Svetlana Radosavljević: Lepota rađanja

Рађање је дар од Бога. Жене су изабране да рађају и тако живот продужавају.
Природа није мењала правила и све женке доносе младе на свет, као пре пар хиљада
година тако и данас.
Сваког јутра храним своје љубимце, дајем им детелину и жито а након тога посматрам те дугоухе лепотане, како са уживањем грицкају доручак. Јутрос је изостала једна зечица за коју знам да је скотна. Потражила сам је по подруму и наишла у правом тренутку. У кутку поред старе кошнице она се почела котити. Није обраћала пажњу на моје присуство. Мале и голе зечиће је покривала својом ишчупаном длаком и брижно њушкицом гурала младунце да се не смрзну у средину гнезда. Била сам некако посебно дирнута том њеном бригом и мислила, како је лепо кад се нови живот рађа, нехотице сам померила једну летвицу у њеној близини а она одмах телом покри своје младунце а онда ме уочи. Гледала је у мом правцу а очи су јој сијале као да су говориле да је она мајка и да сад има нову улогу, уживала сам што у њеним очима не видим страх а она је окренула главу и
наставила свој посао.
Све је у подруму некако деловало свечано, остали зечеви су мирно јели свој омиљени оброк, нису скакутали и правили буку, као да су разумели тај посебан тренутак и нису хтели да кваре мир.
Све је било некако тихо и само се шушкање сена чуло, размишљала сам о свему а посебно о рађању, неко топло осећање ми је испунило душу и радост унело у сваки део мојих чула. Поистоветила сам се као мајка и жена са том мајком која доноси нови живот и због тога је одједном постала брижна и посебна, није гладна не оставља младунце и бди над њима.
На подне је поново само кратко изашла из свог легла појела на брзину неколико зрна кукуруза и то једнако држећи високо уши да чује и најмањи шум а онда се брзо вратила на гнездо и притајила.
И све док буде рађања, биће и лепоте постојања а свет ће стално постајати богатији за неки нови живот и неке нове душе, ма ком царству припадале и коју врсту представљале…