Redakcija Ани Стаjкова – Иванова
КАКО ДА ТЕ ЗОВЕМ
Како да те зовем после ове ноћи
у коју су жеље сву лепоту слиле,
како да обуздам телесне немоћи
па да у њих скријем жарких муња силе.
А кад јутро гасне фењере и свеће,
изнад житних поља и околних стена
дрхтаћу још дуго у сласти од среће,
а у звезди свакој засијаће жена.
У мени је светло свих сунчаних дана
па ме слатко греје испод дојке леве
у душу си ун`о мирис јоргована
и цвркуте складне распеване шеве.
Да л` ћеш за се знати, после ове ноћи,
устрептало јутро моју душу пита?
Да ли ћу те звати и хоћеш ли доћи,
у зелена поља, тек влаталих жита!
Ево ме пловим на крилу слатке маште
са чашом у руци опојнога вина
лебдим као лептир широм рајске баште,
док врцају искре из старог камина.
Твоје су ми речи сву душу опиле,
и вратиле немир чежњи и самоћи,
питају ме јутрос твоје очи миле:
Како да те зовем, после ове ноћи?
СЛЕД НОЩТА
О, как да те наричам след нощта,
когато всички думи изгърмяха?
И в нощната взривена тишина
телата ни във мълнии се сляха?
И утрото запали свойта свещ
над хълмовете горди и скалите.
След този нощен, луд водовъртеж,
във който ний взривявахме звездите.
Дали си ласка в слънчевия ден?
Усмивката, запалила зората?
И поривът възвърнат, възроден?
На чучулига утринна крилата?
Дали ще имам думи след нощта,
в която покорявахме душата
и в мантри от взривена красота
летяхме с дух огромен над житата?
И с порива набъбнал и желан
разпалвахме среднощната камина.
Със онзи устрем светъл, замечтан
достигнахме до Райската градина.
Ще имам ли аз думи след нощта,
в която всички срещи изгоряха?
И в изгрева сред тръпна красота
очите ни в пречистен лъч се сляха.
ИМПЕРИЈА ДУХОВНА
Сав у сјају, модеран је свет данашњи.
Бутици са лифтовима, на стубовима мермерним.
Ал живот тече – живи вртлог непресушни.
Античке скулптуре, канелури, грифони.
Колико раскоши у свету данашњем?
Музика, одећа, беда без краја.
Кажу, да Пловдив град је – благодaт.
Срце Тракије. Део Римске Империје.
Тужна сам, самотна, далеко од тебе!
Осама неће, ни плетење, ни штрикање.
Не пожелех да будем део дома развратног.
У простору духовном тражих нежност твоју.
Тражила сам љубав и дух, страст, узвишеност.
Нежни свет поезије завет бејаше мој.
Свет овдашњи – опор у лепоти, пун самоће.
Клетве тешке посвећеници од судбине сторуке.
Толико раскоши, а пара једна у џепу одзвања.
И шта да радим крај грифона древног?
Поред мене просјак милостињу иште очију сузних.
Сама усред тог, тела растргнутог.
И шта је простор духовни без тебе?
Без нежног плама тела ужарених у зору?
Као атови разиграни у степи,
надахнути страшћу, што душу разгаљује.
ДУХОВНА ИМПЕРИЯ
Огледален, модерен е днешният свят.
Магазини с лифт. На старинни колони.
Но животът тече – вечно жив кръговрат.
Антични скулптури, корнизи, грифони.
Колко лукс в днешния делничен свят?
Музика, дрехи, безкрайна мизерия.
Казват, че Пловдив е град — благодат.
Сърцето на Тракия. Част от Римска империя.
Но съм тъжна, самотна далече от теб.
Самотата не иска ни плетка, бродерия.
Не исках да бъда част от неистов вертеп.
Търсих твоята нежност в духовна империя.
Търсих обич и дух, страст, висота.
Нежен свят на поезия бе моя заръка.
Този свят бе горчив с красота, самота.
Тежка дан на влюбен от съдбата сторъка.
Толкоз лукс, а монета самотна в джоба звъни.
И какво че стоя до старинен грифон?
Край мене просяк се моли със жални очи.
Сама сред лукс, трептят сетивата във стон.
Че какво е империя духовна без теб?
Без нежния плам на телата в зората?
Като волни коне да препускаме в степ,
озарени от дивия порив крилат на душата.
ЛИПЕ НЕУБРАНЕ
Плаче дрвеће крај мене – липе неубране.
Целе зиме жудећи за цветом бујним.
А немарни свет за цветак глув остаде.
Отежала од рода, плаче липа неубрана.
Одакле да народ зна шта је пролећни зрак?
Када се огласи кукавица у лишћару?
После зиме мразовите у предпролећном трену?
Испод стрехе родне да птица селица долети?
Да се њишу бокори висибаба, шафрана и зумбула.
Да се распукне лишће од пупољака скривених.
Берачице у рано јутро да беру ђулиће снене.
Природи расутој да дуг вољни испуне.
Ал народ неук. Не тражи од Бога исцељење.
Не тражи биље лековито, што траве милује.
У апотекама с болом новац проћерда.
И плачу са цветом неубраним липе.
Плачу мајке. Плачу тужно жене несрећне.
Нељубљене и празних утроба у долини.
Не знајући шта је уздарје – чај от липа мирисних.
Држава у беди, а неубран оста цвет чаробни.
НЕОБРАНИ ЛИПИ
Плачат дървета над мене – необрани липи.
Цяла зима в мечти са копняли за цвят.
А невежият свят за цвета неграмотен си спи.
И плаче липата небрана, натежала от жад.
Кой е учил народа какво е дочакан пролетен лъч?
Да запее в листака зелен кукувица?
Че си жив след зима сурова в предпролетен звън?
Под стряхата родна да кацне прелетна птица?
Да дойде цвят на кокиче, минзухар и зюмбюл.
Да разпукнат листа от пъпките свити в дървета.
Берачки във утрин да късат розите – гюл.
На природа разпукнала да слушат в устрем завета.
Но народът невеж. Тъпче цяра от Бог, лековит.
Тъпче билки целебни, цъфнали с обич в тревите.
В аптеката с болка оставя нелепи пари.
И плачат небрани с цвят неоткъснат липите.
Плачат майки. Плачат скръбно нещастни жени.
Недолюбени ходят и с празни утроби в ждрелото.
Не знаят какво е богатство чай от уханни липи.
Държавата бедна, а необран е цветът от дървото.
Ани Стајкова Иванова је рођена 1955. године у Свежену крај Пловдива. Завршила је студије библиотекарства и све до пензионисања је радила као библиотекар. Живи и ствара у граду Пловдиву, Република Бугарска.
Почела је да пише још као средњошколка, а активно се бави писањем од 2002. године. Члан је Савеза независних писаца као и неколико књижевних клубова.
До сада је објавила следеће збирке песама:
«Остварени сан»; «Кафа и самоћа». «Небески вулкан», «Море љубави», «Ловорике и трње».
Објављује поезију у књижевним часописима и листовима.
Добитник је значајних награда и признањња на књижевним конкурсима у Бугарској.
Задњих година учествује на многим књижевним конкурсима и манифестацијама у Србији на којима је освајала награде и похвале.
Својим књижевним радом и свеукупном делатношћу активно доприноси развоју и афирмацији културних веза између Бугарске и Србије.
