Три пјесме Олге Манчић Ружић
.
.
.
.
.
СТАРА ВОДЕНИЦА
.
Ноћу, сама међ` звездама,
трошни јој зуби, камени,
бела ко` месечина,тиха
ко недељно јутро.
Страшна ли је Боже
у причи аветињској,
црне јој очи мељу светлост,
над реком која се губи
без повратка.
А душа јој мека, ко` погача,
ко` осмех мајчин на узглављу,
ко` сунчев зрак на цветном пупољку.
Мириса пуног пролећних празника.
Осећам неизрецив укус у устима.
.
Хучила је вода испод
њених стопала, бистроока речица,
бело бисерје просејавала…
На срце јој меко,камено
чекетало играло,
зрно по зрно,
генерације хранило.
.
Сада, ко` мртва стража
међ` стабала осојних,
у песковитом кориту,где зјапи
црни јаз црног времена,
стоји усамљена, без јаука
и бола, а чини се
да још увек лебде честице
самлевеног жита,
изнад њене таванице
те старе воденице.
.
УСИДРЕНИ
Наше мокре главе
под Покровом Твојим бледе.
Приковани земљином тежом
ни корак напред.
Усидрени ко бродови
у напуштеној луци,
трошимо се безпутно.
Ширимо зенице у мраку,
узалуд гледамо.
А лако је,
само треба спустити главу
на извору
живе воде.
СКЛОПИ ОЧИ
б.м.
Склопи очи над
речима казаним у нади
отетој птици у теби.
Густа је магла
легла преко твојих
успаваних вена.
Корачаш испред
наших времена, песниче!
После тебе разлиле се
песме у мноштву
твојих слутњи…
С висина орфејских,
видљив у песми,
опеван у срцима жена,
наслућен у лету орла,
у ватри и води
прекорачио си
празнину
у којој се пишу
најлепше песме
у поезија бола.
.
Олга Манчић Ружић Лодика рођ, 1951 у Прокупљу, живи и ствара у Параћину.
Објавила осам збирки поезије, заступљена у разним часописима, антологијама и зборницима, као и у страним публикацијама.
Пише кратку причу, хаику поезију, цртице, итд.
Награђивана, бави се и сликарством.
Председник КК ”Мирко Бањевић” Параћин.
Istaknuta slika: http://www.besplatne-slike.net