Tri pjesme Olge Mančić Ružić

Poezija

Три пјесме Олге Манчић Ружић

 

.

.

.

.

СТАРА ВОДЕНИЦА

.

Ноћу, сама међ` звездама,

трошни јој зуби, камени,

бела ко` месечина,тиха

ко недељно јутро.

Страшна ли је Боже

у причи аветињској,

црне јој очи мељу светлост,

над реком која се губи

без повратка.

А душа јој мека, ко` погача,

ко` осмех мајчин на узглављу,

ко` сунчев зрак на цветном пупољку.

Мириса пуног  пролећних празника.

Осећам неизрецив укус у устима.

.

Хучила је вода испод

њених стопала, бистроока речица,

бело бисерје просејавала…

На срце јој меко,камено

чекетало играло,

зрно по зрно,

генерације хранило.

.

Сада, ко` мртва стража

међ` стабала осојних,

у песковитом кориту,где зјапи

црни јаз црног времена,

стоји усамљена, без јаука

и бола, а чини се

да још увек лебде честице

самлевеног жита,

изнад њене таванице

те старе воденице.

.

УСИДРЕНИ

 

Наше мокре главе

под Покровом  Твојим бледе.

 

Приковани земљином тежом

ни корак напред.

 

Усидрени ко бродови

у напуштеној луци,

трошимо се безпутно.

 

Ширимо зенице у мраку,

узалуд гледамо.

 

А лако је,

само треба спустити главу

на извору

живе воде.

 

СКЛОПИ ОЧИ

                      б.м.

 

Склопи очи над

речима казаним у нади

отетој птици у теби.

Густа је магла

легла преко твојих

успаваних вена.

Корачаш испред

наших времена, песниче!

После тебе разлиле се

песме у мноштву

твојих слутњи…

С висина орфејских,

видљив у песми,

опеван у срцима жена,

наслућен у лету орла,

у ватри и води

прекорачио си

празнину

у којој се пишу

најлепше песме

у поезија бола.

.

fotos lodikaОлга Манчић Ружић Лодика рођ, 1951 у Прокупљу, живи и ствара у Параћину.

Објавила осам збирки поезије, заступљена у разним часописима, антологијама и зборницима, као и у страним публикацијама.

Пише кратку причу, хаику поезију, цртице, итд.

Награђивана, бави се и сликарством.

Председник КК ”Мирко Бањевић” Параћин.

avlija.facebook (Custom)

Istaknuta slika: http://www.besplatne-slike.net