Redakcija Zorica Tijanić rođena je 1971. godine u Đakovu. Poeziju i prozu piše od 90-ih godina i do sada je objavljivala u mnogim međunarodnim zbirkama poezije i portalima Nove Poetike, Citat Subotica i mnogim drugim. 2013. godine je izašla i njena prva samostalna zbirka poezije „Miris daljina“. U pripremi je i prvi roman. Živi i radi u Beogradu.
IZMEĐU DVA VREMENA
Da li ti to mene voliš nežnim stihovima
koje ti anđeli šalju da me zavedeš.
Budi prvi koji će mi poželeti laku noć
i nazvati mi dobro jutro mirisom kafe.
Ja se plašim ljubavi. Dugo ove hladne
usne niko nije celivao, otapajući sa
njih inje. Suvu kožu meke puti zapalio
si tajnim poljupcima.
Da li ti to mene tražiš putujući kroz vreme
u kome se skrivam od duga za koji me
terete anđeli preteći da me uguše ako te
slažem i narugam se tvojoj nežnosti.
Čekam tu kaznu da je obrišu tvoje ruke
milujući moje obraze.
Ljubi me u zanosu svetlosti koju na
mene bacaš, na moju svakodnevnicu
čineći moj dan bogatijim.
Ljubi me u ovoj pesmi koje se prisećam
u belešci koja me prati prevozeći me
od dana do noći svojim kočijama
zaboravljenih minuta.
Da li ti to mene voliš svojim očima.
Budi prvi koji će mi otvoriti pogled i
zbog koga ću progledati slepa.
Budi poslednji koji će mi zatvoriti oči
kada usnim srećna, nadajući se još
jednom beskrajnom susretu u zagljaju
koji nam se oteo, slučajno, davno.
Da li ti to mene nalaziš putujući kroz
vreme u kome se otkrivam odužujući
sve ono čega su me anđeli sačuvali
i radujem se tvojoj nežnosti,
čekajući taj oprost da mi suze obrišu
tvoji prsti, milujući mi obraze.
Ljubi me u zanosu noći koja nas je
sakrila svojom tamom da nas ne pronađu
duše koje smo zaobišli bežeći od
svakodnevnice.
Obogati moj dan svojim sunčanim
pogledom i budi prvi koji će mi
otvoriti oči kada se probudim i budi
onaj poslednji koji će ih zatvoriti na
putu izvan vremena, gde je jedino
ljubav uslov da se ponovo sretnemo!
KARMA ILI SUDBINA
Daleko sam ti ljubavi, a ruke me tvoje
grle najsnažnijim dodirima.
Osećam te blizu srca, a daleko smo
miljama. Dani su između nas, putujemo
jedno drugom godinama. Kroz vekove
se upoznajemo i jedni druge ostavljamo.
Mora koja preplivali nismo čuvaju
svitanja za naše zagrljaje.
Daleko si mi dragi ostao, a osećam
tvoj dah u blizini i kao da mi šapućeš
mislima. Dlanovi moji upijaju sokove
tvojih nežnih poljubaca.
Pokrivaš me snenu u hladnim zorama
koje sanjam da će osvitati za naša
buđenja. Sačuvaj jedan život za nas
u nekim budućim životima za koje
ćemo se roditi očišćeni od prezira.
Sačuvaj ljubav koja će nas pratiti.
Naslikaj za mene luku, oblak i
harmoniku. Isprati vetrom sva ona
ružna sećanja i naše prve svađe i
naredi talasima da očiste staze po
kojima ćeš me voditi srećnu i
nasmejanu.
Naslikaj srce, usne i poljupce u jutrima
koja su nas predosetila.
Da te volim dragi lako su osetila i ugasila
noći koje mi budiše dane bez sunčanih
putanja i sad su iza nas. Da te volim
dragi napisaću ti mislima.
Onaj si pravi koji nikad za razloge
ne upita, a ja sam odgovor na sve
tvoje rebuse, zagonetke i pitanja.
Blizu si duši u sudbini koja je
naslikala tvoje ime iza i ispred mog
imena.
Daleko od mene, sve si mi bliže.
Daljine između nas stopama merim,
a duša mi rađa nemir. U moru si koral
što se retko pronalazi, a u meni ljubav
koja me sa staza nemira vraća i lek
mom bolu nalazi.
Mlad si, a od godina mojih stariji.
Skrivam se od tebe, a ti me uvek
Pronalaziš, razloge da me vratiš
srcem iznalaziš. I pitam se samo
jesi li dug moj ili si sudbina, karma
sa kojom se moj bol završava.
ZAGRLI ME
Zagrli me sad snažno. Osetiću mir u
beznađu koje me guši.
Leto će proći bez poljupca, ali zagrljaj
te ne košta mnogo, pokret ili dva.
Zagrli me, zaplakaću u tom sećanju
na vreme provedeno u tišini.
Probrane trešnje i ostaci osušene
koru, mirišu na naranče koje si mi
darivao, nekad.
More i obala, reka i planina, ko
zagrliti može sve te daljine.
Ti i ja stranci koji su zaspali zagrljeni
mislima u želji da se ponovo približe
jedno drugom.
Kuća koja nas je primila svojim
otvorenim prozorima smeši se svom
zaljubljenom ponosu.
Korak ili dva, u blizini most koji
ni jedno da pređe, nema poniznosti.
Zagrljaj i ruke u daljini što se ne daju,
prazne ostaše čekajući novu jesen
da bi se nadale nekom novom
maštanju.
