На постељи од сна, поспремам твоје ствари, склањам мале тајне дуговјечности и чистоте, скидам завјесе које тужно плачу уз мирис свјеће која гори на столу до пола – прозора. Тражим још увјек трагове твојих пољубаца на мом тјелу, склупчан од почетка ноћи и потраге за коју нико не хаје, једна половина мене је код тебе, друга половина ми задаје страх, патњу и чупам све сигнале које воде до тога. Иза ноћи тутње бубњеви вјечности, сендвич успомена ред по ред. Видим, странац се одмара на рубу пропланка и моста који покушава да споји нешто што је одувјек растављено.
Високе степенице – уског пролаза. Руке су знај, остале и даље хладне, трљам све што видим и кидам постељу дана, а руке су ми остале влажне и љигаве. Огуљена ноћ – трепери у сну. Сузе грјеха капљу кап по кап…
Видио сам… знај читаву причу романа које ме одкида и гњечи. Често пута обичне сцене повећавам до лудости, креирам и дан и ноћ као нешто што треба прије употребе промућкати и расутим сву ту суштину.
Бура однекуд, ватра и крв срне на лаганом Аташевском вјетру. Шума плаче као дјете у кољевци дуго и без краја. Лане чека на пропланку мајку иза стјене… Бура не стаје – милује лане које и даље чека…
Потиснуо сам све своје мисли до врха тако да не могу ти више од тога рећи. Видим над Дрином пјена скаче, поклопио је све сјећање шеширом својим,у руци згужваног. То вјековно трајање, тај Вишеград као опомена-суза у Андрићевом оку, тихо спира све ове ноћи бескраја…
Потиснуо сам смјех у очај, Андрићев град спава – на радост мене обичног дрварског викара – суза његовог бескраја…
Са истока до запада теглим твој крајичак – остатак осмјеха са уских усана твојих. Терет ми је тежак али некако ћу се већ изборити са тим, мислим.
И на крају не могу ти ништа рећи… сузе грјеха сигурно капљу кап по кап…