Redakcija Žive po zlatiborskim selima i po brdima oko Užica. Beru kupine i drenjke. Čuvaju ovce. Muzu krave i tovare koncentrat. Vode zapregu. Oru njive.
Juče sam srela jednu Trnjinu u ambulanti, u čekaonici. Dovela je svekrvu koju zove mama. Mama je mrzi jer ima pravo na to. Ona trpi jer ima obavezu za to. Mama je debela i otekla. Boluje od šećera. Prelivaju joj obrazi preko stegnute marame kao testo iz vangle. Mama je severnokorejski vodja Kim Il Sung. Nosi njegove naočari.
Trnjima je mršava kao kriva grana i nema još pravo da bude bolesna. Steći ce to pravo tek kad joj umre svekrva. Tada će i ona moći da ide po doktorima, da se provodi. Svekrva to zna i u inat produžava život.
Ovde, silom prilika, sede jedna do druge na istoj klupi. Ćute. Svekrva ćuti glasno, s’ pravom jačega. Ako bi njen sin bio tu, ona ne bi ćutala. Žalila bi se svome sinu.
Trnjina, po službenoj dužnosti, svakih pet minuta nudi svekrvi vodu. Pita je još: “Mama, jesi li gladna?“ Mama je i ne gleda, znači neće da jede njenu pitu. Priča sa nekom ženom preko puta kojoj je umro čovek od srca, a ona se leči od vena. Trnjina vraća flašu i parče pite u kesu i nastavlja da gleda kroz prozor u saobracaj. Po očima joj prolaze vozila tamo-amo. Pažnju joj povremeno odvlače sestre što bockaju štiklicama i ne kriju sise od polumrtvih čiča u čekaonici. Ona ih gleda kao sa onoga sveta. Ne može to da shvati. Trnjina nema ni štikle ni sise. Nosi univerzalne kinesko-korejske cipele i ne nosi brusfalter jer nema sisa, samo dve suzice pod rolkom i potkošuljom. Zeva u sebi da ko ne primeti. Odmara. Plaši se da ne zaspi, prezvaće ih…
Gledam je. Kosa kratka, kao odgrižena. Ružna je. A možda je i mlada, ne zna se. Na licu joj poveći nos kao brdo izmedju očiju koje ne gledaju u istom pravcu. Upali obrazi. Rolka i grudni koš kao na rentgentskom snimku. Srećom, vuneni prsluk prekriva taj snimak. Modre ruke. Kratki nokti, zanoktice. Težak rad. Težak život. Liči na prepadnuto pašče koga su svi tukli od kako se okotilo, al’ ono čudom živi. I svima ide voda na usta da ga dokusure, al’ ono se ne da, žilavo je, prekostaje… Izaziva! Zove mržnju na sebe. Nikako da jednom crkne…
Mrzi je život. Vidi se. Vidi se da je niko nikada nije voleo. Nije uspela da se prolepša. Trnjina ima divlje lice. Prezavo i tamno. Na njemu utonule oči koje često ne spavaju. Krvave, pune trnja, kao njeno ime.
Bi mi je žao, iako ona možda ne bi ni razumela zašto. Upitah se: Bože, što si joj dodelio da bude žena?! Šta će joj? Da bi i nju imao ko da matretira, ko sve žene…
Šta će Trnjina, guja ljuta? Strpljivo i žilavo čeka da i ona dočeka da ima svoju snaju… Za pola veka doćiće i njenih pet minuta. A onda će i ona da krene da vija po doktorima u varoši! Drugo je to kad imaš sina! Odvaja.
