Redakcija Витомир Вито Николић, познат и као ”Добри дух Никшића”, вјероватно је највећи црногорски пјесник 20. вијека. Рођен је 27. априла 1934. године у Мостару, гдје му је отац био у војној служби. Рат је пресјекао његово дјетињство јер је постао свједок до сада најстрашнијег рата, страдалник у годинама када дјеца треба да уче прва слова. Када је у априлу 1941. године са породицом избјегао у Никшић погинуо му је старији брат играјући се бомбом. Још није кренуо у школу а мајка му је умрла. (Мајчино име Даница ће много касније дати својој кћерки). Оца су му убили италијански војници 1943. године. Те губитке ништа није могло надокнадити. Неко вријеме Вито је живео код тетке у Мостару, па је отуда опет морао бјежати у Никшић. У једној забиљешци описује тадашње своје стање: „Ја нисам човјек од велике школе. Мало сам завршио школе, али како ми је школовање започело, доста сам и завршио. Први разред сам, наиме, почео у Никшићу са својом генерацијом 1941. године. Међутим, погине ми брат, и отац, да не бих и ја погинуо, задржи ме кући, да би ме послије уписао у школу кад буде неко мирније вријеме. Рат се одужи, отац ми погине 1943. године и ја одем да живим код једне тетке која ме (поново) упише у први разред. Али баш кад смо завршили тај разред, почну бомбардовања у којима је срушена, најприје, она школа гдје је данас пошта у Никшићу, па она друга гдје је ресторан Жељезаре; једна по једна школа нам је рушена и ми не завршисмо тај први разред.“
А кад се рат завршио, он и његови вршњаци сличне судбине окупили су се у домовима за ратну сирочад. Касније ће Вито у стиховима проговорити о тој генерацији која је морала да схвати – “у једном добу кад се тешко шта схвата, како нам нико не може вратити ни мртву мајку, ни оца, ни брата”.
Прву збирку поезије “Друмовања” Витомир Николић је објавио у Никшићу 1962. године. Издање пјесникових пријатеља “Сунце, хладно ми је ” објављено је такође у Никшићу, 1968. године. Књига “Стихови” је објављена у Титограду, 1981. године. Све три књиге Николић је издао о сопственом трошку “увјерен да тиме није наудио својој поезији, а још мање онима који ту поезију воле.”
Вито је престао да друмује 10. септембра 1994. године. “Пустите ме, пустите да одем, без питања како и зашто и докле, друмови увијек некуда воде, а ја сам номадском глађу проклет.”
.
Витомир Вито Николић
ДЈЕЧАК
.
Дјечак је убио ласту, а остали дјечаци су повикали:
– Умријеће ти мајка!… Ко убије ласту умријеће му мајка!…
– Ја немам мајку – рекао је Дјечак.
– Онда ће ти умријети отац.
– Немам оца.
– А брата, сестру?…
– Немам ни брата, ни сестру.
– Немаш баш никога?!
– Никога.
Дјечаци су се збунили. Каква несрећа може да снађе некога ко је већ толико несрећан?
Тишина је потрајала дуго, а онда се огласи Дјечак милујући своју жртву у којој више није било ни дана, ни сунца, ни цика…
– Жао ми је ласту – рекао је тихо.
ПИСМО МОЈОЈ УЧИТЕЉИЦИ
(Бранивоју Ђорђевићу)
.
Драга Госпођо учитељице,
не зачудите се овом писму касном,
подсјетише ме на Вас двије мале птице,
двије обичне птице на жици телеграфској.
Сјетих се, знате, оних Ваших прича
пуних љубави за птице невине и слабе,
послије којих смо, због сваке праћке и камичка,
клечали дуго иза табле.
Не замјерам Вам – далеко било,
па чак ни то што ме вукосте за уши,
све је то данас на свој начин мило
и пријатно је од тога у души.
Ја се често сјетим тог времена давног
рата, зиме, глади, бодљикаве жице,
није, богме, тада било једноставно
научити неког да заволи птице.
Госпођо, то је, у најмању руку,
јунаштво достојно поштовања –
учити неког љубави уз хуку
једног страшног рата, једног пропадања.
Хвала Вам, госпођо учитељице,
и не зачудите се овом писму касном,
подсјетише ме на Вас двије мале птице,
двије обичне птице на жици телеграфској.
ПРОЉЕЋЕ
.
Старији за таму јесени тмасте
и грубљи за грубост ове зиме прошле,
ја вам овога прољећа нећу махати, ласте,
и нећу вам рећи топло добро дошле.
Врапцима ја морам, њежно као отац
рећи нешто лијепо у дан овај плави,
врапцима том ситном грумењу живота,
што је цвркутало зимус на мећави,
док сте ви негдје, испод туђег неба
изводиле своје игре враголасте.
Не, ваш ми цвркут сад, збиља, не треба,
размажене госпођице ласте.
Они су зимус зебли испод стреха,
они су вољели и голо ово грање.
Моје поштовање, весела руљо смијеха,
другови врапци – моје дубоко поштовање.
Пјесме из књиге: Недјеља у граду Н
