Веронаука Пећинци, литерарна дружина: „Змај у зеленим чарапама“
.
”Богати су они људи који пре спавања броје децу, а не паре.
Јер најлепша застава на cвету јесте виорење пелена
– попут јата лабудова!”
НОВИ МОСТОВИ
ЈЕЛЕНА КУРИЏА [1]
.
МОСТ КОЈИ СЕ НЕ ПРЕТРЧАВА
На свету има пуно мостова,
али су сви они слични.
У ствари, сви осим једног!
Тај мост је најлепши.
Кад га пређеш, осећаш срећу.
То је мост другарства.
Он се врло споро прелази
и врло је дугачак,
са њега лако паднеш,
али се тешко опет вратиш!
Тај мост се не претрчава.
Јер ако се претрчи до краја се никад неће стићи.
Трчећи се ништа неће осетити.
Тако се неће осетити чари тварања пријатељства.
Осим краја леп је и почетак и средине и све,
али само ако се иде полако! Када дођеш до краја моста,
мораш да идеш даље, и да правиш други део њега.
Тај мост мора да се негује као најлепши цвет.
Док га ствараш уживај и не жури,
јер се свако другарство стиче полако и сигурно!
.
ИНЕС ВАСИЋ [2]
.
МОСТ КОЈИ СЕ ТЕШКО ГРАДИ
Немогуће је тачно одредити тренутак рађања пријатељства: као што постоји кап која препуни суд кад га пуните, тако, након низа гестова, постоји онај који вам препуни срце! Пријатељство, у ствари, значи љубав! Све друго се може преварити, али то не може!
У животу постоји много ствари кроз које не можемо пролазити сами, а све да тих ствари постоји и много мање, лепше их је проживети са неким! Зато међу пријатељима треба волети не само оне који нам завиде на срећи, већ и оне које жалости наша несрећа. Несрећа повећава наш смисао за пријатељство и љубав. Без пријатеља се не може живети, али не треба веровати људима са којима сте се тек спријатељили! Пријатељство је као мост који се тешко гради,
мислим да је за право пријатељство потребан дуг временски период: много људи прође кроз наш живот, узме шта им је потребно и оду, али остају они који су ту због нас, а не због себе, они који дају, а не траже ништа за узврат! Ја себе сматрам срећном, јер имам пријатељицу коју нисам бирала, ваљда су се душе саме привукле! Довољно ми је, да знам, да бих јој се нашла и у добру и у злу, а срце ми је још испуњеније, када знам да је она за мене већ много учинила, и да ме је прихватила онакву каква јесам.
ЗОРАНA СРЕМЧЕВИЋ [3]
.
МОСТОВИ СПАЈАЈУ ЈЕЛЕНА И СРНУ
Прави пријатељ се тешко може наћи
– јединствен је,
као ружа усред пустиње!
Свако од нас своју звезду чува,
има је и на небу и у души
– пријатељ ће твоје срце обасјати!
Ако икада далеко од тебе оде, пријатељ ће и даље бити ту:
само зажмури и стаће испред тебе,
рећи ће да си ти неко посебан у његовом животу!
Мостови спајају јелена и срну,
и једну
косу плаву, а другу косу црну!
Климаве грађевине од дрвета,
спајају разне народе Света!
Спајају одрасле,
могу да споје и децу
– држећи се за руке,
бацају каменчиће у реку.
.
СНЕЖАНА ЈАКШИЋ [4]
СТАРИ МОСТ [5]
Да будем искрена, овај мост није представљао чудо архитектуре, напротив. Био је то стари, пешачки мост, подигнут у име љубави. Деловао је некако романтично: вероватно ћу га увек памтити по томе како га је он прелазио својим уобарженим, војничким кораком, по дугим пољупцима, лепим ноћима, љубавној чаролији…
Тај мост, спојио је два света… Текла је Дрина, својим уобичајеним током, сигурна у своје постојање, хладна, опасна и поносна… Вероватно срећна, што има толику моћ у својим рукама, срећна што раздваја заљубљене, срећна јер због ње пате! И онда се нашао он, бесан због Дринине безосећајности! Љут, јер је толико поносна, пружио се преко ње, надајући се да је љубави сада дошло право време, а патњи крај!
Ах, тај стари мост, спојио је две стране, две индивидуе у једну, дозволио је љубави да расте до белих облака без препреке: био је срећан када бих ја, својим ситним корацима, дошла до његове половине, а он ме нестрпљиво чекао, цупкао у месту, што од узбуђења, што од хладноће. А када бих дошла до његовог загрљаја, хладноћа и ветар више нису постојали, није постојала ни Србија, ни Босна, ни километри! Компас у мојим грудима би престао да ради, то је био знак да сам дошла на право место, а исти онај мост би се задовољно насмејао, у инат границама, ратовима, Дрини, у инат исламу и православљу, и поручио би: „И Богу је исто било, крстио се ил’ клањао!“
Док смо стајали на половини Старог моста, мој војник би својим плавим очима поразио плаветнило неба, а облаци би се љубоморно намрштили на мене, мрзели су ме зато што сам ја, а не они, у његовим небеско плавим очима. А ту сам била и ја са зеленим очима боје смарагда, због којих Дрина није долазила до изражаја: он је био небо, а ја река, у нама је био цео свет…
Знате онај компас? Поново се огласио давајући ми до знања да је време за пут кући, пут кући – у туђину! Небо се намрштило, плакало је незаустављиво, а река се нервозно узбуркала, правила је вирове, који су вукли на њено само дно, из којег више није било излаза; а онај мост између њих, тешио их је, говорећи ми да ће се небо избистрити, а река смирити кад се нас двоје опет састанемо на његовој половини! Јер он је био небо, а ја река, и једно без другог нисмо могли да пружимо срећу, смиреност и љубав: „Неком Дрина тече десно, неком Дрина лијево тече… / Ма, све да тече у дубину, на две поле свет да сече, / све да вуку ме коњи врани, / нема мени једне стране, док си ти на другој страни!“ – а ту је и Стари мост, који нас још увек жељно ишчекује.
НИКОЛИНА БОЖИЋ [6]
ЈЕДАН САСВИМ ЧУДАН МОСТ
Постоји један,
сасвим чудан мост,
на једној реци
је радо примљен гост!
Лудује за Лолом и прави чуда,
због тога му је глава луда,
али је он,
опет радо примљен гост!
Неће да иде у школу
јер воли ону Лолу,
на све се дури, све му смета,
и стално нешто зановета:
кад Сунце греје, он би волео више
– дуге, досадне кише,
а кад окиша на све стране,
волео би да Сунце гране…
Постоји један,
сасвим чудан мост,
на једној реци
је радо примљен гост!
[1] 5. разред основне школе „Слободан Бајић – Паја“, Пећинци
[2] 9. разред основне школе „Слободан Бајић – Паја“, Пећинци
[3] 2. разред средње техничке школе „Миленко Веркић – Неша“, Пећинци; економски техничар
[4] студенткиња 3. године Високе пословне школе (матурант ТШ „Миленко Веркић – Неша“ Пећинци, школске 2009/10.)
[5] Рад ван конкуренције
[6] 6. разред основне школе „Слободан Бајић – Паја“, Пећинци