Redakcija Vladimir Bulatović
KAMENOLOM
U kamenu ništa ljudsko, u ljudima sve kameno.
Ivo Andrić
Šetajući gradskom ulicom, pravo sa betona, zakoračih nogom na nekakvu poljanu, koja se poput nepregledne i gluve slike iznenada prostrla predamnom. Gazio sam osušenu travu musavu od prašine kojom se poput kakvog nestaška igrao vetar, puneći mi njome grlo. Sunce, nepomično i bledo, stajalo je na beličastom nebu, delujući potpuno nezainteresovano i ravnodušno za dešavanja pod sobom.
Negde iz daljine dopirali su udarci čekića, tukući resko i ravnomerno. Radoznao o čemu je reč pljunuh na suvo tle pa krenuh ka zvuku.
Usput sretoh grupu nekih sivih ljudi. U tamnim, dugačkim mantilima, pognutih glava i golih potiljaka, zurili su pred sobom i bez reči teškim koracima išli jedan pokraj drugog. Obradovah se što sam dobio društvo, pa priđoh jednom čoveku, kepavom i učinilo mi se manje sivim od ostalih. Upitah ga srdačno kuda su se to uputili. On me ni ne pogleda već samo nastavi da vuče noge po prašini, kao da ih tegli.
Prateći grupu, poput čergarskog kera koji kao pratnja obilazi karavan, ugledah još mnoštvo sivih ljudi. U manjim grupama, mada nešto tamnijim, lagano su nam se približavali pognutih glava, pridružujući nam se u putu. Sa rukama u džepovima svojih takođe tamnih mantila, trudili su se da održe ravnomerno odstojanje jedan od drugog i da ne narušavaju meni čudan poredak. Grupa je polako i gluvo rasla u masu.
Bi mi dosadan taj njihov muk i ta njihova zasebnost, pa se odlučih sa strane da zapevam i time malo razbijem gluvoću puta. Napeh se i otvorih usta, ali sem grgoljanja prašine i suvog kašljanja u mom grlu ničeg drugog nije bilo. Pomislih da mi je jasno zašto su nema tolika usta.
U daljini polako poče da se nazire nekakva pravougaona kontura. Poput nepoznatog broda koji nam se sa morske pučine lagano primiče u susret, postepeno su se izdizali betonski stubovi međusobno povezani žicom koja je ograđivala prostor za koji sam naslutio da je nekakav radni logor.
Masa sada polako i bez guranja stade da se skuplja u kolonu koja je bivala sve sporija, da bi na kraju potpuno stala.
Ja nastavih da hodam dalje, ka kapiji, osvrćući se za sobom. Stajaćoj koloni ispred mene videh kraj, ali iza mene ona beše beskrajna.
Pred kapijom stajahu dvojica čuvara divivskog rasta i đavoljih pogleda. Koristeći se snagom svojih ručerdi podizali su sive ljude sa tla u vis i istresali ih poput džakova. Pošto bi utvrdili da iz ovih ništa ne ispada čuvari bi ih propuštali kroz kapiju, Tamo su ih dočekivali i nekud odvodili ćelavi i potpuno nagi kepeci, obuveni samo u zelene, gumene čizmice.
Stao sam uz žičanu ogradu pokušavajući da nazrem šta se dešava unutra. Na desetak metara od mene stajao je goloruki div, obrijane glave i zarastao u bradurinu vatreno crvene boje. Oko golog pasa beše mu vezana kožna kecelja, a na nogama je imao obuvene plave, gumene čizme. U gusto istetoviranim i nabreklim ručerdama držao je ogroman malj. Ispred njega stajalo je sitno naprsla betonska ploča, poput izdignutog postolja.
Goli kepeci dovedoše jednog sivog čoveka i skinuše mantil sa njega. Nago telo beše mu baš poput lica, potpuno sivo i čvoravo. Nemog ga položiše na ploču pred diva. On zamanu ručerdama i udari čoveka posred stomaka. Umesto krika do mene dopre zveketav zvuk udarca maljem o tvrd kamen. Div zamanu još mnoštvo puta, ne propuštajući priliku da potpuno nepokretnog čoveka pod sobom izudara od glave do pete.
Pomislivši kako je div verovatno prvim udarcem ubio čoveka pod sobom ja stadoh da vičem i rukama tresem žicu. Nameran da zaustavim dalje ubijanje potrčah prema kapiji. Tamo izbegoh spore divovske ruke, ali ne i brze nožice kepeca. Slično gomili mrava kada se okome na insekta mnogo puta većeg od sebe, gomila njih se baciše na mene. Podigoše me ručicama iznad svojih ćelavih glava i provedoše me ograđenim prostorom u kome beše još mnoštvo divova sa maljevima u rukama kojima su tukli po golim, sivim ljudima pred sobom.
Kepeci me dovedoše pred onog diva sa istetoviranim rukama. Svezaše mi ruke i noge i polegoše me na betonsko postolje pred njime.
Div me upita šta tražim ovde. Koprcajući se svezan odgovorih mu da sam došao iz čiste znatiželje i da nisam ni slutio da će pred mojim očima da ubijaju ljude. Div se na to nasmeja, pa reče:
– Nismo mi ubice, mi smo kamenolomci. Mi ne ubijamo, mi samo lomimo kamen u ljudima. A ti sigurno nisi došao bez razloga u naš kamenolom. Niko ovde ni ne dolazi bez razloga, a i ko dođe vrati se još mnoštvo puta. Znaš, nije ni malo lako razbiti kamen u čoveku.
– Grešite gospodine, ja nisam kamen, uveravam vas. – odgovorih mu.
– To ćemo da vidimo! – reče div.
Zatim zamanu iz sve snage maljem iznad svoje glave. Vrh njegovog malja sruči se na mene i prepolovi me na dva potpuno jednaka dela.
Div je bio u pravu. Niko u kamenolom ne dolazi tek tako, bez razloga.
Vladimir Bulatović, rođen 1979. godine u Beogradu gde živi i radi.
Napisao zbirku priča ”Izmišljeno ali istinito” 2010. godine.
Objavljivao u časopisu ”Avlija” i zborniku ”Novi mostovi / Нови мостови” (Rožaje).
Istaknuta slika: Foto: Damir Skarep, Rožaje
