Da li ste ikada doživeli mobing ili bili svedok istog? Pitate li se kako funkcionišu i kako se nose sa grižom savesti osobe čije odluke i delovanja direktno štete drugima? Ovde se prvenstveno podrazumevaju one ličnosti koje imaju mogućnost odlučivanja, bilo u poslovnoj sferi, bilo na nivou samog državnog vrha i ne bi li bilo razjašnjeno kako profili ličnosti o kojima je reč funkcionišu u korporativnom i političkom svetu, u ovom tekstu ćemo se osvrnuti na karakteristične i empirijski utvrđene načine njihovog ponašanja, odnosno funkcionisanja.
Dakle, pošto su primarna tema ovog teksta ličnosti na upravljačkim pozicijama i ponašanja u kojima do izražaja dolazi odsustvo empatije i griže savesti, te beskrupulozne reakcije čiji je primarni cilj ostvarivanje sopstvene dobiti, pri čemu se zanemaruju posledice po druge ljude, u nastavku će biti reči o dva konkretna profila, čije su navedene karakteristike neizostavne odlike – a to su narcistička i psihopatska struktura ličnosti. Iz razloga što je na ovim prostorima nepotizam duboko uvrežen, a sistem zapošljavanja putem političkih kanala već odavno ukorenjen, u nastavku ćemo poslovno i političko okruženje posmatrati kao dva značajno povezana fenomena, a dodatnim provlačenjem kroz prizmu psihopatologije ćemo pokušati da dođemo do odgovora zbog čega je navedeni sistem takav kakav jeste.
Ne bi li smo što sistematičnije i preglednije razumeli problem kojim se bavimo, osvrnimo se ukratko na karakteristike ličnosti i načine funkcionisanja psihopatskih i narcističkih struktura. Ono što je za navedene strukture zajedničko jesu specifični skupovi osobina, ponašanja, emocija i interpersonalnih obrazaca reagovanja – pre svega nedostatak osećanja krivice, kajanja i empatičke brige za druge ljude; površni šarm i izveštačeni intelekt; manipulativnost, sklonost ka laganju i generalna neiskrenost; smanjena emotivna reaktivnost na stres; kao i egocentričnost, te grandiozan doživljaj vlastite važnosti. Pored navedenog, ono što dodatno treba istaći jeste sklonost ka agresivnosti, kako reaktivnoj, prilikom odbrane sopstvenih interesa, tako i, specifičnije, instrumentalnoj, kojom se na hladan, “proračunat” način ostvaruje neki lični cilj. Naravno, prilikom prethodno navedenih opisa, ističe se prvenstveno način funkcionisanja ličnosti na subkliničkom nivou, a ne nužno na nivou poremećaja. Kada bi bilo reči o samim poremećajima ličnosti, navedene karakteristike bi, kod pojedinaca koji ih poseduju, bile toliko intenzivno izražene, da bi upadljivo oteževale adaptaciju pojedinca na društvo i njegovo funkcionisanje u istom, te bi do izražaja dolazila grubo neadaptivna ponašanja kojim bi se kršile društvene norme i pravila, a to su impulsivnost, neodgovornost, nemogućnost da se sledi bilo koji životni plan, kao i upadljvije/direktnije forme nekontrolisane agresivnosti, te neadekvatno motivisano antisocijalno ponašanje. Kada je reč o subkliničkim profilima, koji su u fokusu ovog teksta, može se upotrebiti pojam “maska zdravlja”, putem kog se navedene strukture neretko opisuju u stručnoj literaturi, a koji ukazuje na izraženost suptilnosti i manipulativnosti u sprovođenju sopstvenih egocentričnih namera, te “dobru” integrisanost u društvo, pa čak i dostizanje visokog položaja na njegovoj hijerarhiji.
Pored prethodno navedenih karakteristika koje su prirođene i psihopatskim i narcističkim strukturama, treba istaći i razlike među njima – narcističke strukture su znatno veštije u društvenoj integraciji i uspešnije se služe lažnim i površnim šarmom u manipulativne svrhe. Takođe, dok je kod psihopatije emocionalnost znatno snižena, do nivoa zaravnjenosti, odnosno hladnog afekta, emocionalni život narcističkih struktura je takav da uspevaju, makar na nivou glume, da ostvare emocionalni odgovor prema društvenoj sredini (površan afektivitet), pri čemu naravno nije prisutna autentična emocionalnost, odnosno empatija, već njena neubedljiva imitacija. Pored prethodno navedenih razlika, kod narcističnih osoba je zastupljena veća zavisnost od društvene sredine, u smislu da su im drugi ljudi potrebni ne bi li bili u službi samoveličanja i zadovoljanja potrebe za konstantnim divljenjem, te isticanja sopstvenih predimenzioniranih pozitivnih atributa, dok kod psihopatije ovakva potreba nije nužno izražena.
Pošto smo objasnili načine funkcionisanja struktura ličnosti kojima se bavimo, postavite sebi pitanje da li se njihovo funkcionisanje uklapa u korporativno i političko okruženje današnjice i da li možete da se setite konkretnih primera iz vašeg ličnog ili šireg društvenog, odnosno javnog života? Da? Kažete primera je toliko da ne možete tačno ni da ih prebrojite? Samo pitam.
Ono što dodatno daje ovoj temi na važnosti, jeste neuređenost društvenih sistema na prostorima bivše Jugoslavije. Pitate se zbog čega? Odgovor je jasan – u nesređenom društvu, u kom ne postoji sistem objektivne evaluacije kompetencija prilikom zapošljavanja i opšteg društvenog napredovanja, stručnjačka moć ne prolazi, a njeno mesto zauzimaju prvenstveno karakteristike ličnosti o kojima je reč u ovom tekstu. Ovde treba ponovo navesti grandiozan doživljaj vlastite važnosti, koji putem manipulativnosti, neempatičnosti i beskrupuloznosti u odnosu na druge ljude, dobija prostor za zadovoljavanje sopstvenih visokih ambicija kroz napredovanje na poslovno-političkim hijerarhijama, a sve u službi dostizanja osećaja kontrole nad drugima, koji je u samoj srži motiva navedenih struktura ličnosti i koji predstavlja svojevrsnu “krunu” njihovih potreba – a to je potreba za moći.
U slučaju da se ponovo pitate kako je to moguće, te počinjete da sumnjate u potencijalnu preteranost navoda u ovom tekstu, ponoviću još jednom da su navedene strukture ličnosti nesposobne za doživljavanje osećaja krivice, pri čemu se ista preusmerava ka drugima, a sopstveni postupci racionalizuju razmišljanjima po principu: „Ja sam jak i nezavisan.“; „Svet je opasno mesto, moram se čuvati – ako nisam agresor, biću žrtva.“; „Ako te neko povredi/ugrozi, moraš uvek biti spreman da mu uzvratiš!“; „U redu je iskoristiti nekog ako ti se ovaj ne odupire – to će biti korisno čak i za tog “slabića”, koji će na taj način naučiti lekciju i očvrsnuti.“; „U današnje vreme, važi pravilo jačeg i sve je dozvoljeno – ako ovo ne uzem/ne dobijem ja, uzeće/dobiće neko drugi!“; „Ako smatrate da ja ne valjam, samo se setite šta su tek radili oni pre mene!“ itd.
Da li vam ovakva razmišljanja deluju verovatno i da li to generiše određeno osećanje zabrinutosti sa jedne i nelagodnosti sa druge strane – nelagodnosti zbog toga što ste ih možda prepoznali i kod sebe? Odlično. Odlično iz razloga što nelagodnost vodi ka osećanju sramote, a zabrinitost ka daljem informisanju koje otvara mogućnost potencijalne promene. Jer oportunistički sistem se održava upravo kombinacijom neinformisanosti ljudi koji nemaju navedene karakteristike i beskrupuloznosti osoba koje ih poseduju. Jedino informisanjem i ličnim primerom možete preventivno delovati i sprečiti sebe da budete izmanipulisani, te i sami postanete deo sistema koji održavaju naivne racionalizacije beskrupuloznih osoba koje ne poznaju empatiju i koje su vođene isključivo sopstvenom dobiti.
Autor je master psiholog