Zoran Janković: Oda o Orfejskom odrastanju

Knjige su pjesnicima kao njihova djeca. Veliki pjesnici su oni koji dozvole njihovim knjigama da odrastu.
Knjiga, koju želim da Vam predstavim, je proživjela svoje djetinjstvo, mladost i sada je u punoj zrelosti, napokon, ugledala svjetlost dana.
U izdanju „Feniks“ Skoplje izašla je zbirka poezije ODA ZA ORFEJA koja se razlikuje od drugih zbirki. Napisana je dvojezično, na srpskom i makedonskom jeziku, što je rijetkost u književnoj praksi.
Knjigu je napisala Snežana Aleksić Stanojlović koja je  po zanimanju učiteljica, po opredjeljenju majka, po vokaciji  humanista. Ja sam ponosan što je ona  moja prijateljica.
Pjesnikinja je rođena u Beogradu. Živjela u skoro svim republikama bivše nam države SFR Jugoslavije. Najljepše godine mladosti i djevojaštva je provela u Skoplju, a danas živi i ljuduje u Novom Sadu.  Piše na srpskom i makedonskom jeziku, i to je jedan od razloga što ova je zbirka poezije napisana dvojezično.
Kao njen prijatelj ja bih trebao da napišem nešto o njenoj poeziji. O dobrom prijatelju je nemoguće pisati bilo šta a da čitaoci pomisle da je to relno.
Ipak, kad recenzije za nečiju knjigu napišu respektabilne osobe  u svijetu poezije, onda to pisanje i vrijedi.
Zato, umjesto mog prologa za njenu knjigu, preporučujem Vam da pročitate izvod iz recenzije za knjigu „Oda za Orfeja“ koju je napisao čovjek čija je zbirka pjesama, jednom davno, prodata u 19.500.000  primjeraka, pjesnik moje mladosti: PERO ZUBAC

ORFEJSKI PEV U ODBRANU POEZIJE
( Zapis naklonosti uz rukopis knjige pesama „Oda za Orfeja“ Snežane Aleksić Stanojlović)

.

Ova knjiga, koju sam s radošću čitao u rukopisu, govori o punoj pesničkoj zrelosti Snežane Aleksić Stanojlović, koja je zablistala još 198o. god. u svojoj prvoj knjizi pesama kao moguća nova zvezda mlade srpske a i makedonske poezije. I ova knjiga je dvojezična, ali nije oslonjena ni zvukom ni sadržinom na velike i lepe tradicije makedonskog i srpskog pesništva, ona je više novalisovska, tkana od bistrih i umive­nih stihova koji se pletu u mnogostruka klupčad zapitanosti nad sudbinom sveta, sveta pesme, mogućnosti poezije, kao leka za osamu i odbranu od besmisla i svemirske samoće. Ona je u dosluhu sa starogrčkom pesničkom tradicijom, hoće reći sa orfejskom tradicijom, a, kako znamo, za razliku od sret­nika Hesioda, Arktin iz Mileta, Eumel iz Korinta i Orfej iz Trakije, nisu ostavili pisanih tragova po kojima bi mogli znati kako su i o čemu su pevali. Ali Orfej je postao pesnička uz­danica i mit: orfejski pev je večna slavina bistrotoka pesme, bez obzira na koji je jezicima pisana i ko su bili pesnici – tkači novih pesama o uvek jednom i jedinom svetu.
„Oda za Orfeja“ naslovom jasno naznačuje koji je od­nos pesnikinje prema Orfeju, pesniku i pevaču, pa i pesme, mada nisu rimovane, imaju utkanu muziku u grafizam pesama, jednostavno je pri čitanju i dužih i kratkih pesama u uhu onoga koji čita prisutan zvuk, mek, umilan, ali jasan.
Meni su kratke pesme u ovoj knjizi draže, one su biserno jasne i reči u njima svetle, ali duže pesme govore o suštini ovog peva ,posebno pesma „Ne daj se dušo“, u kojoj se moja predosećajuća sumnja da je Orfej ipak otelotvorenje bića ovovremenog, jednog,unikata, ili kolažnom biću od detalja iz albuma sećanja, dopunjuje skoro neprimećenom distihu iz jedne ranije pesme, ali bitnom vrlo za razumevanje ove poezi­je, o orfejskom glasu „ koji Rađa, Oplođuje, i Ubija“, telu na žrtveniku, o distihu o „snošaju bez dodira“.
Spomenuo sam Novalisa, koji je pokatkad meni blizak u feflesksivnom tkivu ove poezije, u smislu principa želeti kao imati naspram imati kao želeti, pa, stoga, da li je ovo knjiga refleksivne poezije?
Jeste. A da li je ovo knjiga ljubavne poezije? Jeste. I nema tu nikakve nelogičnosti. Pesme su o univerzumu ljubavi a re­fleksivne su jer ih piše zapitano, načitano i misleće i osetljivo biće.
Čistog jezika, snažnih poruka, bujne i razumljive metaforike, ove pesme su faktički razgovor pesme sa sobom samom. Sa sopstvom. Sa jesam. Na izvoru kao u kosmičkoj tamnoj rupi. Upitannost ali i vera. Snažne i opijajuće pesme.
A da se ipak vratimo Orfeju na kraju ovog zapisa naklonosti. U eseju „Orfej i Evridika“ najbolji naš znalac starogrčke poezije dr Nikola Strajnić, piše:
„ Pravi život je drugde! To je orfejski krik za izgubljenim. I ne samo za izgubljenim, već krik za svime čega nema. Jer sve ono čega nema željeno je beskrajno – do vriska, do dozivanja usudnoga, onoga što liči na poziv zemlje: “Dođi, o dođi.“ Željeno do smrti, pošto smo spremni da odsutnom žrtvujemo sav svoj život, staviti na kocku celom svoje biti, nadajući se tako da ćemo njegovo odsustvo da prevladamo: sustižući ga na onoj strani, bićemo oboje zaštićeni od novih mogućih rastanaka…“
Možemo ovu knjigu čitati i kao spas od svakog mogućeg rastanka od poezije.

Novi Sad, 28.maja 2014. Pero ZUBAC

Više podataka o knjizi možete naći na sajtu: http://odazaorfeja.plays-guitar.com/

Tekst: Janković Zoran