Zoran Škiljević: Tramvaj zvani želja

Priča, priča – e pa šta je, ako je priča nije lav!
Napustivši prijatnu hladovinu Tašmajdanskog parka gde smo se lepo nauživali, požurismo kući Milica i ja; ja dvometraš i Milica od pedeset devet santima. I napokon, posle bezmalo svih šezdeset minuta prženja na užarenih beogradskih trideset tri Celzijusa, ugurasmo se nekako u tramvaj: i evo nas sad, gde bezuspešno pokušavajući da se probijemo dalje, visimo tik do poluotvorenih poluzatvorenih prednjih vrata, ja stojeći na jednoj nozi kao roda a ona skupljajući se u mojim rukama. Ne možemo dalje od gospode što zabavljena sobom zuri kroz nas kao da smo prozirni, kao da nismo od krvi i mesa nego recimo od pleksiglasa ili od sapunice; i meškolji se, svrbi je nešto, biće da je na nezgodnom mestu, verovatno negde u predelu butina.
Nisam razmažen a nisam ni zanovetalo, od drugih ne tražim i ne očekujem previše – nisam šašav, dobro znam u kakvom svetu živimo; možda jedino učtivost, zar je to mnogo? Pa i u ovako čupavoj situaciji, tek toliko da se neko udostoji da pomeri svoju cenjenu zadnjicu, koliko da Milica i ja možemo ljudski da kročimo u tramvaj, a ne ovako, Bože sačuvaj, da visimo kao nad provalijom. Ili bar da nam se od srca osmehne, i to je nešto. Ali, za nevolju, osmeh očito ne stanuje tamo gde se nama hoće, sudeći po svemu naročito ne tamo gde indolentna umišljena gospoda vrpolji svoju zadnjicu.
No – dok je tramvaj grabio svojom putanjom, a ja i dalje vapio pomoć koja je izostala – pogledujući i dalje u njihovom pravcu, primećujem onda bitnu promenu: vidi čuda, gospoda se ipak udostojila da nas konstatuje! Na delu su sad arogancija i čuđenje. Pogledom hvatam svejednog kako se snebiva, kako bi nešto pametno da mi rekne ali se ustručava, znam i šta bi to moglo biti, ali sam vrag će ga znati zašto neda mu se da prelomi preko jezika: zašto lomatam bebu po ovoj stisci? jesi li, nedaj Bože, pošandrcao? sišao s uma? Nisam im ostajao dužan. Da, jesam! Ali šta vas se tiče?! – streljao sam ih svojim umilnim pogledom, režeći kao bulterijer, a trebalo je po svaku cenu sačuvati prisebnost, biti na visini zadatka barem do sledeće stanice. Pošto već nisam imao dovoljno kuraži, a i pameti, da ih dotučem hladnokrvno im rekavši: „U redu je, gospodo, popišam vam se na obraz!” Ali, šta sad vrede jadikovke, trebalo je imati petlju. A i šta ja to bulaznim: kakva gospoda bre – voline najobičnije!
Na sledećoj stanici, kod Vukovog spomenika, zaustavio se tramvaj.
Na sav užas, dočekuje ga stotinak zapetih pušaka u nakostrešenom ljudskom obličju. Iskočivši iz zasede, pojuriše ka nama uz bojne pokliče i sa psovkama na istaknutom mestu. Navalili da uđu po svaku cenu – i kroz zatvoren prozor, bogme i preko krova ako bude trebalo. Udruživši snage s ništa manje nakostrešenim beštijama što su takođe uz vrisku i dreku pak pohitale napolje, da slučajno ne promaše svoju stanicu – kršili su dveri na dotrajaloj šklopociji povlačeći ih kao da testeraju, čas na jednu čas na drugu stranu. Povuci–potegni, povuci–potegni…
O, užasa! Nisam imao kud – izložen njihovom divljanju, zaglavljen u samom ćošku između vrata i prvog stepenika, tamo gde su se slučaj i sudbina složili da mi je mesto, u nekom čudnom stanju inhibiranosti i neodlučnosti nemo sam promatrao sopstvenu nevolju, svo vreme pazeći na zlato koje sam držao u naručju.
Na kraju, ipak popustiše dveri, kao što znamo da uvek popušta pametniji. Pa iako nikome ni najmanje nisam bio na smetnji, gazili su me, vukli, štipali, preskakli, psovali, laktali, udarali… Udarali bez imalo milosti, bez imalo pardona, u svojoj sumanutosti ne hajući ni za ovo jagnješce Božje u mojim rukama.
Kao ukleti, i raspeti, stešnjeni sa svih strana, ne mogavši da se pomaknemo ni gore ni dole, ni levo ni desno, Milica i ja držali smo jedno drugo, čvrsto, što čvršće, bespomoćno čekajući da protutnji stampedo; strahujući od tih avetinja, da nas u svom mahnitanju načisto ne spljeskaju, da se ne prućimo po podu, ili po užarenom beogradskom asfaltu. I gledali se neveselo. Da li je to nečastivi pustio pipke svuda oko nas, upitala me je svojim preplašenim koliko i radoznalim pogledem. Može biti da jeste, mila, ko zna kad i ko zna zašto, odgovorio sam takođe pogledom, našim uobičajenim načinom komunikacije. Zamišljajući nesreću lucifersku kako se smejulji iz nekog prikrajka, posmatrajući ovu, malo je reći, žalosnu scenu.
Na svu sreću, zvonilo je za polazak i pokrenuo se tramvaj. Ko je ušao – ušao je, ko je izišao – izišao je. I dalje nam je bilo tesno, pretesno, ali koliko-toliko moglo je da se diše. Onda je Milica počela da jeca. Smiri se, malena moja, šaptao sam joj pokušavajući da je odobrovoljim. Nemoj plakati, smilostiviće se valjda nečija guzica, napraviće nam malo mesta…
Hoće, cvrc!
Desetak mangupčića predvođenih alfa mužjakom ošišanim na ćelavo, pitoresknom inkarnacijom klošara neoprostivo zavađenog sa zdravim razumom, suočivši se sa poražavajućom činjenicom da su izvisili za mesto u tramvaju – preteći se uputilo ka nama. Nišane nas zakrvavljenih očiju. Pretpostavljam da smo zauzeli mesta koja po njihovom redu vožnje, kao i njihovom shvatanju kosmičkog poretka, njima pripadaju. Pošto nema mesta za njih, neće ga biti ni za nas, čujem kako se dovikuju. I ne čekajući da tramvaj uhvati zalet, nakostrešiše se pravo ispred nas, odmeravajući nam srednjim prstom, drugom rukom drže se za mošnice i smejulje tobože šeretski gledajući u pravcu tramvajdžije. U tramvaju zbunjenost i neverica. Šta ćemo sad? – gledaju se naši sapatnici među se. Kako šta ćemo – nema nam ni makac dalje dok se ovi majmuni blesave po šinama kao nezdravi. Ne gubeći, pri tom, vreme. Složno kao jedan baciše se na obližnji saobraćajni znak koji je ličio na banderu, iskriviše ga a onda i oboriše preko šina, a, potom, ne štedeći svoj blistavi osmeh i još blistaviji um, uhvatiše se za ruke pa zaplesaše nešto nalik na pipirevku, ili kakvu drugu već plesnu zafrkanciju; sveušesnaest prkoseći nama užasnutim i poniženim u posustalom tramvaju. Negde sam video da indijanci tako prizivaju kišu, a ovi su očito željni nečeg drugog, pomislim, pa zato prizivaju nevolju. Podvriskuju; kreveljelje se; izazivaju. Ratnici bezumlja izvode svoj šenlučki pir ispred posrnulog tramvaja; slaveći velikog Manitua traže đavola…
Krajičkom oka uhvatim one na stanici, da kažem prekobrojne, likuju li likuju, očito im je sad srce na mestu. Neki bogme i cepajući se poput hijena. Ako, kažem, dobrano imaju i čemu; gledajući kako cvili namrgođeni tramvaj bespomoćan kao brod pun putnika nasukan na hrid negde nasred okeana, i bez ijednog čamca za spasavanje.
Uplašena i uznemirena, Milica je drhtala kao ptić tražeći spas u mojim očima. Za nju, malecku, ovo kratko putovanje već se bilo pretvorilo u pravu moru. Zapravo u horor. Milovao sam je pogledom pokušavajući da je ohrabrim, da izdrži još malo, imamo da se vozamo samo još četiri stanice i onda silazimo. Naravno, ako nas ovi ludaci ostave na miru, i ako se tramvaj pokrene, i ako vrata budu odglavljena…
Nemajući kud, i dalje balansiram na jednoj nozi kao roda, i dalje zaglavljen u onom otužnom prostoru između stepenika i razvaljenih prednjih vrata, ozlojeđen i usamljen u svojoj apsurdnoj poziciji, poput brodolomnika koji se čvrsto drži za veslo na uzburkanoj pučini – i pitam se šta će dalje biti, gde su sad trezveni, razboriti i odvažni? U koju mišju rupu su zaglavili? Svoju sopstvenu. Naime, oko sebe vidim samo malodušne, obešene face, kako ponizno mumlaju sebi u bradu kao kakve babuskare, valjda čekajući da nam oni indijanci na kraju balade poskidaju skalpove.
I dalje smo u tramvaju. Čekamo da nebeske sile reše naš problem, zarobljeni svako u svom svemiru, ali u različitim galaksijama. Nečija ruka otvorila je vrata od kabine i pred mojim zblanutim licem iz koga je zjakala neverica, ukazao se lep prizor, očaravajući. Pojavilo se mlado svetlo lice s krupnim crnim očima, bistrim kao suza tinejdžerke, i trepavicama kao iz bajke, duga crna kosa zategnuta u rep. Gipko tankovijasto biće pojavilo se i ubrzo nestalo iz mog vidokruga. Ne znam šta su drugi videli ali meni je blinkalo pred očima gledajući čas u Laru Kroft čas u Anđelinu Džoli u tesno skrojenoj uniformi tramvajdžije! Iskreno, bilo mi je svejedno koja je od njih dve – no već u sledećem trenu, evo je ponovo, zapravo već je bila u akciji. Prostrelila nas je pogledom koji okazuje čvrstu rešenost; bio je to trenutak našeg suočavanja sa istinom. Dok napetost raste, s nevericom gledamo kako se sprema za obračun sa onom šačicom lakrdijaša. Već je zgrabila pajser i ustremila se ka njima – munjevito i neustrašivo poput vučice, jurišala je vitlajući s batinom u ruci dok su se nama širile zenice. Jednog po nosu, drugog po leđima… – dohvatila je kako je koga stigla. Pucalo je sve u slavu velikog Manitua i očas posla stvar je bila svršena.
“Bravisimo! Bravisimo!“, povikao sam, ali nije me čula. Ako. Nisam bio jedini čije reči hvale su ostale da vise u vazduhu, do njih joj očito nije bilo stalo. Kao što je s neskrivenim prezirom i odbojnošću gledala i na gnjavatore koji su, zatečeni prizorom dostojnim holivudske produkcije, s gotovo pobožnim divljenjem prilazili da joj iskažu divljenje. Pretpostavljam da je imala jak razlog za svoju ledenu neprisupačnost koja je pomalo mirisala na aroganciju. Možda je sve ovo što se dešava za nju samo bizarna tričarija, pomislio sam. Ili je samo zabrinuta misleći na muke koje je tek čekaju, ili je pak nešto treće po sredi, ko će znati. Bilo kako bilo, i dalje svi pogledi behu upereni u nju, tražeći odgovor u njenim razigranim zenicama, iščekujući šta će biti dalje, koji je njen sledeći korak. Korak u slavu, ili korak u nevolju?
A ona, zadenuvši batinu za pojas poput pravog megdandžije, ne časeći ni čas, zavrnula je rukave na svoj radnoj uniformi boje indiga i zaputila se ka banderi. Sad će biti baba za dedu, deda za repu, pomislim, smetnuvši s uma da ni solidarnost više ne stanuje ovde, da se svi razbeže kad te dopadnu muke i nevolje. Uprkos tome što je bandera smetala njoj jednako kao i svima nama, poput neumornog Sizifa mučila se i naprezala ona sama, trudeći se svim silama da je ispravi, da učini nemoguće…. kao u inat svima. Odustajala je, brisala znoj sa čela, pa iznova pokušavala, dok je čitav legion voajera blesio u nju i kuražio je, taman kao da gleda cirkusku jahačicu u akciji. Bilo je, međutim, i onih koji su, poneti navijačkom strašću, zdušno navijali malo za nju, malo za banderu. A, koliko sam sa svog tužnog mesta mogao da čujem, negde u dubini tramvaja pale su i prve opklade, neko je tipovao na Laru, neko na Andželinu.
Ali, evo nove nevolje!
Pravo niotkud stvoriše se trojica balavaca. Sad su oni u centru pažnje. Jedan gleda u Laru, drugi u Andželinu; nude pomoć, pokazuju bicepse, sad će oni to k’o od šale. Već su pljunuli u šake i uhvatili se za banderu. A treći, ljubi ga majka pametnog, pošto je nanjušio slast i dobro nanišanio – maznuo je za zadnjicu i Laru i Andželinu! Sevnuo je pajser da bi dokačio klinju, ali brz je klinja, šmugnuo je u bežaniju. Ne, zaboga, ne preko ulice!… Škripa kočnica. Uzdasi. Tup udarac i evo ti očaja: odleteo je klinja u nepovrat, pravo pod točkove škripavog „Opela”. Na časak sledismo se svi. Masa sa stanice sjati se ka njemu, da vidi šta mu je, ima li mu pomoći. Ležao je nasred ulice bled i nepomičan, kao da su za njega sve nade izgubljene. Među prvima priskače i Lara, pardon Andželina, ljubi mu ruke, pritiska grudi, masira obraze…
Na drugoj strani ulice, ona dvojica golobradih, izobličeni u ljušture nastale neuspelim ukrštanjem oktapoda i furije, sa hiljadu ruku sustižu maleroznog vozača, dobričinu srednjih godina očito sklonog mamurluku. Srećom oglasila se murja, pa ovi oktopodi utekoše kao furije, inače, kako su bili navalili da ga peglaju, ni fleka ne bi ostala od dobričine.
U međuvremenu, raščistila se gužva oko klinje. Samo se još naša vučica nadvija nad njim, pokušava da ga vrati u život, požrtvovano, predano, kao da joj je sve na ovom svetu: ako zauvek sklopi oči, kao da će se nebo ugasiti. Mada je bila dobrih dvadesetak koraka udaljena od nas i u klečećem položaju, lepo se videlo da su joj oči nakvašene suzama a sa usana joj vrcaju reči molitve.
Milica se, međutim, ponovo oglasila plačem. Ne znajući šta da joj kažem, promucao sam samo: Ovo je, mila, zbilja dan užasa, kada nečastivi piruje. Piruje li piruje…
Dakako, šta može biti preče nego utvrditi ko je kriv, odnosno ko je najveći krivac što je klinja zaglavio pod točkove! Svejedno šta će biti s njim, svejedno što tramvaj ne može dalje, svejedno što smo Milica i ja ovde zaglavljeni…
Šta reći? Od kad se desila nesreća, paralisan je saobraćaj u obe kolovozne trake na Bulevaru. Iz oba smera, kao i iz Ruzveltove i Sinđelićeve, a bogme i svih okolnih sokaka, samo pristižu kolone znatiželjnika koji hitaju da slučajno nešto ne propuste. A ja i dalje svim silama pokušavam da hladne glave, dakle s izvesnom distancom gledam na nevolju u koju sam zaglavio, razume se i dalje jednako pazeći na Milicu. Tako sam i došao do zaključka da se još jednom pokazalo da je naša endemska sklonost ka blesavluku i drugim iracionalnim obrascima ponašanja naprosto zadivljujuća.
Naime, u paničnu poteru za krivcem jednako se dadoše i ovi pored nas, zgužvani u tramvaju, i oni dole, raštrkani po ulici. Kao glavni favorit za tu neslavnu titulu za jedne je slovio nesmotreni drajver, za druge drski balavac, a treći su pak tipovali na ovo ljupko stvorenje nalik na vučicu, a pominjani su još i fatum i vradžbine i još koješta. Zajapureni kao pevci, koškali su se razmenjujući psovke i ćuške. Kao da čekaju da dođe neko sa strane, neko sa nesumnjivim autoritetom, možda neki strašan baja, ili neka viša sila, i da između istaknutih kandidata proglasi „pobednika“. Međutim, stvarnost me je demantovala. Niko nije bio rad da odstupi, da izda svoju uzdanicu – ne! ni po koju cenu. Svejedan bi radije nekome iskopao oko nego što bi pristao da mu ne protivreči. Dakle, kao da je sam sebi dodelio ulogu vrhovnog sudije, svaki bi sad da uzme stvar u svoje ruke i da upravo njegova bude poslednja – da on bude taj koji će da presudi. I, u to ime, pošto su se već pošteno napičkarali, poleteše jedni na druge pa počeše da se šorkaju kao da su samo na ovu priliku čekali da polude. Za tili čas i tramvajska stanica i prostor oko nje, pretvoreni su u bojište; sve jedno nije puštalo drugo, nije puštalo dok mu majku majčinu pravo među rogove…
Srećom, u tramvaju beše pretesno za makljažu, tu i tamo pao je tek koji šamar, uz podrazumevajuću salvu psovki i odgovarajuće uvrede. Uglavnom se žustro navijalo, što za Laru, što za Andželinu, sočno pominjući pripadajuće im atribute i ostale kvelitete.
„Živ je klinja! Živ je klinja!“, čulo se, međutim, odnekud. Odjeknuše i aplauzi. Odahnuo sam onda ugledavši bolničare. Video sam kako ga podižu i unose u ambulantno vozilo. Pre nego što su zatvorena vrata saniteta, zabrinuto lice u belom mantilu saopštilo je: “Biće dobro!”. Lara Kroft se nasmešila stisnutih pesnica, gledajući u pravcu reskog odlazećeg zvuka sirene. Andželina takođe. Zaiskrile su ponovo njene suzama okupane zenice. Onda, pogledavši okolo, put bojišta, uočavam da je, nekim čudom, prestalo „ubeđivanje“. Isprepucani bojovnici broje ogrebotine, kontuzije i modrice. I – kao da se sve odvija po nekom već uigranom scenariju – ponovo su u istom stroju. Evo ih gde buljače u našu heroinu, kuraže je opet, podstrekuju. Šta hoće?, pitam se. Šta očekuju? Možda senzaciju?!
Dakle, naša odvažna heroina ponovo je u centru pažnje. I evo je gde ponovo, ne časeći ni časa, prilazi banderi nameravajući da je podigne. David nam se ukazao u vidu misteriozne devojke, odvažne kao Lara, zanosne kao Andželina, Golijat je stajao pred nama iskrivljen i zao, u vidu bandere, kao nepremostiva prepreka. Gledao sam tu nestvarnu scenu nadajući se nemogućem: da će David uknjižiti još jednu pobedu. „Sad nek joj je Bog u pomoć”, dobacio je neko. „Ako ga ima, i ako je tu”, dodao sam ja, ubacivši doskočicu iz filma o sivom kamionu crvene boje, koji smo prethodno veče, dok je Milica pajkila, njena mama i ja sa zadovoljstvom konzumirali. Međutim, uz Njegovu pomoć ili bez nje – na opšte iznenađenje i još veće zaprepašćenje – uspela je! Pomerila je banderu! Iskrenula je u stranu, dovoljno da bude oslobođen put tramvaju! Ponovo je svet zastao u jednoj mikrosekundi, ovaj put blistavoj kao Lara, sjajnoj kao Andželina. „Bravisimo! Bravisimo, teto!“, povikao sam onda. Ali opet uludo. Od gromovitog uzdaha ispuštenog iz mase ni bombu ne bi čula. „Napred teto!“, učini mi se kao da čijem Milicu, i nasmejah se od srca i od muke istovremeno.
Ali, evo tete! Blistajući kao dragulj u našem suženom vidokrugu – brzala je ona. Ne hajući za oduševljenje u tramvaju, ni za komično zabeućene poglede onih ništarija napolju, kao i za zujanje u međuvremenu pristiglih foto-aparata i tv-kamera nemilosrdno uperenih u njeno mlado odvažno lice i vižljasto zgodnjikavo telo, zakopčano u indigo plavo uniformu tesno skrojenu. Pobedonosnom slalomom, hitro poput tigrice – nije šala vučica je to! – domogla se tramvaja; ostavivši za sobom sijaset razloga da svedoci njenog veličanstvenog trijumfa nad ništavilom posumnjaju u sopstvenu moć rasuđivanja.
Uskačući konačno u tramvaj, uočila nas je – uočila je Milicu i mene i osmehnula nam se. Hej! Osmehnula nam se u znak pozdrava. Osmehnusmo se naravno i mi njoj, viseći i dalje tik do poluotvorenog poluzatvorenog ostatka prednjih vrata. „Oprosti im, Bože, ne znaju šta rade! Opresti im, Bože, ne znaju šta rade!“, bilo je sve što se moglo pročitati sa njenih usana.
I konačno – zanjištao je tramvaj i poleteo poput Pegaza. Ko je bio hitar ušao je, voziće se isto kao i mi, makar do sledeće stanice. A ostalima zna se šta sleduje: da skapavaju čekajući sledeći, ako već neće da lipšu klancajući pešice.
A ja? Ja sam, naravno, i dalje grlio Milicu. Pribijao je uz sebe, zagledajući se u njenu ustreptalu radoznalu dušicu. I pokušavao da je utešim, govoreći joj: Tihuj malena. Tihuj, malena moja, i ne brini – vozi teta, teta-vučica… Još nedorasloj da čuje gorku istinu: da nam – nepozvane – u susret hitaju razjapljene čeljusti nečastivog. Čeljusti smutnog, bukom i besom ispunjenog vremena!

Zoran Škiljević (1962) Beograd. Piše kratke priče, romane i novele. Objavljuje u književnoj periodici (Književne novine, Književni List, Beogradski književni časopis, Letopis Matice Srpske, Međaj, Trag, Avangrad, Poeta, Libartes…).
Zastupljen je u zbornicima: Srpsko pero 97, O malim i velikom stvarima, Jedan život u manje od devetsto znakova, Najkraće priče 2012, Hilandar, Šumadijske metafore 2013.