BIBLIOTEKAR RADOVAN
Naleteh na Radovana, sasvim iznenada, ispred štanda izdavačke kuće koja se isključivo bavi štampanjem i izdavnjem crkvenih i duhovnih dela. Zatekoh ga kako uporedo lista Bibliju i neku knjigu od Nikolaja Velimirovića.
– Radovane, kao da ste u zemlju propali! – rekoh mu.
Ne odgovorivši mi odmah on obori preda mnom pogled, pa slično detetu koje oseća krivicu stade da vrti glavom i tapka vrhom stopala po podu. Potom podiže pogled i skoro plačnim glasom reče:
– E moj Srđane, svašta mi se izdešavalo…
Zadržasmo se još malo ispred istog štanda. Zrikava prodavačica sa gustim i veselim brkovima stade da nam pokazuje tvrdo ukoričene molitvenike, nudeći nam ih po promotivnoj ceni.
– Mmmm, kako samo mirišu! Ajde, pomirišite ih! – reče nam ona njušeći knjige kao da su taze pecivo koje samo što je izašlo iz pećnice.
Ponudih Radovanu da prošetamo i nastavimo zajedno razgledanje sajamske ponude. Računao sam da bi mi stari bibliotekar mogao pomoći da lakše pronađem neke od naslova za koje tog dana niko od simpatičnih prodavaca na Sajmu nije čuo. Ipak, najviše me je interesovalo zašto mi se toliko dugo nije javljao.
Njemu kao da bi neprijatno zbog moje ponude. Polako je podigao sa poda ofucani ranac koji je ležao bačen pokraj njegovih nogu, prebacio ga preko ramena pa žmirkajući i mrmljajući tiho kazao, kao da se obraća sebi:
– Ma, i nisam ti ja baš neko društvo.
– Tražim „Pokretni praznik“ od Ernesta Hemingveja. Međutim, svi mi sležu ramenima. – rekoh „navlačeći ga“.
On živnu na trenutak:
– Hm, imao sam ja nekad u biblioteci jedno izdanje te knjige. Beograd 1964, tvrde korice, odlično očuvana! Lepa je to knjiga…
Radovana sam upoznao pre četiri godine. Sećam se da sam na adresu biblioteke u jednom gradu u unutrašnjosti čiji je on bio upravnik, poslao priču koja pored toga što je bila „preplavljena“ humornim scenama, književnih kvaliteta nije imala. Ipak, ušla je u zbornik. Nakon toga uđoh u redovnu Internet prepisku sa njime. Izuzetno mi je prijalo uporno laskanje tadašnjeg predsednika žirija. Iako je često bila providna i banalna, Radovanova hvala me je motivsala na dalji rad. Nakon par meseci od izlaska zbornika radova sa književnog konkursa Radovan dođe nekim poslom za Beograd. Tada smo se i lično upoznali. Niko mi nikada o sebi nije bio ispričao toliko koliko je to tada učinio Radovan.
– Eno slobodnog stola! Predlažem vam da sednemo i malo se odmorimo uz kafu. Noge znaju prilično da otežaju od „jurcanja“ za knjigama! – rekoh razdragano, pokušavajući time da malo razveselim svog zamišljenog i vidno utučenog prijatelja.
Uporan u svojoj malodušnosti on ponovi tiho:
– Ma, nisam ti ja neko društvo…
Sedosmo za sto smešten tik ispod stepeništa koje je vodilo ka gornjem nivou hale. Da konobar retko posećuje svoje radno mesto uverila nas je ovalna pepeljara prepuna opušcima i mnogobrojne plastične čaše izvrnute po stolu.
Htedoh da pomognem Radovanu da se raskomoti i skine kaput sa sebe, međutim on mi izmaknu svoje zgureno telo. Potom sede za stolicu ne skinuvši ni kaput ni ranac sa sebe, valjda želeći time da mi pokaže da nema nameru da se tu duže zadržava.
– Pišeš li još? – upita me.
– Pokatkad.
– Čitaš li?
– Kad god nađem vremena.
– Znači i jedno i drugo retko. – zaključi on.
Nisam imao nameru da mu protivurečim. Bio je u pravu.
– Radite li još u biblioteci? – upitah ga.
– Ne.
– U penziji ste?
– Da.
Konačno primetih krajičkom oka mladog konobara kako se krije iza frižidera i „guta“ svoju užinu.
-Zašto ste Radovane prestali da mi odgovarate na moje poruke? – prekinuh ćutanje iznenadivši sebe kako je izgovorena rečenica delovala upravo kako nisam želeo, direktno i pomalo strogo.
– Možda bi trebalo da krenem… – reče on pa krenu da ustaje od stola.
– Radovane – kazah uhvativši ga čvrsto za ruku – molim vas, posedite još malo sa vašim starim prijateljem.
Konačno se pojavi i konobar. Slično jarcu kada žvaće suvu travu razvlačio je u ustima ostatke hrane.
– Donesite nam dve obične kafe – rekoh mu.
On nam se teatralno pokloni kao da je manire učio na nekom evropskom dvorcu, pa ode ostavivši smeće na stolu netaknuto.
– Pročitah na Konkursima regiona da je ove godine tema književnog konkursa vaše biblioteke „Apokalipsa“. Zanimljiva ali čini mi se prilično prežvakana tema. – rekoh.
– Da, prežvakana. – zamišljeno reče Radovan.
– Niste više predsednik žirija?
– Nisam.
Konobar nam umesto običnih kafa donese dva kapućina i kiselu vodu.
Radovan izvadi iz unutrašnjeg džepa od svog kaputa tamno plavu brojanicu, pa poče da je mulja suvim prstima. Žmirkajući je gledao ispred sebe i tanko puhao ustima.
– Lucija je umrla. – iznenada reče, sasvim tiho.
– Oh, Radovane! Primite moje iskreno saučešće.
Lucija je bila Radovanova supruga. Sve što sam znao o njoj ispričao mi je upravo Radovan, što uživo što preko Internet prepiske. Iz obzira prema njemu nisam želeo da ga pitam od čega je umrla. Dobro sam znao da je bila teška alkoholičarka. U svojoj mladosti Lucija se aktivno bavila pisanjem poezije. Njeni radovi nekoliko puta su objavljivani u poznatom časopisu „Književnost“. Svoj unutrašnji nemir lako je iskazivala igrajući se rečima. Ali, za razliku od papira, stvarnost nije mogla da trpi njena unutrašnja previranja. Imala je mnogobrojne ljubavnike.
– Kad je umrla?
– Sutra će biti tačno tri meseca.
Uporno je palcem valjao kuglice od brojanice, prateći očigledno neki samo njemu poznat red i broj ponavljanja iste radnje.
– Nisam mogao da joj dam nagradu. – iznenada reče Radovan.
– Kakvu nagradu? – upitao sam.
– Pa, nagradu… našu. Nagradu biblioteke!
– Poslala je svoju priču?
– Da.
Probao sam kapućino. Moguće da konobar nije bio dobro isprao deterdžent sa šoljice.
– I ne samo ona. Oba člana žirija vršili su pritisak na mene da im dam nagrade!
– Pobogu, Radovane – bio sam zaprepašten – zar je moguće da su i članovi žirija slali svoje radove na konkurs?
– E, moj Srđane – pogledao me je suznim očima – ne znaš ti šta se sve meni izdešavalo – reče pa potom pognu svoju proćelavu glavu.
Slika utučenog starca koji je u dubokoj žalosti za svojom suprugom u meni je izazivala iskreno saosećanje. Radovan je delovao kao previše iskrena i dobra duša, zato su ga valjda i iskoristili bezobzirni ljudi.
– Ko je bio u žiriju?
– Dragica Holtner – Janković i Dragomir Leković. Čuo si za oboje, pretpostavljam?
Ta imena su mi bila poznata. Dragomir je vlasnik jedne beogradske izdavačke kuće. Završio je svetsku književnost. Pre nego što sam sreo Radovana video sam ga u prolazu kako se polako i gospodstveno provlači između štandova. Čini mi se da farba kosu i koristi puder kako bi sakrio bore. Upravo je on „lansirao“ Dragicino knjževno ime. Njena najnovija knjiga „Bezlični život jedne usamljene žene koja traga za poentom života perući prljav veš i popunjavajući po ceo dan ukrštene reči“ prodaje se na štandu njegove izdavačke kuće za 1299 dinara, i po rečima prodavaca jedna je od najprodavanijih knjiga na Sajmu.
– Oboje su mi pretili da će istupiti iz žirija – nastavio je Radovan – ukoliko ne bih glasao za njihove šifre. Čak mi je i glavni sponzor konkursa, Bata Mesar, pretio da će povući sav novac ukoliko ne nagradim njegovu ćerku jedinicu!
– Otkud ste znali da su radovi pod tim šiframa baš njihovi?
– Otvorio sam sve šifre pre glasanja.
Cela priča je polako dobijala novu dimenziju. Priznavši mi da je otvarao šifre pre odluke žirija ozbiljno je doveo u sumnju svoju bezazlenost.
– Šta ste na kraju učinili Radovane? – upitao sam ga pomalo ozbiljnim tonom.
Radovan polako skide ranac sa svojih leđa, raspetlja konopce kojim je platno bilo zategnuto pa pažljivo izvadi srebrnu statuu, nagradu koja se dodeljuje piscu pobedničke priče. Držeći je pažljivo kao da u rukama poseduje kakvo retko blago i tupo zureći u njen vrh, kaza mi gotovo šapatom:
– Na kraju sam nagradio samog sebe!