Biljana Vićentijević: Mimoze

– Mimoze, mimoze! Kupite mimoze! Pravo sa mora, u čarobnom mirisu zimskih ljubavi. Hajde mladići, častite devojke! Samo još večeras, već sutra ih neće biti!

– Gajo, kako samo večeras!? Svako veče, već nedelju dana isto govoriš.

– E, treba to ponoviti zbog lenjih mladića koji ne kupuju damama cveće. Vidi sebe, sediš da dve prelepe devojke sa još lepšim osmehom, a stisko se da kupiš mimoze da ih obraduješ.

– Gajo, mnogo ti pričaš? Kako samo uspeš od toliko teškog posla? – dobaci mu jedan mladić u uglu kafića.

– Moraš da se rodiš srećan – reče čudni ulični prodavac mimoza.

Nosio ih je, preko leve ruke, skupljene u male buketiće. Nije bilo više od tri grančice predivnog žutog cveća. Unese osmeh u ozbiljna lica devojaka i mladića. Sestra i ja, nikada ih dotle nismo videle.

Gaja je siromašan, ali društven i veseo čovek. Svi u malom mestu ga znaju, i pozdravljaju. Njegov jak glas se orio kafićem. Svi su se smejali, a on je išao od stola do stola, i ostavljao mimoze bez pitanja da li neko želi da kupi. Bile su jeftine, ali mi nismo imale novca za njih. Mamile su nas svojim oporim mirisom u januarskoj noći. Nismo imale ni mladiće koji bi nam ih kupili. Utoliko još neprijatnije. Tada se vidi kojem mladiću je stalo do devojke. Mi smo sedele same.

Kada dođe do našeg stola, Gaja se nasmeši. Pročitao je sve u našim očima. Namignu, i ostavi dva mala buketića. Brzo se okrete, pokupi svoj pazar od ostalih gostiju, popi s’ nogu nekoliko čašica žestokog pića, i izađe u zavejanu noć.

Prvi put vidim mimoze tako blizu, gotovo da ih dotaknem, prinesem sebi i pomirišem. Nisam smela da pružim ruku ka njima. Posmatrala sam ih. Sestra isto. Male žute kuglice, načičkane na grančici, nevine. U mojim očima su krivci, jer ih nije poklonila prava osoba koja se nalazi za susednim stolom. Uzdahnuh tiho i duboko, želeći da im osetim miris.

Imala sam utisak, da svi oko nas znaju da su nam poklonjene. Dva mladića, uđoše i upitaše nas.

– Da li je slobodno!

– Da, slobodno je – rekle smo nas dve.

Nije nam bilo do društva. Kako baš nas da pitaju? Okrenuh se okolo, i videh da je sve puno. Susedni sto se okrete ka nama. Sedeo je neko meni vrlo važan, ili mi se samo tako činilo.

– Ja sam Slavko, ovo Vuk. Kako se vi zovete? – rekle smo im naša imena.

Bile smo ćutljive, stidljive. Mladići nisu iz našeg mesta, pa nismo želele da duže ostajemo. Bili su dosta pričljivi, ali ne toliko zanimljivi da bi nastavile druženje sa njima. Kada smo ustale da pođemo, rekoše nam.

– Ponesite vaše mimoze.

– Zadržite ih, ne volimo mimoze – odgovorile smo ravnodušno.

Izašle smo iz kafića bez njih. Bilo mi je teško, da nisu pahuljice padale na obraze i oči, sigurno bi bile male suze.

Još uvek se sećam mirisa mimoza, ali i laži da ih ne volim.

Biljana Vićentijević, živi u Valjevu, Srbija. Voli da pišem kratke priče i pesme. Piše dva romana.