Redakcija NIJE STID KUPOVATI KNJIGE I ČITATI, PISCI SU NARODNO DOBRO
– Veliki problem današnjice je čitanje odnosno, nečitanje književnih dela. Zbog uznapredovanja tehnologije ljudi su usmereni na najsavremenije uređaje, na internet koji pruža mnoštvo informacija. A knjiga ovakva kakva jeste gubi korak sa njima. Sve to utiče i na materijalni položaj pisaca, koji nisu u stanju da plasiraju svoja dela na uobičajeni način. Gubitak osnovnih merila, kvaliteta života dovelo je do zapostavljanja samog sebe kao ljudske jedinke što predstavlja veliki problem po poeziju. Naravno ne treba zaboraviti ljude koji stvaraju jer ulažu svoj talenat, trud, i vreme da bi ostvarili delo čija je sudbina neizvesna – kaže poeta Goran Đukanović
Kako bi naši preci reagovali?
– Da mogu videti naši preci ovaj progon lepe reči verovatno bi ponovo umirali od tuge zbog urnisanja književnosti i kulture uopšte jer to nije ono za šta su se borili. Takođe je nezamenljiv ovaj proces o odumiranju svesti kod ljudi, i zapostavljanja nečeg što je stvarano vekovima pre nas. Ali opet, živim u nadi da se stanje može popraviti, promenom odnosa prema pisanoj reči i njenim stvaraocima, smatrajući ih narodnim dobrom. To će se odraziti na kvalitet življenja u budućnosti kako bi se održao korak sa svim novim tehnologijama.
Pisanje je smenjivanje slika, i impresija ili?
– Reči mogu da izraze sve, jedna knjiga može da odlikuje ceo naš život. Kakva je naša impresija takva će nam knjiga biti ili stih, ali isto tako nije svaki čovek pisac pa da misli pretoči u stih. Pisanje je veliki zadatak, jer čitaocu treba predstaviti sliku svojih misli, dopasti se u njegovim očima, impresionirati. Takođe, u pisanju ima uspona i padova gde svoju viziju ne možemo da prenesemo na papir već je oblikujemo u svojoj glavi pokušavajući dati poslednji atom snage. Kada čitam knjigu osećam kako daje krila mom umu i srcu osećanja ljubavi prema svetu, prema čoveku, osećaj piščeve istinske strasti. I uvek se zapitam da li sam dobru poruku preneo svojim pisanjem.
Šta još napisati kada su velikani sve zapisali?
-͈ Svaki veliki umetnik svojim delom govori o svom vremenu. Uvek će ostati neki trag o svakome od nas. Da li će to biti pesma, knjiga, novinski članak, naša dela ili naša deca… Ostaćemo sigurno zapamćeni u srcima onih koji su nas voleli. Velikani su dosta toga zapisali, mi se ugledamo na njih, oni su naši podsticaji i naš izvor. Dok bude živog bića, biće i dobrih dela i dobrih umetnika.
Duh umetnosti i moderne tehnoligije i tehnološko društvo caruje, ima li budućnosti?
– Suprostavljanje dva različita čoveka, njihovi pogledi na život, razne situacije mogu da utiču na jednog umetnika i njegovu formu i sadržaj. U svetu pa i kod nas je priznato šest vrsta umetnosti, svaka na svoj način zanimljiva i posebna. Spoj umetnosti i tehnologije postaje danas neraskidiva veza.
Hoće li roboti pojesti pisanu reč?
– Mislim da su roboti već postali deo nas. Počevši od toga da u fabrici zamenjuju ljudsku radnu snagu, da su profesori zaboravili šta su tabla i kreda već rade sve pomoću računara. Isto tako zaboravljamo da potičemo od staroslovenskog plemena gde su se koristile crte, reze i raboš za sporazumevanje i pisanje. Vreme utiče na velike i drastične promene. Pokušavam da učim i cenim male stvari i da im se radujem, ali i uvek težim ka višem. Na neuspehe ne gledam kao na poraze već na šansu da ispravim u budućnosti ne ponovim. Negujem hrabrost, plemenitost, iskrenost. To sam ja.
Žena ona isterana iz raja kao opsesija i Vaša i drugih stvaralaca?
– Žena budi posvećenost zbog harizme, lepote duše i tela kao i zbog svoje tajne moći. Ona je opsesija svih umetnika, državnika pa sve do uslovno običnih ljudi jer nas tera da živimo drugačiju dimenziju, poimanju života. Ubeđuju nas da živimo izvan kao na pustom ostrvu, gde ne postoji niko i ništa osim nas samih, tj niko i ništa osim nje što dovodi do stanja ͈emocionalnog vulkana muškarca. A samo iz razloga jer je muškarac spreman na sve žrtve zato što oseća da je ljubav moćnija od svega.
Bez čega pesnik ne može da zamisli svoj dan?
– Zbog žene, kao večite inspiracije, zbog svoje moći, igre osećanjima, ponekad nedorečenosti. Ne može se ni bez prijatelja pravih, iskrenih, spremnih da saslušaju, razumeju, pohvale i kritikuju. Ali ipak osnova je u ljubavi bez koje sve predhodno pada u vodu.
Čega se pisci stide, ponose, o čemi ćute, treba li da ćute o društvenim dešavanjima?
– Trenutno stanje svesti kod ljudi je više nego zabrinjavajuće, u ne isključujem ni nas pesnike. Najlakše ću objasniti citatom koleginice Milice Doknić: ”Davimo se u modi i gubitku, a gladni smo pravog života i pravih sistema vrednosti. Trenutno pametan ćuti jer ne može da dođe na red dok budala upravlja još ljudima od sebe ”. Dakle, koliko ćemo da ćutimo, koliko stidimo i ponosimo zavisi samo i isključivo od količine osvećenosti, a trenutno sam mišljenja da je to vrlo nizak nivo. Zato i imamo ružne slike i dešavanja ne samo kod nas nego i u celom svetu. Malo je stida i srama a puno ponosa hvale, izgubio se balans.
Vaše osnovno nadahnuće kao polazište i kraj reči od koje je sve postalo?
– Kao što bi Danilo Kiš rekao: ”Miris knjige podseća me na utiske koje sam imao o njima”. Tako i kod mene svaka nova pročitana knjiga ostavi neki trag neku impresiju, a one već pročitane nadograde iznova oslikane slike. Kroz takva osećanja prema stvaralaštvu vaskrsnu snage mojih reči koje u prvi mah liče na već izgovorene, ali sa mojim pečatom duše donose čitaocu neku novu dimenziju i novu sliku, možda čak i novu duginu boju.
Šta biste pitali Bukovskog, šta Miku Antića a šta Matiju Bećkovića?
– Šta pitati velikane koji su obeležili kulturnu istoriju i kulturnu tradiciju svojim knjigama. Stvarali su u teškim vremenima i u teškim okolnostima. Mi imamo prednost da živimo u slobodnoj državi i na pravo glasa. Čarls Bukovski je američki pisac, pripovedač i romansijer. Vaši uzori bili su Dostojevski, Hemingvej, Luis Selinu. Zašto zbog teškog života se opredeljujete za alkohol, zašto knjige nisu bile centar vašeg viđenja? Mika Antić: ”Moje pesme nisu pesme, nego pesme svakome od vas”. Bavili ste se raznim poslovima poput: mornarenja, slikarstva, pisanja, novinarstva, filmom… Šta vas je najviše ispunjavalo, gde ste se najviše osećali zadovoljnim? Matija Bećkovića bih pitao: Da li jedan Akademik SANU treba da ulazi u politiku?
Kada bi sve do sada napisane pesničke zbirke i sve pesme sveta bile spaljene na lomači šta bi se desilo sa čovečanstvom?
– Ne treba zanemariti činjenicu da pesnici daju veliki doprinos očuvanju kulture jednog naroda što navodi na to ukoliko bi nestalo pisanih tragova poezije ali i književnosti uopšte imalo za posledicu izumiranja kulture ali i čovečanstva. Mogu reći, preporučiti svima a posebno deci i omladini, da se ne stide čitati, da nije sramota kupiti knjigu, ili praviti ličnu biblioteku. Sve to za vas je bolji život, bolje ljudske osobine.
Đukanović Goran rođen je 1983. godine u Tuzli, BiH. Živeo je na Ozrenu u malom selu Stupari gde je završio deo osnovnog obrazovanja, a potom se seli u Suboticu, gde upisuje šesti razred osnovne škole ”Sveti Sava”. Po njenom završetku i srednju Tehničku i potom Građevinski fakultet čiji je apsolvent. Piše dečije pesme i poeziju za odrasle. U pripremi mu je zbirka poezije ”Pismo duše”. Radovi su mu objavljeni u zborniku Književnog kluba SKC ”Sveti Sava” u Subotici čiji je i član, u zborniku ”Osvetljavanje 2014” KUD ”Mladost” iz Niša, kao i u zborniku radova za decu pesnika Balkana ”Zagrli život”. Živi i radi u Subotici .
DRAGAN STODIĆ
