Redakcija Da li je pisanje u današnjoj informatičkoj eri prenatrpanoj informacijama, uzaludni posao pojedinca, borba sa vetrenjačama ili svrha postojanja, o tome pisac Dragi Tasić, sa oštrim i sebi svojstvenim zrncima kritike, za portal Avlija.me kaže:
-Pisanje doživljavam kao jedno od zadovoljstava koje izvire iz ličnog, prirodom mi upućeno osećanja lepote života. Život po pravilu u mukama ili sa podrškama, lak (ako je takav mogući) ili naporan (što je prirodno – zahteva rad i napore), ili onaj težak, ostaje veliki dar čoveku, kosmičkom zrncu koje je imalo sreću da bude ukras prirode, čovek. Pisanje je lepa strast pa ako nju pisac tako oseća, jaše na vrancu, ako čeka priznanja, nagrade i slavu, koje deo pisaca i postiže, pisanje mu postaje uzaludno, baš prava borba sa vetrenjačama.
Književnost ne nudi čitaocu apsolutnu istinu?
-Književne istine se razlikuju od „stvarnih“ istina. Stvarne stvaraju priroda i društvene zajednice. Književne smišljaju pisci. Čini se, meni, da je nobelovac Kueljo u razgovorima sa čitaocima rekao da uživa laganjem u svojim knjigama. Ja ne mislima (ako mi nobelovac dopusti) da je istina pisca laž. Mnogi misle – obmana, drugi hvale fantastiku bez veza sa životom. Jednostavno – uveren sam da nema knjiga i književnika – koji nude čitaocima svoje istine – odvojene od „stvarne’’ istine. Suva, gola, bezdušna istina, možda može bez književne (pisane, usmene) istine, ali književna ne može bez te stvarne. Od pisaca zavisi koliko je rastojanje među njima. No, ni stvarna, ni književna istina – nisu apsolutne, neporecive.
Tri vaše knjige (Jestonija – ep od 5.544 stiha, Pod senkama Jestonije – roman, i Između dva bela brega – roman) ćine vašu „Jestonsku kompoziciju“?
-A ona, bilo kompovana kao proza, bilo pisana u stihovima, nikla je iz jugoslovenskog tla u raspadu, kome je posvećena, i sažeto označenog stihom „Jeste i nije, nije i jeste – to je Jestonija.“
Na kojim principima i moralnim zakonima ste izgradili svoju književnu ličnost?
-Do svojih šezdesetih godina trudio sam se da svoj život i rad usklađujem s moralnim načelima ili pravilima Etike kao filozofske grane, čak kako sam verovao nauke, a koju je Hrišćanstvo iskazivalo i Božjim zapovestima. Kao ateista, naravno norme: na ubij, ne kradi, ne laži, voli bližnjega (zašto samo bližnjega) čoveka, pa i ne vrši preljubu, smatrao sam, čak i kao pravnik, nadpravnim zakonima koji imaju apsolutnu vrednost i sa kojima treba da se usaglašava ljudsko ponašanje bez obzira na pravne poretke različitih društvenih uređenja. Tokom pisanja „Jestonske kompozicije“ u tri pomenute knjige, ja sam stekao utisak da se Etika na svetskom planu raspala kao moguća nauka pa i kao grana filozofije. Pragmatika koju ne stvara ni naučna ni filozofska misao, već Politilka vladanja osamostaljena organizacijama država i nadržava sada još oličena Amerikom. Iza Pragmatike, odnosno Politke koja određuje Pragmatiku stoji princip Sile, razbokoren strašnim oblicima nasilja nad čovekom, ljudima, zajednicama i čitavim narodima.
U osamdeset drugoj godini života danas, ja odista ne mogu da kažem da sam etičan čovek, onaj koji priznaje etičke vrednosti i bojim se da ih i sam nisam zamenio pragmatičnim načelima koja bi se mogla izraziti pravilima, oćuti, otrpi, izbegni silu i nasilje koliko možeš, prilagodi se, opstani, ako moraš propasti – pomiri se!
Neku vrstu samoutehe zbog izgubljenog kopnenog tla Etike ja sam napisao prećutani roman Savapolis posvećen ljubavi prema politici i pragmatici u životu srpskog društva u današnje vreme.
Glavna tema vaših dela je ljudska nepravda, kako doći do pravde?
-Pročitavši pre par godina Savapolis, pitali ste me: ,,Napisali ste ovakvu knjigu, i šta će se sada promeniti?’’ Nisam znao odgovor, ali napisao sam još jedan satiričan roman – Žunkelji i Giginjeri. Savapolis je posvećen političkim strastima i napastima čitave političke elite u Srbiji 2008 – 20012. godine. Žunkelji su posvećeni parničarskim strastima i napastima lociranim u Timočkoj krajini, bliže rečeno (ne)pravdama sudskim advokatskim, narodnim (Hašku sam ostavio u Savapolisu). Šta se desilo sa ovom satiričnom kompozicijom tih mojih dveju knjiga? Moj grad Bor preko gradske Narodne biblioteke knjigu proglasi knjogom godine i (i to se dešava u srpskoj kulturi) novčano je nagradi iznad njene cene koštanja. Ako me lepe godine budu još mazile ovom satiričnom kompletu dodaću i roman Fluidi o fluidnostima kulturnih strasti i napasti.
Kuda ide čovečanstvo bez čovečnosti?
-Etika i Estetika obuzdavače Politiku i Pragmatiku, makar i na način kao u dva svetska rata, samo u onome trećem protiv Srba obe su posrnule.
Jeste li optimista po prirodi?
-Optimista sam. Kad pomislim na velikog ruskog pisca setim se da su pesimist svi „poniženi i uvrđeni“, a njih je mnogo.
Materijalne vrednosti su iznad duhovnih, je li oduvek tako bilo?
-Kod većine –jeste.
Caru carevo… dokle ćemo s carevinama?
-Dok se ne ostvari neka utopija.
Ko su danas „dvorske lude“ u književnosti, novinarstvu, politici?
-Oni koji su u tim profesijama postali televizijska lica. Bez njih nema ni politike, ni zabave, ni sporta, ni novinarstva i informacija te ni kulture, i umetnosti.
Da li su Sokrat, Platon, Aristotel i i drugi veliki mislioci pisali i govorili uzalud... šta smo od njih naučili a šta nismo?
-Od mudraca Starog veka učimo mnogo, ali je više onoga što ne razumemo, kamoli da ga koristimo.
DRAGAN STODIĆ
Dragi Tasić je rođen 1933. godine u Belom bregu na ulazu u Grdeličku klisuru. Gimnaziju je učio 1944 – 1952. godine u Leskovcu i Nišu, pravni fakultet u Beogradu, magistrirao u Nišu. Pravnim poslovima od 1954 godine bavio se u Grdelici, Leskovcu, Kladnju (u Bosni), Nišu i Boru. Petnaest godina pre penzije bio je borski advokat do 2006. godine. Sad živi po šest meseci godišnje u Boru i Jagodini. Zadovoljan porodicom, statusom starca koji nikome ne smeta. Piše knjige u proseku godišnje jednu. Ima prijatelje i među književnicima i novinarima a neke vrlo prijatne među penzionerima u Jagodini koje je upoznao u par zadnjih godina.
