Redakcija Koristeći se ekspresionističkom, “iskrivljenom” slikom stvarnosti, Ingmar Bergman je kao “demonski reditelj ” kroz bezvremenu igru svetlosti i tame, ogolio ”personu” do bola u ”beloj svetlosti”, a ipak je “vaskrsnuo” i to kroz svoju duboku veru u porodicu, kao osnovu za opstanak društva. Prema Bergmanovoj viziji, žena zapravo najzaštićenija u okviru porodice. Porodica je ta koja preživljava, a ne individua. – kaže aleksanmdra Luthander, iz Štoklohlma, inače, naše gore list i dodaje: – Tako je italijanski izraz “la famiglia” zaživeo punim plućima u Bergmanovom poslednjem filmu, sada i pozorišnoj predstavi,”Fani i Aleksander”. Bergman je svojim filmovima stvorio sopstveni ekspresionistički i postjungovski mitopoetski svet. Njegov subjektivistički ekspresionizam postao је obavezni filmski “začin” koga današnji reditelji, kao što su Lars fon Trir, braća Kaurismeki, Vim Venders i Gas Van Sant, rado i često stavljaju u svoje filmove, kао što je Bergman to činio sa svojim velikim idolom, Strindbergom.
Šta vas je kod Bergmana posebno inspirisalo, kakav je bio njegov odnos prema lepoticama iz vašeg čitalačkog ali i iz ugla gledaoca njegovih filmova?
– Ma koliko da je ženu razgolitio u psihološkom smislu i pokazao tragediju njene seksualnosti, ona je bila i ostala dama od početka do kraja i u držanju i u odevanju, što je važna socijalna kompetencija; taj aristokratski, ali i činovnički dignitet i identitet, koji nalaže da se i žena i muškarac u društvu pojave umeveni, čisti, nepoderani. I uloge imaju ulogu, osim one koja im je dodeljena. Uloga Bergmanovih ženskih likova je da budu uzori, u onom delu “persone” u kome je to prihvatljivo. Liv Ulman koja je bila i ostala za Skandinaviju, ono što je Brižit Bardo za Francusku; mada se Bergman nije posebno bavio fizičkom lepotom žena, što ne znači da Bibi Anderson, Liv Ulman, Ingrid Tulin, i Harijet Anderson nisu lepe žene. Ali ih on nije idealizovao. Čak je u krupnim planovma često otkrivao njihovu svojevrsnu “ružnoću”, koja je bila u vezi sa karakterima koje su igrale.
Šta ste svoje pronašli u Bergmanovim filmovima?
– Bergman je maestralno opisao strah od ženske seksualnosti. To je zapravo strah od moći koju je ženi dala priroda, da na kraju ipak sama odluči o tome da li će se novi život roditi ili ne. Prirodna nemoć muškaraca pred tom činjenicom stvorila je sve oblike kažnjavanja žena od spaljivalja na lomači, do kamenovanja i seksualnog sakaćenja… Seksualnost žene nastavila je da bude objekt skrivene, pa i otvorene mržnje i u današnjim medijima. Bergman daje jednu ekpresionističku sliku razvoja socijanog života koja se ogleda u ogledalu političke patologije. Bermanov otac je u kući bio samo senka oca na zidu, koja je nekad bila skoro nevidljiva, a češće je poprimala demonske dimenzije šireći se po celom zidu i plafonu. Zato je Bergman Hamletovski doživljavao svog oca, najviše kao duha još za života i edipovski se borio za naklonost majke.
Bergman zapravo nije posebno veličao fizičku ljubav između muškarca i žene. Ona se kod njega uvek završavala raskidom. U filmu “Sedmi pečat” Vitezov Štitonoša kaže: ”Ljubav nije ništa drugo do požuda, plus požuda, plus požuda, plus prokleto mnogo podvala, laži, dvoličnosti i svakolike obmane.”
Koju poruku šaljete čitaocima vaše knjige ”BERGMAN JE UMRO – ŽIVEO BERGMAN!”
– Sam naslov knjige “Bergman je umro – živeo Bergman!” ukazuje na to, da je Bergman fizički otišao sa ovog sveta kao jedan od najvećih, ne samo skandinavskih, već i svetskih FILMSKIH reditelja, a vratio se, oživeo kao DRAMSKI PISAC, čiji se pozorišni komadi, rađeni prema njegovim filmovima, već igraju u pozorištima širom sveta, rame uz rame sa Bihnerom, Stindbergom, Ibzenom i Šekspirom, koje je on ceo život neumorno i pasionirano postvaljao na scenu.
Da li ste lično upoznali umetnika a ako niste da li vam je žao i šta biste ga pitali?
– Ne, ali su ga moji roditelji upoznali u Minhenu, krajem sedamdesetih godina prošlog veka, pre nego što sam se ja tamo rodila. Bergman je dugo vremena proveo u poreskom egzilu u Nemačkoj, a moj tata je u to vreme bio dopisnik švedskih novina, dok je mama usavršavala nemački jezik na Geteovom institutu. Tata je čak terao mamu da pokuša da bude Bergmanova ”Balkanska Liv Ulman”, što se mami nije dopalo.
DRAGAN STODIĆ
Šeika Djamila, dr Aleksanadra Luthander (3. 08. 1982, Minhen, Nemačka) je nakon osnovnih studija na Filozofskom fakultetu, Odsek za kulturu i medije u Stokholmu, magistrirala na Filmskom institutu Univerziteta u Stokholmu 2005. godine. Doktorsku disertaciju odbranila je u Beogradu: ”UTICAJ FILMSKOG OPUSA INGMARA BERGMANA NA STVARALAČKE I KULTUROLOŠKE OKVIRE EVROPE 20. i 21. VEKA”, na Megatrend univerzitetu – Fakultet za kulturu i medije, 18. jula 2011. godine, stekavši naziv doktora kulturoloških nauka. Bila je član evropskog plesnog projekta ”Neutrnasmision Dance Co” u saradnji sa plesnom kompanijom Vejna Mekgregora, “Random Company”. Još kao devojčica bila je učesnik na prvoj Poetskoj Olimpijadi u Stokholmu 1998. i osvojila bronzu nastupajući sa mamom i bratom u disciplini Triatlon – pesnik, plesač i muzičar. Pesme su joj objavljene u mnogim švedskim i srpskim zbornicima poezije.
