Redakcija NE PRAVIM RAZLIKU MEĐU PESNICIMA NI PO POLU, NI PO NACIONALNOSTI, NITI PO RELIGIJSKIM SHVATANJIMA
Poezija prvo preobražava samog pesnika. Taj stvaralački čin autora ispunjava i zadovoljava njegove unutrašnje potrebe – smatra pesnik i arheolog Dragan Jacanović iz Požarevca, zaposlen u loklanom narodnom muzeju i dodaje: Ako je prava, iskrena i čista ona preobražava i druge. Moć pesničke reči je nesaglediva. Zbog toga treba pevati i pisati.
Da li je samo pesnik taj koji vidi stvarnost?
– Fikcija je želja, san, mašta. Moramo i treba pevati i o tome. Ali samo sagledavanje stvarnosti kroz poetiku možemo i tu stvarnost i pojedince u njoj, menjati na bolje. Ta dva aspekta poezije treba uravnotežiti. Treba biti „Među javom i međ snom“.
Poetski poriv je ličan?
– Poetski poriv u sebi sam otkrio dosta rano, onog trenutka kada sam shvatio da je pesnička reš neuporedivo, jača i trajnija od obične. Dobar primer je uporediti običnu rečenicu: „Kraljeviću Marko pije vino“ i stih „Vino pije Kraljeviću Marko“, pa da se oseti ta razlika.
Da li su vam svi vaši stihovi podjednako dragi?
– Nema najdražih. To vam je kao sa decom, bez obzira koliko ih je, svu ih podjednako volite. Koji god prst da posečemo na ruci, podjednako boli.
Mudraci su takođe zapisali „Sve teče i sve se menja?
– Neprestano dolaze nova vremena koja traže nove junake, nove pesnike. Nemoguće je „sve“ napisati i zapisati. Život svih ljudi bi se onda sveo samo na pisanje. Zapisane su samo trunke od onog što je postojalo, postoji i što će postojati. Poezija ne ponavlja već napisano. Koliko je milenijuma bilo potrebno da se napišu stihovi: „Hoće li sloboda umeti da peva / Kao što su sužnji pevali o njoj?“
Pišete li o konkretnim ženama?
– One su mi inspiracija. Možda je tome kriva arheologija koja je konkretna nauka. Pevam i o poznatim i o nepoznatim. Velika inspiracija su mi slikarke seljanke iz Kovačice, zatim pesnikinje. Koje je to izdignuće iz lokalne sredine?! Inspiracija su mi i obične žene, one koje rade i rađaju. Napisao sam knjigu pesama za decu o babi, o kojoj niko nije pevao. A svačije detinjstvo je vezano upravo za nju. Pa gde je tu pravda, pesnička pravda. Čini mi se da je životna filozofija i delo „običnih“ žena, marginalizovanih u društvu i zaobiđenih u poeziji neiscrpna inspiracija pesnika.
Mislim da je nemoguće napisati pesmu bez ideje?
– Pesma je deo pesnikovog života, njegovih misli, osećenja, stremljenja. Ako toga nema, onda je to obična laž, a to nije dugog veka. Žena u mojim pesmama je žena. Savremeno društvo je ženu diskreditovalo do krajnjih granica. Lažna ravnopravnost. Žena je samo za pesmu i ljubav stvorena.
Vaši najdraži stihovi?
Kašičica soli cela, i malo duše svoje, lizne i malo mleka i onda strpljivo čeka, kad uzme testo da mesi, nastanu zemljotresi?
Apsolutno ne pravite razliku među pesnicima, zar ne?
– Da, ni po polu, ni po nacionalnosti, niti po religijskim shvatanjima. Ja prvo vidim pesmu, zatim autora.
Životni moto?
Narodna pesma: Bojičiću, bojiš li se koga? Boga malo, a cara nimalo.
Sve je inspiracija, i vidljivo i nevidljivo?
– Inspiracije nemam stalno. I kada je nema, ja znam da će doći. I onda strpljivo čekam, „a sreća je lepa samo dok se čeka“, reše Desanka.
DRAGAN STODIĆ
