Redakcija Pesma ima moć da u sebi zarobi osećanja
Sve poznatija beogradska pesnikinja Lara Dorin (37) shvata poeziju i kao ličnu magiju, verujući u njenu moć da probražava i isceljuje duševno pojedinca, kroz vekove, snagom svog poetskog izraza i slika koje poezija stvara? O toj večitoj temi Lara kaže:
– Poezija svakako u sebi nosi moć preobražaja, ali mogu se samo preobratiti oni koji su i sami zaraženi poetskom, umetničkom klicom, ili recimo, estetskim težnjama. Takođe, treba pomenuti da preobražaj ne znači, preobratiti se u bolje. Pesma ima moć da u sebi zarobi osećanja, ili čitav duhovni, emocionalni život pojedinca. Ponekad je jako opasno biti tome svedok. Pitanje je i ko se preobražava? Da li onaj koji čita, ili onaj koji stvara pred sopstvenim očima prolazi kroz doživljaj smisla i besmisla, menja se njegov doživljaj života, samim tim i pesme. Čitav niz preobražaja postoji. Preobražaj pesnika apsolutno se razlikuje od preobražaja čitaoca.
Osećaj stvarnosti i poetika nisu nikad u skladu, a ako jesu, ima li u tome udela prikrivena fikcija pesnika?
– Postoji samo jedna stvarnost, to je stvarnost pojedinca. I kolektivna stvarnost je shvaćena kroz pojedinačne stvarnosti, ili pojedinačne doživljaje kolektivnog. Jednostavnije rečeno, čovek koji sebe doživljava kao pesnika, a svoje biće kao poetsko, ne greši u svom doživljaju života. Različite su ljudske težnje, različe potrebe, različite mogućnosti, ali je činjenica da svaki čovek iz diskursa svog života posmatra realnost. I to jeste jedina prava njegova realnost. Realnost pesnika nije realnost imaginacije niti fikcije. Taj prebogati svet poetske duše realno postoji takav kakav jeste i može se reći da se materijalizuje kroz reči, kroz pesmu, kao dokaz da nije izmišnjen.
kad ste osetili poetski poriv u sebi, kada ste i kako dobili nadahnuće i primetili da vam je pesnička Reč, ideja vodilja u životu?
– Jako rano, kao dete. Čini mi se, prvi doživljaj sreće u životu, za mene je bio doživljaj pesme. Nikada ništa nije moglo da zameni taj osećaj blaženstva i ispunjenosti. U osnovnoj školi moje najdraže štivo, bile su pesme Vojislava Ilića, Disa, Rakića. Takođe bio je prisutan osećaj neuklapanja, različitosti, potreba za samoćom, prezir prema onome što mi se pretstavlja kao društveni sistem u koji se moram uklopiti. Ono što me fascinira je prepoznavanje. Ne postoji situacija u životu u kojoj se osećam prirodnije, nego kada pišem. Čini mi se da je to moj vazduh, hleb i voda. Za mene druge stvarnosti nema, do moje, poetske.
Vaši najdraži stihovi glase…
Deo pesme “Ako odem “ Ako odem, biće to u neko obećano proleće. Utisnuću svoju dušu u svitanje, kao kada se u sećanje urezuje lepota proživljene ljubavi, pa se čovek u životu uzaludnom onako sa tihom setom seća kako je to bilo kada je na sebe ličio… Ako odem… A budim se i dalje, i ne znam gde je ta tačka u kojoj se svetovi dodiruju…
Ako su mudraci sve napisali i zapisali, čemu potreba da se sad bilo šta novo i nenapisano napiše, u čemu je svrha ponavljanja već napisanog?
– Ne postoji ponavljanje za pojedinca. Svako od nas život proživljava na svoj način i prvi i jedini put. Postoje “ponavljanja” u sopstvenom životu, ali ni ona nisu ista, već slična iskustva. Što se tiče umetnika, svaki umetnik ima nagon, potrebu da stvara, da bi na taj način osmislio svoj život, potvrdio sebe, kao čovek osetio samoispunjenje. Umetnost je niz pružena kroz vreme. Ona je nešto najlepše što čovek ima, Božanska klica u čoveku. To nije nešto što se objasni jednom. To je kap znanja, kap lepote, kap duhovnosti, kap koju je dobio čovek da je za života ispije. Postoji okean i u njemu umetnici kao kapi. To se ne može izbrojati, zaustaviti, objasniti, niti se može zapisati kao konačno.
Gde je muškaraca u vašim poetskim vizijama, na koji način ga predstavljate?
– Trenutno u mojim vizijama, muškarac je na margini. U večitom lutanju i prepoznavanju u drugom, u centru je ostala poezija kao najveća ljubav. Poezija može biti inspirisana realnošću i muško-ženskim odnosima, međutim poezija je mnogo više od ljubavne priče. Ako bih morala muškarca da predstavim u svojim pesmama, opisala bih ga, kao što sam ga i opisivala, kao najsjajniju zvezdu svog neba. Mogućnost da sreća postoji, da jeste, da nije samo trenutak i reč. Muškarac kao sinonim ispunjenja, smisao, sreća. Ali da bi pesnik bio slobodan, on svemu treba da pokloni samo deo, a život da posmatra kao celinu. Muškarac u mojim poetskim vizijama je deo života, nikako centar oko koga se pesma okreće.
Može li se pisati bez autobiografske memorije?
– Svakako da ne može. Poezija može biti ispovest i može biti ideja. Ako je ispovest, onda je sila osećanja zagarantovana, ali se beleži trenutno događanje. Ako je ideja, vodi ka mašti, slobodi, nesputanosti, ali i ideja se oslanja na lično, sopstveno, iskustveno. Čovek jednostavno od sebe dalje ne može, ne može pisati da sebe ne označi. Ne mora otkriti trenutno dešavanje, ali opet sebe sakriti ne može.
Žena u vašim pesmama je oličenje nežnosti? kakav je vaš pesnički ženski aspekt položaja žene u savremenom društvu?
– Žena današnjice izgubila je nešto veoma dragoceno. Više nije ni slabiji ni nežniji pol, nije čak ni naivniji. Sviđa mi se misao da ostanem nežnija, slabija i naivnija, a opet dosledna svom ženskom biću, i jaka tamo gde je potrebno. U mojim pesmama žena je heroina, ljubavnica, majka, čestita i u grehu, ako je to moguće. Može se reći da žena u mojim pesmama nije žena današnjice, jer ja nisam žena današnjice, tako da današnje viđenje žene nije previše inspirativno za mene.
Ruske pesnikinje i Vi?
– Ruska književnost u svojoj složenosti, pokazala je koliko je čovek postigao na putu spoznavanja života. Široka ruska duša ne mora značiti samo toplinu ljudskost, plemenitost, već sveobuhvatnost, mudrost, saznanje. Odsustvo predrasuda, iskrenost, pristup biran samo po osećaju, ili osećanju, nikako po interesu. U tom delu pristupa može se reći da sam bliska Rusima. Moj pristup poeziji jednako je strastven. Danas kada čitam poeziju Ahmataove, Cvetajeve, osetim da gorimo u istoj vatri, i koliko jak može biti taj plamen.
Čiji savet poznatiih književnih velikana pamtite kao uzor i životni moto?
– Za mene otkriće i prekretnica svakako je poezija Ilije Lakušića. Zatim jedno poetsko seciranje u zborniku Matična ćelija poezije, gde Lakušić govori o matičnoj ćeliji poezije, predpoetskoj materiji, erotizovanom umu i iskušavanju smisla. Otkrivanje inspiracije i kreacije, tačnije razdvajanje inspiracije i kreacije, sve to jeste za mene otkrovenje. Potrebno je vreme, iskustvo, potreban je život da bi pesnik shvatio o čemu piše, iz čega piše, zbog čega piše, kako može da piše. U toj želji za demistifikacijom dolazimo da istine. Ta istina ne mora biti opšta, već istina jednog pesnika. U istinu, koja je zapisana u Matičnoj ćeliji poezije, apsolutno verujem, i smatram da svaki pesnik treba to da pročita ako ima hrabrosti za to saznanje.
Šta biste uradili kad bi ste odjednom ostali bez inspiracije?
– Ako bih ostala bez inspiracije , to bi značilo da je vreme za kreaciju koja se na inspiraciju nastavlja kao sloboda. Međutim ostanak i bez inspiracije i bez kreacije, značio bi da je moja duša previše umorna, i da se moram odmoriti od svoje vatre da ne sagorim u potpunosti. U tom preseku ili pauzi predlažem svima da što više čitaju druge pesnike, i otkrivaju lepote drugih duša, sve dok se sopstveno biće ne izleči.
DRAGAN STODIĆ
