Redakcija MISAO TE JEDVA PODIGNE SA DNA, U MRKLOM MRAKU NE POSTOJI SJAJ
– Misao te jedva podigne sa dna dok krila na vetru lete visoko – kaže u jednoj od svojih poetskih iskaza i izraza mlada pesnikinja Jelena Civić-Backović iz Budve, rođena u Kruševcu, Srbija.
Od 2007. godine zapisuje svoje poetske percepcije i za sad ih čita svojim prijateljima. U pripremi je i prva Jelenina zbirka s ljubavnim pesmokazima pod imenom “Sjaj u travi“
Kakav bi svet bio bez ljubavi i ljubavne poezije?
– Pust i prazan. Sjaj u tami je spas za sve nas. Uvek nekome negde prinosimo u životu nekakvu žrtvu. Žrtva ljubavi je najvažnija.
Izvor vaših poetskih misli je dubok i neiscrpan?
– Poetske misli izviru iz mene i teško ih zaustavljam. Možda su pesimistički stihovi u većini, ali, meni je dovoljno da izrazim trenutno osečanje. Život je trenutak, ovaj sadašnji, vredan svega.
Pišete o beskraju, kao da želite da ga dohvatite?
– Kao na vetru list, letim visoko, osetim nemir ali mi daljine ništa ne mogu, vraćam se uvek srećna.
Napisali ste da su “barikade teško sećanje“?
– Sve ružno za sobom spaljujem, ko dugina boja, srce je krhki cvet, dok noću caruju sirene. Važna je molitva, kad se nađemo u lavirintu osećanja, kad letimo na krilima reke.
Život ti da, pa ti onda grabi, takođe je vaš poznati stih.
– Iz đubrišta i cvet poraste, to je zadivljujuće, čudesno…, sve zavese padaju ali nas ko santa leda goni, ali se borimo, borimo se svojski i stalno, svakog trenutka,… Noć često ruši misli, odbegle snove, ali posle toga zrači život i u nama i oko nas. Na žalost, u mrklom mraku ne postoji sjaj.
Vaš najdraži stih?
– Ko cvetovi na svadbenom vencu, godine se nižu, sve u istoj reci, kad sa zida skineš sliku bledu, iza toga vidiš samo senku.
RAZGOVARAO DRAGAN STODIĆ
