Miroslava Kojadinović: Ptice

Зима ме је увек затицала неспремну, иако се за њу припремам од раног лета.

Споро и нерадо извлашим зимску одећу и обућу, а капе и рукавице носим тек у другој половини зиме. Разлог је у томе што је не прихватам. Тражим испод снега заостали, понекад задивљујуће свеж цвет, у шумарку зелени лист пркосне биљке, пупољке на дрену и — птице.

У јануару зиму коначно прихватам; тада се појаве висибабе, на осунчаним странама промоле се и друге ране биљчице, понекад затрептају мушице у лаком ваздуху, и — птице. Развеселе се, јаве се птице. Тако имам утисак да нит није ни прекидана, ништа није стало, ништа се није скаменило.

Поред наших свакодневних, тад дођу и неке непознате и тајанствене птице. Лети их, наравно, има више, али у вриску боја и звоњави лета, оне су мање уочљиве.

Сове

Сове су се у мом дворишту појавиле пре неколико година крајем зиме. Дошле су у групи и запоселе голе гране брезе прилепивши се уз стабло као велики суви листови.

Први пут сам их гледала кроз прозор збуњено и с праисконском нелагодношћу. Биле су то сове ушаре, некакве сивкасто-смеђе, птичје, боје, округлих жутих очију. Моја близина их није узнемиравала. Гледале би ме продорно, а с првим сумраком бешумно полетале. Раширених крила изгледале су велико и беличасто.

Од тада долазе сваке зиме. Неке су ситније, а неке доста крупне; некад их је више, а некад само једна на брези. Гледају ме, чини се, надмоћно, као да знају тајну коју ја и не наслућујем. Ћуте и умују. А ја их се више не плашим, не изненађују ме као на почетку, али кад их видим, осећам тајанствени дах црних шума и присуство шумског духа за леђима.

Зелене птице

Био је то један од оних ружних зимских дана: ни снега, ни ветра, ни ледене кише. Суво и мрзло. И сиво. Бескрајно сиво и скамењено. Пролазници се једва поздрављају, а обућа клепеће смрзнутом улицом. Између улице и празног плаца у суседству, жбуње и ниско дрвеће, голо и смрзнуто.

Тражим на њему било који траг живота — врапца, сеницу, или сићушне зимске птичице незнаног имена. Одједном, жбун окићен мноштвом зелених птица, величине чворка! Делују нестварно и невероватно. Непомичне су и скоро безгласне.

Застајем. Откуд зелене птице? У трену, нађем се у бајковитим тундрама севера. Преда мном су бескрајна бела пространства, ирваси јуре, прапорци звоне, а на санкама лете тролови. Сивило је нестало нетрагом. Стижем на посао са зеленилом у души.

„Видела сам зелене птице!“ кажем. Колеге слежу раменима. Један вели: „Дотерала их зима.“ Ућутим да не бих изгубила чаролију.

Када сам се враћала, није их било. Никада их више нисам видела.

Сенице

Сенице су одувек биле ту. Белих образа и с малом црном капом, жутих груди подељених црном цртом и зеленкастих леђа, оне су прави цвркутави драгуљи на оголелом дрвећу.

Гледала сам их и лети, кроз прозор, како свијају гнезда и подижу младе. Једном је пар сеница за свој дом одабрао стари ђугум, сачуван из сентименталности окачен на тераси и тог лета подигао две генерације птића. Пратила сам их како се смењују на гнезду и како касније предано и неуморно подижу младе наизменично доносећи црва или гусеницу.

Видела сам једном како им птићи враћају црну бубу која им није била по укусу, а они је, збуњени, поново нуде. Једанпут сам, када су обе старије птице одлетеле по храну, журно завирила у ђугум и угледала петоро жутих разјапљених кљунића. Касније сам гледала како, бодрени родитељима, излећу, напуштајући сигурност гнезда, једно по једно, несигурни и неодлучни.

Ведрих зимских дана разиграју се сенице по брези, претражујући сасушене ресе, а по ружном времену их нема, нестану. А кад крајем зиме почне да јужи, запевају ведру мелодичну песмицу: „Сучи цев! Сучи цев! С голом гузом на Велигдан!“ У кућама су некада дугу успаванку прела вретена, жене су у разбојима по ваздан ударале ткајући сукно. Песма „јесеничке“ — како смо сеницу звали — звучала је и шаљиво и опомињуће: зимске послове треба завршити, укућане обући за Ускрс, Велигдан, јер стиже пролеће и многи пољски послови.

Деликатније и музикалније од врабаца, а свеприсутне скоро као и они, сенице лине онај лепши део свакодневице, живећи ту, крај нас, али никада са нама. А ја, кад год их чујем, чујем и звук вретена и разбоја и нешто далеко и топло у мени залепрша. Само не знам шта сенице певају данашњој деци.

Врапци

Молим врапце за опроштај што сам једном пожелела црвене кинеске врапце. Гледајући на телевизији емисије о природи, видела сам, наиме, плаве свраке из Јапана и црвене врапце из Кине и помислила: „зашто је Бог другима дао толико лепоте, а нас мимоишао?“ Нисам то осетила гледајући чудесне рајске птице, папагаје свих боја, тајанствене хоацине Амазоније. Али, стварно, зашто су туђи врапци црвени а свраке плаве?

А врапци су живели свој свакодневни живот као и ми: весели о ведром дану лудирали су се по дрвећу, погружени и накострешени на мразу, као да су цедили речи о преживљавању. Гледала сма их окупљене док ћаскају, сигурно о салати у суседном дворишту, тек изниклом грашку,  љутито се препиру, можда око прељубе, и забринуто дискутују, биће о новој црној мачки. Виђала сам их сасвим излуделе од бриге због испалог птичета и заљубљене до бесвести у смешној игри, закикотале у барицама и прашини.

Они не познају тајне северних шума ни блештавило синајске пустиње, али знају тајну живота нашег свагдашњег и по сваку цену и наздрављају му упорно: „Жив! Жив, жив!“ до последњег даха. Зато их молим да ми опросте и не оду као друге птице, јер какав би то био живот без њих да о њем певају?

Шеве

У мом сећању шеве су летеле изнад житних поља оивичених булкама. Најлепша и најтужнија песма звони: „Болиии! Трпиии!“ Смањују се и нестају у плаветнилу, жалећи се: „Болиии! Трпиии!“  Из неба пониру, као бачене у житно море, јављајући „Болиии! Трпиии!“

Данас их виђам сваки дан. И жао ми је што су ту.

Дуга метална ограда дворишта школе у којој предајем. Недавно засађено жбуње и дрвеће, ошишана зелена ограда, бетонирани тротоари. Возила трују ваздух, ударци лопте о кош и бетон тутње по читав дан, толико траје и галама и јурњава ученика. А оне стоје на огради, на улици, на тротоару, премештајући се кратким летом као бачен камен. Ретко и зацвркућу. Помириле су се са трпљењем, ваљда.

Небо су замениле за мрве дечје ужине и приземљиле се. Баш као и ми.

Галебови

Галебове сам, наравно, упознала давно, својим првим одласком на море. Једрили су над водом уз гласне крике и чинили ону плавобелу слику која остаје у очима дуго после краја лета. У пределима мог најблискијег сећања није их било, па их нисам ни прижељкивала изван морског мириса.

Када сам их те зиме угледала у великом школском дворишту окованом ледом, била сам затечена. У суровој белини црнела се невелика рана голе земље која испарава, и на њој галебови. Прсла је била некаква цев па је вода избијала топећи лед. Била је једна од најхладнијих зима, реке су биле залеђене, галебови су изгубили дом, али како су само пронашли то мало слободне воде тако далеко?

Стајали су, многи на једној нози, повремено закричавши продорно у белину. И зима је нестајала, чуо се шум таласа, надолазио мирис мора.

Деца су им бацала храну неколико дана, а онда су нетрагом нестали.

Златна птица

Златну птицу видела сам само једном, у детињству. Стајала сам са мајком на њиви младог кукуруза до храстове шуме. Изнад наших глава пролетела је златна птица! Кликћући и шуштећи златом изгубила се у шуми, а на небу је остао њен блистави траг. Небо је било на дохват руке и моји прсти су скоро дотакли златну прашину. Затим се прах расуо и драгоцена зрнца дотакла су наше косе, стабљике и шуму.

Златну птицу више никада нисам видела, а небо је било све даље. Тражила сам је лети и зими, у јесен и пролеће, загледајући птице читавог живота. Најзад сам схватила да златну птицу можеш видети само ако си дете, ако стојиш у њиви младог кукуруза уз храстову шумицу и ако је ваздух тако прозрачан и лак да и сам лебдиш у њему.

И да не заборавим, треба и да вечито ишчекујеш оца да се врати из давно завршеног рата.

Мирослава Којадиновић (рођена Којић) провела је радни век као професор књижевности.

Кад су је колеге питале шта да јој поклоне за одлазак у пензију, рекла је: штафелај, пожелевши да се после много година посвети таленту из младости. За десетак година од тада урадила је око четрдесет реалистичних и фантазмагоричних пејзажа, двадесетак мртвих природа, неколико портрета.

Поетске записе углавном бележи по папирићима кад наиђе тренутак инспирације. Објавила је неколике кратке приче у периодици.

Истакнута слика: http://www.besplatne-slike.net/zivotinje/ptice/slides/ptice-u-zalazak-sunca-pretrazuju-peskovitu-obalu-okeana.html