Redakcija RUSALKA, ŽENA KOJA PADA
Vića Mitrović, politikolog iz Sent Glena napisao je i objavio knjigu koja je dobila naziv “RUSALKA-ŽENA KOJA PADA“. Knjiga govori o balkanskom muškarcu i njegovoj baki koja je sklona padanju u trans jer poseduje magijske moći.
-Moja romanesna priča je upravo o jednom danu koji se nalazi u sferama metafizike. U tom danu se svode računi, isplivavaju pitanja bez odgovora i odgovori bez postavljenih pitanja – kaže Mitrović
Glavni lik mog romana je Miloš, tipičan „homo balkanikus“?
– Po izlasku iz zatvora u kome je proveo simboličnih devet godina i devet dana, on na novoj životnoj prekretnici, odlazi kod druga sa studija i odseda u njegovom stanu na trinaestom spratu. Moj književni junak je u dubokoj vezi sa rodnim krajem iz kojeg je crpio svoje osnovne duhovne postulate, pa zato ponovo proživljava sećanja na svoj život, tetku Rusalku, koja je padajući u ritualne transove, večito bila negde između, života i smrti, ovostranog i onostranog.
Vaš književni lik Miloš nije svestan svoje suštinske jeresi?
– On vezuju u jednu nit svoju veru, ikonu sa Svete gore, oca Tadeja iz Vitovnice i Rusalkine transove i svoje snoviđenje jelena sa zlatnim rogovima, drveta života i mosta koji vodi na put bez povratka. U filozofskim i filosofskim monolozima i razgovorima sa starim poznanicima on se dotiče suštastvenih pitanja o samom Bogu, bitisanju, smislu postojanja i strasno doživljava bol svih koji su na „privremenom radu“ u tuđini.
Dolazi li obrt u njegovom životu?
U iščekivanju početka novog života, gde ga najzad čeka pravi posao bez primesa kriminogenosti i kad je upravo doživeo novo erotsko iskustvo desi se potpuno neočekivani obrt. U neverovanom magnovenju potpuno nesvestan postupaka on skače sa trinaestog sprata i postaje samo još jedna senzacija slučajnih prolaznika. I tako dubokosmislena pitanja ostaju bez odgovora, a odgovori bez postavljenih pitanja postaju besmisleni i suvišni.
Čovek i žena?
– Čovek i žena se u mom romanu sreću na kraju koji je blizu, gde sluti opšti kraj -kaže Vića Mitrović. Mladost je bila i otišla. Nema ničeg što bi bio novi bol, sada se samo trpi i svode računi. Sve je moglo da bude bolje, a nije. Neko kaže da je to sudbina.
Vaša zavičajna nostalgija u knjizi je duboko doživljena?
– Dokazalo se mnogo puta da svi mi koji idemo i lutamo kao što to čine svetovi u vasioni, i svi mi nosimo sa sobom svoj zavičaj,ma gde se našli na zemljaskoj kugli. Video sam svoj zavičaj sa jedne tačke naše planete koju možda samo ja mogu da razumem. Želim da čitaoci uz pomoćmoje knjige shvate šta je kamen a šta magla. Kada su drugi u pitanju uvek se vidi samo magla koja je svuda pa i u paklu-kaže Mitrović.-Jer, naše vreme je velika pometnja nauke ali i svih odnosa, mnogo se strada i pati… mnogo luta. Ljudi nose svoj zavičaj umom svojim i u srcu, slute dobrotu, dane po zasluzi i bolji život.
Epilog/
– Vetrovi imaju unutrašnju stranu! Zbog toga, ponekad duvaju u različitim bojama. Zapamti sada, kada krećeš na put, toj unutrašnjoj strani se ne možeš suprotstaviti. Zato se sklanjaj s puta kad se budeš našao na udaru tih obojenih vetrova. – bile su Rusalkine poslednje reči pred njegov polazak u beli svet.
DRAGAN STODIĆ
