Redakcija Dušan Dojčinović
Pismo za Suadu T.
Nisam čitao, tvoja pisma, draga Suada, još od onda, kada je tvoje pismo ocu rudaru, rasplakalo ceo region. I bilo najčitanije. Ne sećam se koliko je imalo pregleda. Znam da je bilo puno. Predivni ljudi, Tarik i Selma, su uređivali. A onda…!? Ugasili su portal glasnaroda.ba.
Vatre mržnje, samo tinjaju, i ne mogu se ugasiti, najdraža Suada. Ratovi su se odvajkada, vodili, besmisleni su, a ko uopšte, pita, nekoga koje je vere, nacije, važno je započeti rat, i dobro profitirati!? Zar ne!?
Pišeš mi i da ti otac nije dobro, da je neku boleštinu nahvatao na grudima, od prašine uglja u oknu.
Ni moj nije bolje. Nikako da se smiri, neka ga muka muči, neko zlo, Bog dragi će znati šta mu je. Ne pomaže mu ni po pola bensedina koje mu da sestra na foru da popije, ”kaže popij, ovo ti je za pritisak”. I tako…
-Kažeš da ti mati, nije oprostila, ni zaboravila, zbog sina, tvoga brata… Žao mi je iskreno. Ja svojoj majci kažem, zaboravi, šta je bilo.,, Da sam mogao da izgubim glavu kao dobrovoljac, te 1992. godine, u Sarajevu, mogao sam. Al’ eto, vidiš draga Suada, nisam, Bogu hvala, i tvoje pismo me neobično obradovalo.
Piše sve čitko na latinici, markica, nekako drugačija, a sve miriše, kao iz avlija, i poput behara iz našeg Sarajeva. Pre rata. U miru. A rat, kao i da nije ni bio. Mir… mir… mir… a, siromaštvo… ne za sve, naravno… za mnoge…
Siromaštvo, beda, i bolest, se uvukla u ljude, kao neki šejtan, nalet ga bilo. Tako je kod vas kaže!…
I pišeš… A ni kod nas ništa nije bolje. Posvađane komšije, rođaci, braća… Ne možeš se ljudski ni javiti čoveku na ulici, ma ne možeš proći od automobila, svi nekud žure, uhvatila ih neka potrošačka euforija, ja bih rekao manija. Samo da štede, i jeftinije kupuju, od crkavice, od plata i penzija, kad plate struju i vodu što im preostane.
Beg od stvarnosti, kažeš tražiš, u pisanju. I to je lepo. Bolje nego kao većina u pijanstvu, pošastima i svakojakim nevaljastvima današnjice.
Nego, pozdravi svoju mater, i lepo joj reci da zaboravi! Reci joj ovako, draga mati, moj kolega po peru, te lepo zamolio da zaboraviš! Eto. Ništa lakše. I ne boli, kao kod zubara… No rana, ume da zaboli, kad se izvadi zub, pa ako je koren još jak, i dok zaraste.
Pitam se, jesmo li jedni drugima, ovde sve oprostili i zaboravili? Dobrovoljačku ne mogu i da hoću. Bilo je teško… Glave i životi su nam visili o koncu. Šta sam ja znao, sa dvadeset godina? A! Reci mi šta? Ali ti košmari posle… Moja se majka kidala, sa ocem, da se živ, vratim kući iz Sarajeva… Pa to buđenje, evo vatre, snajpera!!! Na, popij šećera, i vode, da mi čašu. Ja iskapim, a telo mi gori. Neke se vatre, ne mogu ugasiti, neke se mržnje, ne mogu savladati, no’ tinjaju. I pitanje je časa, kada će proraditi, kao lava iz vulkana.
Ja bih voleo, da svi u regionu budemo srećni, živi i zdravi. Ja, ti Suada, i tvoja mati i otac rudar, i moj otac, dijabetičar, i moja majka dijabetičar, i moja sestra. Da imamo, i da ne oskudevamo. A mnogo li tražimo od Gospoda Ne znam… No ti mi piši, a ja ću ti ovo pismo poslati čim pre.
Pozdrav! I Sve najbolje od srca!
Draga Suada!
