Dušan Vasiljev: Čovek peva posle rata

Душан Васиљев рођен је у Великој Кикинди, тада у Аустроугарској, 19. јула 1900. године од мајке Ракиле, пореклом из Перлеза, и оца Косте. Душан је имао сестру Александру, брата Спасоја и сестру Јелену. Мајка му је умрла 1904. а отац се потом по други пут оженио. Из тог брака рођено је још петоро деце, од којих је троје умрло непосредно по рођењу.

Васиљев је основну школу похађао у Кикинди, а грађанску и учитељску у Темишвару, где му се породица преселила 1911. године.

Пошто му је отац отпремљен на фронт, морао је да преузме бригу о браћи и сестрама. Похађао је школу и радио као писар, а 1917. године се пријављује у војску. Позивају га 1918. и отпремају на фронт на Пјави. Враћа се исцрпљен и са озбиљним знацима маларије и бронхитиса. По повратку у Темишвар затиче српску војску. Ступа у службу у команду места, као писар и тумач, а потом као деловођа.

Оснива Коло младих Срба и лист Слога. Када је српска војска напустила Темишвар, одлази у Београд. Уписује се као ванредни слушалац на Филозофски факултет, почео је да сарађује у Слози, Књижевном југу, Дану, у Мисли, коју води Сима Пандуровић. Студије је морао да прекине, али завршава педагошки курс и 1920. године прелази у Ченеј (Румунија), место које је тада кратко припадало Југославији, као учитељ и исте године се жени Милојком Малетић.

За живота није успео да објави књигу песама иако их је написао око 300 песама, двадесетак новела и четири драме. Као песник Васиљев је изашао на глас песмом Човек пева после рата. Песма је објављена у часопису Мисао 1920. године и одмах увела Васиљева у средиште послератних књижевних струјања. И данас је он по њој највише познат међу широм читалачком публиком. Она је изразила духовно расположење младих који, враћајући се из рата, своју стравичну визију европске ратне катастрофе суочавају са бесмислом прозаичне грађанске свакодневице у којој је требало започети нови живот. Од осталих песама Душана Васиљева посебно треба истаћи Плач матере човекове и Домовина.

Поново га 1921. године позивају у војску у Кратово, где гони качаке и бугарске комите. Болестан, пуштен је кући исте године. Проводи време у Ченеју у читању и писању, али му се стање погоршава због запаљења плућне марамице и бронхијалног катара. Покушава 1923. године да се лечи, одлази у Загреб, али га враћају са препоруком да се јави на пролеће. Умире 27. марта 1924. године у Кикинди.

.

.

.

.

.

.

.

.

.

.

.

.

.

Dušan Vasiljev

 .

ČOVEK PEVA POSLE RATA

.