Redakcija Prof. dr Golub Jašović
O “BIHORSKOJ AVLIJI“
Očito je da Vehbo Popara potiče iz krajeva gde se lepo pripovedalo i da je još u detinjstvu bio zadojen umetnošću priče i pričanja. U njegovoj postojbini, Crnoj Gori, čovek se cenio po svojoj besedi i to je bila mera dostojanstva.
Svoj zavičaj, Bihor, Sandžak, Crnu Goru nosio je u grudima i izlio u svojim pričama. One evociraju životne sudbine gorštaka, insane koji su vični svakoj muci i nevolji. Težačku egzistenciju naučen u trpljenju i hirovitoj ćudi u sprezi sa surovim uslovima života opisuje u većini svojih priča. Nostalgičan je i okrenut prošlim vremenima, starovremenskim ljudima i običajima, patrijarhalnom svetu i njegovim načelima.
Njegov svet je epski svet i njegovi junaci epski ljudi, skupih reči i teških sudbina. Progovara o folklornim motivima, ali ima i socijalne motivacije u njegovim postupcima.
Većina njegovih junaka ima neku ranu na srcu, kao Zahir u priči Zahirova bolest koji ima tajnu ljubav Altunu, devojku koja mu piše pismo da se neće udati ako ne bude njegova. Zahir, voljan da izbriše tu teskobu iz svojih grudi ugrabi devojku ispod struka, a ona nije stigla ni ocu da se javi.
Ljubavi su fatalne kao kod Andrića, kao u priči Vodenica. Junak Šaćir je zavoleo devojku Remku blizu Prizrena, ali roditelji joj zabranjuju da izlazi iz kuće. Na kraju je daju nekom starijem i ona se baca u Bistricu. Ljubav nosi zlu kob, kao u lepe Fate Avdagine. Osećanja su snažna, emocije skrivene i zloćudne, bez alternative u životu koji nije željen I žuđen.Sreća ima samo jedno lice i ako njega ne vide, Poparini junaci odlaze u smrt. U svega nekoliko rečenica on daje psihološke krokije, profile svojih junaka.
Žena je u ovoj prozi kao san, kao čežnja jednog letnjeg dana na Limu u liku lepe kupačice, vile, Selme. Ona je kao ozar, ovaploćenje lepote. Naš junak je vidi posle pet godina u autobusu i prepozna. Njegova mala avantura, kratkotrajna kao leptirov let ponovo mu vaskrsava pred očima. A onda saznaje da je poginula u poslednjem ratu kao novinarka, da je imala dva sina. Saznaje da nema groba i baca cveće u Lim, čeka je da izroni kao nekada. Kao da postoji neka nemogućnost ostvarenja sreće, fatum.
Voli naš pisac miris onog starog, prohujalog, oseća žal za detinjstvom, nestašlucima, nevinim krađama voćaka kao u priči Jabuke šarenike. Fon arhaičnog nose mnoge njegove priče. Hronotop je uglavnom zavičajni i arhaični kao ekvivalent bremenitoj svakodnevici.
I u priči Čardak, stari Zahir-aga umire, a čardak ostaje. Onda se i on obruši i ostaju samo temelji.Između zidina niknuo je orah i pokrio sve što je nekad bilo tu, kao kod Danila Kiša u njegovim Ranim jadima.
Priča Najamnik svedoči o borbi za opstanak u surovoj planinskoj sredini. Raif i Džana posle više godina dobijaju lep porod, ali najstariji sin Murat prinuđen je da služi kod gazde kako bi zaradio jednu kravu i odveo je porodici.
Kolo sreće se okreće i Murat posle nekog vremena obilazi gazdu koji je osiroteo. Ne može da se otrgne od onog “najamnik” uz svoje ime. Zada iz Zadinog izvora, snažna kao muškarac, kopa bunar da nađe vodu za svoju kravu. Čemerna svakodnevica ubija, život je ugrožen ali se uprkos svim nedaćama probija kroz pukotine bivstvovanja.
Socijalno-egzistencijalni krug se zatvara. Poparinog junaka je Bog pogledao i nagradio njegovu trudoljubivost.
Dosta je, međutim, antropološkog pesimizma i skepticizma kod našeg pisca. Atmosferom podseća na pripovetke Isaka Samokovlije, specifični supstrat melanholije. Ima atavističkih poriva, pogubnih strasti, maglovitih obala ljudskih duša, raspolućenosti, senovitosti. Kao da uvek nešto nedostaje ljudskoj sreći. Život je težak, nebo je daleko, zemlja je tvrda. Gluve su uši sudbine, slepe su njene oči, rezervisane za neke srećnije i lepše krajeve gde se ugodnije živi.
Pisac otvoreno piše o fenomenima ljudskoga, razgrće u svesti slojeve psihološkog i arhetipskog.Ima kod njega mnogo od mentaliteta, od duhovnog nasleđa. Čovek je čudno biće, kompleksno, unikatno, neponovljivo.Vehbo Popara otvara sva svoja čula za te manifestacije insanovog bića.
Matrica mu je imanentna realističkim pripovedačima folklorne orijentacije. Fabula obiluje deskriptivnim i narativnim tokovima koji struktuiraju priču.Postupc i junaka su dobro motivisani te ne delaju prema automatizmu. Svaki od njih nosi neku specifičnu harizmu, lokalnu ali i univerzalnu boju.
Morao se Vehbo Popara učiti pripovedanju od vrsnih pripovedača i imao lektiru koja ga je vodila u pravcu afirmacije. Svoj liričarski dar upotrebio je u najboljem vidu, da oseni svoje toponime i ozvezda svoje likove.Oni više delaju nego što pripovedaju, a karakter im je sudbina.Pisac se pokazuje kao vešt opservator, a život kao neponovljivo čudo.Iskustvo predaka progovara iz piščevog senza. On mnogo znai i dugo pamti.Sećanja su živa i višesmerna, putuju u um i srce. Vraća se u prošlost, pa onda pripoveda iz prezenta.Sve boji bojama Bihora, svog lepog, vrlog zavičaja.
Vehbo Popara neodvojivo je vezan za svoj zavičaj i svoje parče neba. Tu signifikaciju imaju svi njegovi junaci koji su vezani za htonično, za rodno tlo.Ovom svojom knjigom on je odužio dug svome zavičaju i osvetlio neke njegove karaktere, zanimljive u svojoj drevnosti i osebujnosti.
