Jelena Jeka Kočović: Novi početak u Sen Tropeu

Natalija Montesino je tridesetogodišnja devojka koja svojom lepotom i dobrotom osvaja sve oko sebe. Duga crna kosa prekriva njena leđa, njene oči boje kestena sijaju nekim posebnim sjajem. Anđeoski osmeh krasi njeno rumeno lice. Ona je ljupka, umiljata, nežna, dobra i fino vaspitana devojka. Ume da voli, da sasluša, da uteši i prašta. Dobar je drug i pravi prijatelj i u dobru i u zlu.
Natalija je devojka koju bi svako poželeo kraj sebe, ali ona je već verena za Džeka, dečka, sa kojim je u vezi još od studenskih dana. Zajedno su već četiri godine i bilo je vreme da tu vezu i ozvaniče.
Bližilo se njihovo venčanje. Ostalo je još samo dva dana do trenutka kada će mlada devojka reći svoje sudbonosno „Da”.
Bio je petak, mnogima omiljen dan jer je označavao kraj radne nedelje i početak vikenda, kada su ljudi uglavnom odmarali posle napornog rada, izlazili, družili se i zabavljali. Veče je bilo prijatno i tiho. Natalija je poželela da se malo prošeta i uživa u čarima Pariza. Šetala je ulicama, razgledala butike, popila kafu u bašti svog omiljenog kafića, a zatim otišla do Ajfelovog tornja i sela na obližnju klupu.
Mesec, kao dukat žut, obasjavao je put koji je vodio ka obližnjoj šumi. Sjajne zvezde, kao biseri rasuti po nebu, pratile su mesec u stopu. U jednom trenutku, Natalija je ugledala zvezdu padalicu. Zažmurila je i pomislila želju. Dugo je ostala da sedi na toj klupi, uživajući u predivnim čarima prirode.
Posmatrala je prolaznike koji su se tuda šetali. Neki su bili zagrljeni i srećni, neki sami, uzrujani i užurbani. A onda se zapitala da li je ona srećna?
Imala je sve. Topli dom, brižne roditelje koji je vole i podržavaju. Džeka koji je ceni, poštuje i voli i koji bi učinio sve za njenu ljubav i sreću. I ona je volela njega. Njen život je bio ispunjen i srećan, ali ipak je osećala da joj nešto nedostaje. Toliko je zalutala u svojim mislima da nije bila svesna vrelih suza koje su klizile niz njene rumene obraze. A onda je to njeno razmišljanje prekinuo tako nežan i prijatan glas:
– Zašto tako mlada i lepa devojka sedi sama i plače?
Uplašeno se trgla na nepoznati glas, a onda je stidljivo podigla glavu i njihovi pogledi su se sreli. Ugledala je prelepog mladića kratke plave kose. Njegove oči, plave kao more, sijale su kao najlepše zvezde. U njima se ogledalo čitavo nebesko prostranstvo. Iako ga vidi prvi put, Natalija je imala osećaj kao da ga poznaje celog života.
– Izvini ako sam te uplašio. Ja sam Viktor… Viktor Duran. – predstavio joj se mladić, pruživši joj ruku.
Brzo je obrisala suze i pružila ruku mladiću.
– Ja sam Natalija Montesino…
– Drago mi je Natalija što sam te upoznao. Da li bi želela da se zajedno prošetamo?
Prihvatila je mladićevu ponudu. Imala je osećaj kao da ga već dugo poznaje.
Čim ga je ugledala, srce je počelo ubrzano da kuca. Istog trenutka znala je da je on onaj pravi koga je tako dugo čekala. Ugledavši je, Viktor je odmah znao da je ona prava žena za njega, da je ona ljubav njegovog života. Šetali su dugo i pričali o svemu kao da se već odavno znaju. Posle izvesnog vremena, vratili su se kod Ajfelovog tornja i seli na onu istu klupu.
– Želim da znaš da sam se proveo lepo večeras. Bilo mi je veoma prijatno u tvom društvu.
– I meni je bilo lepo sa tobom. Zaista sam uživala u tvom društvu, hvala ti…
Njihovi pogledi su se sreli. U tom trenutku kao da je vreme stalo za njih dvoje. Njihove usne su se spojile u dug poljubac.
U jednom trenutku, Natalija je skočila sa klupe.
– Izvini, nisam smela ovo da uradim. Ja sam verena, prekosutra se udajem. Obuzela su me neka divna osećanja pa sam se malo zanela. Nisam želela da te povredim, molim te, oprosti mi.
A onda je nestala bez traga.
Celu noć nije mogla da zaspi, razmišljala je o svemu, a onda je pred zoru donela konačnu odluku.
Shvatila je da se zaljubila u Viktora, da ga iskreno voli i da se ne može udati za drugog. Sutradan je otišla kod Džeka i sve mu priznala. Plakali su oboje.
– Oprosti mi, dragi moj Džek, ja te volim, ali kao prijatelja i ne mogu da se udam za tebe.
– Iako mi je žao što te gubim, ti znaš koliko te volim i da mi je tvoja sreća najbitnija. Hvala ti što si bila iskrena. Nemam ja šta da ti oprostim. Ako si sigurna da je on tvoja sreća, idi što pre, dok ne bude kasno. Želim ti svu sreću ovoga sveta.
– Hvala ti na razumevanju, dragi moj. Možemo li ostati prijatelji?
– Naravno… Ja ću uvek biti tvoj prijatelj.
Zagrlili su se, poželeli sreću jedno drugom, a onda se rastali.
Zadovoljna i srećna, Natalija je brzim koracima, otišla je do Viktorove kuće. Polako, ali sigurno, ušla je u prostrano i lepo sređeno dvorište. Na terasi, ispred kuće, sedela je jedna žena.
– Dobar dan. Izvinjavam se što smetam. – rekla je Natalija tihim, pomalo uplašenim, glasom.
– Dobar dan, drago dete. Priđi slobodno, ne smetaš mi. Ti mora da si Natalija. Viktor mi je puno pričao o tebi. Drago mi je da sam te upoznala. Ja sam Rozalija, Viktorova tetka.
– I meni je drago što smo se upoznale. Da li je Viktor kod kuće?
– Viktor je morao, zbog porodičnih obaveza, da se vrati kući u Sen Trope. Ostavio ti je adresu i broj telefona ako poželiš da mu se javiš.
Natalija se zadovoljno nasmešila. Poljubila je tetku i ljubazno joj se zahvalila na divnom gostoprimstvu.
Još istog dana spakovala je svoje stvari i otputovala u Sen Trope da pronađe svog dragog.

***

Dok je sređivao dvorište svog porodičnog imanja, Viktor je začuo njemu dobro poznat glas:
– Zašto tako lep i mlad gospodin sređuje sam ovo veliko imanje?
– Zato što čeka onu pravu koja će mu pomoći da sagrade zajednički dom na ovom prelepom imanju.
– A da li će ona doći?
– Došla je, samo ne znam da li će pristati.
– Pa, hoćeš li je pitati?
– Naravno… Draga moja… Želiš li da ostatak života provedemo zajedno?
– Da… Želim… Ljubavi moja… – rekla je, potrčavši mu u zagrljaj.
Ljubili su se dugo,dugo.
Viktor je svoju dragu preneo preko praga njihovog novog doma.
Seli su pored kamina, zagrljeni i srećni. Nazdravljali su ljubavi, sreći i novom početku.
– Za nas! – rekla je, smeškajući se zadovoljno.
– Za nas i za naš novi početak… – rekao je tiho, a zatim je nežno privio na grudi.

Jelena Jeka Kočović, rođ. Stepanović, rođena je 26. avgusta 1984. godine u Kragujevcu, Srbija.

Svoje detinjstvo kao i školske dane provela je u svom rodnom gradu.

U junu 2003. godine dobila je diplomu o završenoj srednjoj ekonomskoj školi, smer – ekonomski tehničar.

U maju 2004. godine počinje da radi u mlekari Kuc Company kao referent sirovinske službe.

Od malena piše pesme i priče, književnost i muzika su sastavni deo njenog života.

Do sada je napisala oko trista pesama i dve priče (još je sve u rukopisu).

U junu 2012. godine, u magazinu Stil, objavljen je odlomak iz  njene priče „Sasvim obična priča“

U decembru 2013. godine dobila je treću nagradu za kratku priču na petom međ. festivalu poezije i kratke priče “Stanislav Preprek”.

U februaru 2014. godine, povodom dana zaljubljenih, na kokursu “Pjesme nad pjesmama”, dobija diplomu za najintimniju ljubavnu pesmu.

U martu 2014. godine, dobila je treću nagradu za kratku priču na trećem međ. festivalu poezije i kratke priče “Pavle Popović”

Povučena je i tiha osoba, iskrena… Veliki je borac u životu, za svoju porodicu i svoje najmilije spremna je na sve.

Istaknuta slika: http://www.superodmor.rs/fotokonkurs/fotografije/fotografija/6044/sen-trope