Redakcija Milena Stojanović
U IŠČEKIVANJU ROĐENJA ”PETRUŠKOG ZMAJA”
Piše: Marko Mirković
U potrazi za prozaistima koji pišu o svom kraju u formi epske – fantastike motivisane narodnim folklorom, došli smo do Milene Stojanović iz Paraćina. Milena iza sebe ima veliki broj kratkih priča, pesama, a priprema i prvi roman.
Razgovor smo započeli u prirodnom ambijentu punom prolečnog cveća i zrelih trešanja.
Detinjstvo provodila na selu
Zagledani u majske trešnje koje se crvene na starom drvetu u dvorištu, započeli smo razgovor. Baš tu, vreme je i da se nostalgično počne priča o bezbrižnim vremenima, o detinjstvu, o prvim zracima stvaralaštva.
AVLIJA: Po čemu pamtite detinjstvo, i kako je ono uticalo na Vaše stvaralaštvo?
MILENA STOJANOVIĆ: Imam dosta lepih uspomena iz detinjstva, ali one najjače, koje su definitivno ostavile trag i uticale na moje stvaralaštvo su odlasci na selo. Tamo je živela moja prababa, sa očeve strane. Imamo veliko dvorište, voćnjake i šume, koje smo obilazili. Onda bi uveče sedeli na terasi ja i prababa i pričali dugo. Tamo su letnje noći hladnije, ispod planine, ali nikada nam nije smetalo. Mislim da su današnje generacije uskraćene i ako im je sve dostupno, svima je nekako bitnija gužva, gradska vreva, tehnologije, internet i televizija, a retko ko želi da ode u prirodu, makar i na nekoliko sati. Ja i dan danas više volim da odem u šumu, nego na more, više volim da razgovaram sa starim ljudima, koji me podećaju na prababu, i na njene priče o vodenicama, nekrštenima, i raznim anđamama i karakondžulama u koje su stari ljudi verovali. Veliki uticaj ima i moj deda, koji je ispričao gomilu priča, istinitih i onih koje je on čuo od drugih ljudi. Zbog njih sam najviše rešila da sve te priče preoblikujem na svoj način i sačuvam od zaborava.
AVLIJA: Da li ste tada pisali, osvajali nagrade, možda?
MILENA STOJANOVIĆ: Kao dete sam pisala pesme i priče sve do kraja osnovne škole. Nastavnici su slali moje radove na razna takmičenja, nagrade mi tada nisu bile toliko važne. I sada, kada čujem vest da su moje priče osvojili neku nagradu, ili ušle u zbirku, zbornik, ili će biti objavljene, drago mi je, daju mi podsticaj da pišem dalje, da se još više trudim, jer uvek ima ljudi koji će čitati.
AVLIJA: Da li ste nekada i recitovali?
MILENA STOJANOVIĆ: Učestvovala sam na nekoliko školskih takmičenja u recitovanju, u osnovnoj i srednjoj školi, ali sam više volela pisanje nego čitanje svojih priča ili recitovanje pesama. Sećam se da sam u osnovnoj školi recitovala Barbaru i na srpskom i na francuskom, a sve zbog razredne koja je predavala taj jezik. Volim poeziju Edgara Alana Poa, ona je uvek lepa za recitovanje, Desanka Maksimović takođe.
AVLIJA: Šta mislite, da li pesnik mora da bude i dobar recitator?
MILENA STOJANOVIĆ: Svakako da treba, jer ako pesnik ne ume da iznese svoje delo i prikaže emocije i na pravilan način prenese ljudima reči, kao da je pisao uzaludno.
AVLIJA: Šta danas pišete?
MILENA STOJANOVIĆ: Više sam fokusirana na prozu, imam završen roman Petruški zmaj. Roman je epska fantastika sa vladarima i mitovima o staroj Petruškoj oblasti ispunjen brojnim sudbinama ljudi iz ovih krajeva, kao i bićima iz naše mitologije. U slobodno vreme, pišem priče inspirisane slovenskom mitologijom, i radim na drugom delu romana. Želim da omladini prikažem srpske mitove i legende, da ih upoznam sa starim verovanjima u božansta, hramove, običaje i tradiciju.
AVLIJA: Navedite neke osvojene nagrade?
MILENA STOJANOVIĆ: Dobitnica sam brojnih nagrada u organizaciji Scene svih kreativnih iz Novog Sada. One koje su meni najznačajnije: su priča Đavolji prst, koja je objavljena u zbirci Đavolji prst u organizaciji Festivala Refesticon, iz Bijelog Polja, i priča Devanina želja, objavljena u 15. Broju magazina za fantastičnu književnost UBIQ. Objavljivane su mi priče u časopisu posvećenom folklornoj fantastici Omaja, internet magazinu Veles, koji promoviše kulturu, umetnost i nauku slovenskih naroda, rodnovernom časopisu Slava i još brojnim štampanim i elektronskim izdanjima.
Dok se ne “rodi” zmaj
Razgovor o nagradama i njenim radovima, poveo nas je i na stranu romana koji trenutno priprema.
AVLIJA: Hoćete nam nešto više otkriti o romanu koji pišete?
MILENA STOJANOVIĆ: Roman koji sam spomenula, Petruški zmaj će biti objavljen do oktobra, do sajma knjiga, gde će biti predstavljen čitaocima. Govori o starom narodu koji je naseljavao grad Petrus i Petrušku oblast. Glavni lik romana je mladi vladar, Crep Vukoslavić, koji kad napuni šesnaest godina saznaje da ima još dva brata blizanca. Dobija na poklon od vilin – naroda mač, i stiče snagu da se preobrati u zmaja, kad god poželi. Prvi deo romana predstavlja Crepovo učenje magije i svojih novostečenih sposobnosti, kao i potragu za braćom, ne bi li ispunio proročanstvo i porazio Moranu, boginju zime i smrti, i njene sledbenike.
AVLIJA: Šta Vas najčešće inspiriše?
MILENA STOJANOVIĆ: Najviše me inspiriše sama priroda, mir, muzika, to je nešto što mi vraća raspoloženje i često kada krenem da pišem, ne mogu da se zaustavim.
AVLIJA: Smatrate li da kao što je Niče govorio, pisac mora u sebi da nosi borbu dva duha?
MILENA STOJANOVIĆ: Svakako. U svakom romanu možemo videti deo mašte, ali i veliki deo samog pisca, njegovu ličnost, karakter, kao i njegov alter ego. Koliko se pisac posveti svojim likovima, toliko sebe unese u svoje delo. “Poeziji se pridaje veoma mali značaj”
AVLIJA: Koliko je danas važno udruživanje pisaca?
MILENA STOJANOVIĆ: Važno je iz razloga što više imamo onih koji pišu nego onih koji mogu da objave svoje radove. Udruživanje pisaca može da omogući da se radovi onih koji nikada sami ne bi mogli da prezentuju svoja dela, preko grupe pisaca postignu taj cilj. Možemo videti da ima i dosta novih udruženja, koja su osnovali mladi ljudi, a sve u cilju pomaganja, uređivanja književnih večeri, promocija. I tako i treba, da se svi pomažu, sujeta tu nema šta da traži.
AVLIJA: Kako vidite razvoj poezije danas?
MILENA STOJANOVIĆ: Poeziji se u našoj zemlji, kao i za sve drugo što je vezano za kulturu, pridaje veoma malo značaja. Veliki je broj pisaca, koji nemaju uslove da objave svoje pesme, a izdavačke kuće više objavljuju prozu, retko koje poeziju.
AVLIJA: Da li je previše pisaca, a premalo čitalaca?
MILENA STOJANOVIĆ: Da, ali ima veliki broj onih koji smatraju da su pisci, a ne rade dovoljno na svom stvaralaštvu, već se samo trude da na bilo koji način plasiraju sve što napišu. Ipak pisac mora biti odgovoran i strog prema sebi, raditi na svojim pesmama, pričama, zbirkama ili romanima, a ne ići onom srpskom „Što na um to na drum“.
AVLIJA: Koliko društvo obraća pažnju na pisce, kako pisac nalazi publiku?
MILENA STOJANOVIĆ: Od kada je internet postao globalna senzacija, veliki broj pisaca prezentuje svoja dela putem društvenih mreža, što je dobar način jer je svima nama dostupno da objavimo svoja dela, a i da pročitamo tuđa. Na taj način ljudi koji nemaju uslova da objave svoja dela, mogu dati na uvid svojim prijateljima na društvenim mrežama, a internet je jedan svet bez granica, pa veliki broj ljudi može pročitati. U svakom slučaju izdavač organizuje promocije, i prezentaciju knjiga, ali i sam pisac treba imati volju i želju, da ako mu je delo već objavljeno, prikaže što većem broju ljudi “Svaki pesnik i pisac je ranjen sam po sebi”
AVLIJA: Šta mislite o stalnim kotizacijama za učešće u različitim zbornicima?
MILENA STOJANOVIĆ: Mislim da je do toga dovelo stanje u društvu i odnos društva prema kulturi. Javlja se veliki broj organizatora, raspišu konkurs, uvrste razne stvari u zbornike, i na kraju obaveste ljude da trebaju da plate određenu sumu, inače se njihova pesma ili priča neće naći među odabranima. Nikakav vid ucene što se toga tiče ne prihvatam, bolje je sačekati i ako stvarno mislite da delo vredi, potruditi se da bude objavljeno i prezentovano čitaocima onako kako zaslužuje nego preko novca i takvih konkursa.
AVLIJA: Koliko mediji danas promovišu pisce i festivale?
MILENA STOJANOVIĆ: Mediji, kako i sami vidimo, vole da promovišu više emisije koje su skandaloznog karaktera, gde će u istom loncu staviti desetak različitih ljudi i smejati se njihovim glupostima. Danas, više vredi šta je neka pevačica obukla, od jedne pesme, knjige, ili priče. Dnevna štampa je ispunjena politikom i skandalima, televizija takođe, raznoraznom scenom koja nema ništa lepo da prikaže ni mladima ni starima. Preko raznih rijaliti programa, do serija koje popune sve termine, vode se logikom hleba i igara. Zbog čega da neko razmišlja o lošem stanju u državi, o socijalnim i ekonomskim problemima, kada mu mozak ispunjavaju emisije, serije, i šarene laže. Zato, ukucate u vaš pretraživač šta volite da gledate i slušate i na taj način se isključite od nebitnih stvari kojima se pune mediji.
AVLIJA: Pisac mora dosta i da čita, šta vi čitate?
MILENA STOJANOVIĆ: Čitam sve što mi dođe pod ruku, ne volim mnogo ljubavne romane koji se uvek svedu na isto, ali volim krimi, trilere, horor, a najviše epsku fantastiku. Svetove koje su nam pisci stvorili svojom maštom, i uvukli ih u njih, u njihove mistične priče, u njihove tajne magije, borbe, zapleta, svaka knjiga nam otvori jedan novi svet, a ljudska mašta je beskrajna, siromah je onaj ko nema maštu.
AVLIJA: Čime se još bavite, pored pisanja?
MILENA STOJANOVIĆ: Uglavnom ručnim radovima, pravljenjem nakita od perli i konca, žice, izradom hvatača snova, pravljenjem obeleživača za knjige od prirodnih materijala. Čitam…
AVLIJA: Šta mislite zašto danas mladi više vole da pročitaju prepričano delo na interentu, nego knjigu? Ko ih je tako vaspitao?
MILENA STOJANOVIĆ: Takvo je vreme došlo da im je tako lakše. Nemaju vremena da čitaju, jer im je preče da utroše vreme gledajući u telefon, igrajući igrice, retko vidimo grupe koje međusobno razgovaraju, dok na svakom koraku možemo videti kako svako drži telefon u ruci. Nije sve ni do vaspitanja, neki ljudi kasnije počnu da čitaju, neki ranije, ali baš zbog toga što im je sve dostupno na internetu, to ih i sputava i osiromašuje maštu.
AVLIJA: Kaže se da su pesnici, naranjiviji, da li ih danas neko štiti?
MILENA STOJANOVIĆ: Svaki pesnik i pisac je ranjiv sam po sebi, baš zbog količine emocija koju u sebi nosi i najbolji zaštitnik su oni sami. Ako stvore svoj mir, izgrade karakter, i potrude se da na najbolji način predstave svoj rad, nema potrebe da traže zaštitu od drugih. Problem je sujeta koja je česta pojava, gde niko ne želi bilo kakav komentar o svom radu, već slepo veruje da je najbolje.
AVLIJA: Kakvi su Vam planovi i šta poručujete mladima koji žele da iskreno pišu i objavljuju?
MILENA STOJANOVIĆ: Za sada je u planu objavljivanje romana, i promocije, kao i želja da knjiga nađe put do čitalaca. Do kraja godine bi i drugi deo romana trebao da bude završen, ali ima još vremena do tada. Ljudi koji pišu, nikako ne treba da odustaju, neka plasiraju svoje radove, slušaju komentare, nađu stručnjake koji im mogu pomoći, da njihova dela budu još bolja. I najviše od svega, da mnogo čitaju, ali da ne kopiraju, već da grade svoje svetove, da pišu svojim rečima, jer će na taj način dosta pomoći sebi kao piscima.
Završili smo razgovor prisećajući se stihova Crnjanskog iz Sumatre, valjda su nas na to inspirisale crvene trešnje, bez obzira što smo u zavičaju. Zahvalili smo se Mileni na lepom razgovoru i ostavili je da ubrzano priprema, sve, za rođenje “Petruškog zmaja” o kome će čitaoci uskoro suditi.
