Redakcija Govorio je da ne priznaje vidljive biografije koje podsjećaju na krštenicu, karakteristiku u vojnoj knjižici ili radni dosije, one biografije koje sadrže precizne bibliografske podatke sa naslovima i datumima. Ipak, zbog onih koji su rođeni poslije njegovog odlaska reći ćemo i nekoliko podataka: prvu pjesmu „Majka“ objavio je 1948. godine u časopisu „Mladost“, a prvu knjigu pjesama „Ispričano za proleća“ štampao 1950. godine. Nakon toga uslijedile su mnoge knjige „Plavo nebo“, „Roždestvo tvoje“, „Nasmejani svet“, „Psovke nežnosti“, „Koncert za 1001 bubanj“, „Poslednja bajka“, „Plavi čuperak“, „Šašava knjiga“, „Garavi sokak“, „Živeli prekosutra“, „Krov sveta“, „Prva ljubav“, „Mit o ptici“, „Nebo u oku“, „Druga strana vetra“, „Svašta umem“, „Hodajući na rukama“, „Horoskop“, „Tako zamišljam nebo“, „Izdajstvo lirike“, „Savršenstvo vatre“…
POSMRTNI MARŠ KLOVNOVA
Kad umrem
bar sam siguran:
niko se neće dovući da mi pljune u lice.
Svi ćete mi odjednom biti prijatelji
i ko zna kakvo izmisliti priznanje.
Potpuno vas razumem:
mrtvi ljudi nisu zločinci,
nisu gadovi,
nisu ubice.
Smrt je – pomilovanje.
Smrt je najpristojniji način da se ode
bez pozdrava,
bez obećanja,
na miru.
Smrt je invalidnina herojima za amputirane lobanje
i nesanica pepela u kojoj duše trava vetrove ištu.
Odlaskom se znatno dobija:
plakatiraju čovekovo ime i prezime po uglovima
na malo finijem papiru
i svako vas čita,
čita,
kao da ste odjednom postali vrlo važna izložba
ili premijera u pozorištu.
Ako to mora da bude u nekakvu jesen,
– neka bude.
Zemlja ne menja boje kao trava i vetar.
Zemlja uvek miriše samo na presne ljude
uporno,
metar po metar,
uporno,
grudvu po grudvu,
zemlja je gluvonemo zgrušano veče
sasušeno i tamno kao pokojne lude.
Zemlja je veliki san o pticama krtica
i zvezdama crva
otečen,
i ako sve to baš mora da bude u nekakvu jesen,
– u redu,
neka bude.
Gledaću kako sunce nagriza drveću ruke
pa su dlanovi lišća ranjavi i krti,
a mostovi tegle na leđima topli vetar
što prve kiše najavljuje.
I ako već svi odlaze
po nekakvom zakonu pomirljivosti i umora,
učiniću to odjednom,
ne poštujući priglupe i svakodnevne smrti,
nestpljiv da doživim taj mrak
što mi se u zenice strmoglavljuje.
I smeškajući se,
a neću objasniti zašto se smeškam
i šta osećam
dok mi se u raznobojnim klikerima očiju
hiljadu svetlosti menja.
Morate već jednom shvatiti:
ja samo na sebe podsećam
ovako pijan od snova i proklet od poverenja.
Posle mene slobodno dišite
i vi
sa rukama od crepa,
i vi
sa rukama od kolača.
I prelamajte se u bezbroj nijansi
od crne
od bele,
– nikad me nećete stići
jer bio sam drukčija prizma.
Ja sam
ispred nosa svih vrlo poštovanih pronalazača
prvi uspeo da patentiram
pod istim rednim brojem osmeh zanosa
i cinizma.
Ja sam
ispred nosa svoje vrlo cenjene generacije
prvi išao da onjušim oblake
i prvi se namršten vratio.
I sad znam
da je mudrije učiniti korak van sebe
nego proći milione kilometara
u svojim grudima.
Inače,
bio sam pomalo vanbračno zaljubljen
u vetrenjače
i stanične restoracije
i pošteno sam,
čini mi se,
platio,
kiriju što sam živeo međ ljudima.
Nije mi žao
što sam ispao naivan
kao dimnjak – sanjalica
koji za života čeka da ga proglase za vulkan,
iako nisam bljuvao ni pepeo ni žar
put oblaka i ptica.
Ja sam večito cvetao plavo
i to bez razloga plavo
kao jorgovan
u blatu ispred kasapnica.
Ja sam mislio:
dobro,
razmrskajmo usijane ćelenke o zid,
možda će se iz toga izleći nekakvi dani.
Ja sam mislio:
dobro,
sve grobare na baštovanski kurs,
možda ćemo naučiti
na kosti da kalemimo cvet.
Sad mi zbilja više ničega nije žao
i neću urlati
ni sliniti u rukav ako sutra neko
ko bude pozvan da nišani
– na mene prstom ne nanišani.
Pljujem ja pomalo na vas,
nadmeni budući.
Da se nismo ovako prljavi grizli i parili,
da nismo ovakvi nakazni pre vas krvarili
i sanjarili,
voleo bih da vidim na šta bi ličio
vas okupani,
puderom posuti,
razmaženi svet.
Kad umrem,
samo će mi biti žao ptica,
jer sve vreme sam sanjao letove,
pa ono drugo za mene nije imalo
naročitog smisla i značenja.
A vi se nasmejte
kad spuste u raku velikog klovna
i njegove nerazumljive svetove
umorne od životnog šegačenja.
I neka sve prođe bez molitvi
i rodoljublja.
Uličarkama
donji veš od kaluđeričkih riza!
Nisam bio ni ikona,
ni vojnik,
ni gradonačelnik u provinciji
kome bone decu vaspitavaju.
Cirkusi su bili moja najveća ljubav
i moj najveći patriotizam,
i rađao sam se kad su ginuli,
a umro kad vaskrsavaju.
Vi možda shvatate:
bio sam tu
da vam prstom na usni napišem osmeh
i na trepavicama suzu u isti mah.
Bio sam razapeta čelicna žica
između bivših koji sve lepo veruju
i budućih koji u svemu traže trik.
Po meni je igrala
balerina sa amputiranom nogom
i kišobranom u ruci,
i svima vam je zastajao dah.
Kažite hvala što se nisam prekinuo
i zgrušao vreme u crven krik.
Hoću da čujem taj aplauz
kojim ste dlanove raskrvarili
pod ogromnim šatorima neba
naduvenim od riđih vetrova što oluju obećavaju.
Jer pošteno je,
na kraju krajeva,
razumeti komedijaše koji su se zbog vas izmotavali.
iako su mogli da siđu u publiku
i da za svoje pare psuju i obožavaju.
Ako sve to mora da bude u nekakvo proleće,
– neka bude.
Belo od kiša
proleće je tek okrečena fabrika etiketa
na granama ispod kojih idemo.
Zalepite mi usput na čelo jedan list
i ništa više,
– ako se razumemo.
Ostalo može da ostane kao i kad sam disao.
Neka se lepršaju suknje i marame.
Nek neko nekom zariva nož u vrat,
i neko nekom i dalje šapuće: draga.
Neka izgleda kao da sam se vrlo učtivo
i diskretno udaljio
i u slivnike prospite svaki drugi smisao.
U desetoj sam leteo na mesec.
U dvadesetoj sam leteo na grudobrane.
U tridesetoj sam odleteo dovraga.
Na kraju:
ne umivajte me, molim vas.
Maramicom mi pokrijte lice
ako vam smeta moja budalasta maska.
I čegrtaljke u šake,
a onda:
orkestar,
molim jedan sasvim tihi jecaj!
Upalite sve ulične svetiljke i reklame
neka grad izgleda kao arena
pre mog odlaska.
Zar ne primećujete,
gospodo i dame,
da smo u smrti opet nekako samo deca.
Vama će od našeg poslednjeg kikota
utrnuti rskavica u zglobovima,
a to je,
ustvari,
naša poslednja naivna šala,
poslednja salva crnog snega
po vašim licima sivim.
I ko zna,
možda ćemo samo svoju prazninu dati na čuvanje
grobovima,
a mi ćemo ostati da se cerimo i naričemo
ovde negde u travi,
ovde negde u lišću,
ovde negde pod kamenom i dalje neverovatno živi.
