Redakcija Пропаст културе и књижевности кроз призму ликова издавача, писца и критичара у роману ФЛУИДИ
ФЛУИДИ, нови роман Драгога Тасића, изашао непосредно пред нову 2017. или 7526. годину. Његова 14-та књига. У 84. години. Човек пише. Не престаје да га напушта она неутажива жеђ за изражавањем и артикулисањем стварносне слике. На пола девете деценије живота, пише и уздише вечни живот. ИСПОД ПРИВИДНОГ МИРА И УРЕЂЕНОГ ЖИВОТА како каже једна од реченица с почетка романа. ФЛУИДИ су роман који се бави судбином једног писца, једног критичара и једног уредника и издавача, часописа за књижевност и издавачке куће. Дакле, сва три аспекта једног књижевног живота, и књижевног живота уопште, који као такав почива на три – неизоставна стуба, који неминовно долазе у међусобну интеракцију да би књижевни и културни живот уопште могао да се одвија. Притом су често те три стране – издавач, писац и критичар – у неминовном или прећутном сукобу. Но, овде, у роману ФЛУИДИ, они су три књижевна лика, материјализована кроз три појединца, и дата је слика и борба њихове појединачне муке, животне и књижевне, свако од њих, њихов појединачни живот, односно угроженост и истрајавање.
Роман ФЛУИДИ се бави судбином писца, судбином књижевности, судбином културе, односом државе и културе, система према појединцу, флуидним структурама, мешавинама, легурама, полуструктурама, полураздвојеностима, располућеностима појединца, суровошћу структура. Располућеношћу живљења. Располућеношћу стварања.
У фокусу романа су међусобно раздвојене а спојене приче једног писца, једног издавача и једног критичара. И једног портала који се бави књижевношћу, около те три основне приче и кроз њих. И једног електронског часописа као метафоре усамљене културе. С обзиром на три различите приче, роман се може сматрати и као троделни, па и књига прича. Уопште, Драги Тасић има особину као писац да има флуидна дела, бар када се тиче његове прозе, па неке његове књиге прича често имају крупнију, романескну структуру а романи изгледају као књиге прича.
Роман прати флуидно стање једне издавачке куће апокалиптичног имена БИБЛИК, која се труди да сачува књижевност од нестајања, а која се сама развија и шири у књижевни портал БАЛКАНСКИ СПРУД и књижевни часопис КРЕАТОР као метафоре опстајавања делова ван целине. ,,Држава се не бави културом, катастром, здрављем и просветом народа. Они опстају снагом инерције.” Метафорама и иронијама, често и комиком и хумором, роман разматра опстанак културе, флуидност књижевног позива, сцене, живота. Кроз три личне одвојене судбине, из три визуре и три угла, што даје и већу објективност и могућност сагледавања ширине, кроз судбину издавача и његово одражавање на његову људску судбину, кроз судбину писца и судбину критичара. Сваки на свој начин живи свој књижевни живот. И сваки од њих је флуидан. Писац сагледава и чита па и тумачи друге писце као критичар, критичар опет и сам пише, а издавач обједињава све те структуре, бори се са критичарима и писцима, личном судбином и државом, трудећи се да и сам опстане, да чува књижевност и културу, али поред тога што их издаје, болест је прелазна, и сам почиње да пише. Три приповедача су Стриц, Урнебесник и Миљан.
Стриц је писац. Урнебесник је критичар. Миљан је издавач и књижевник. Урнебесник је критичар али и песник. Стриц је писац који интерактира са издавачем и критичарем. Сва тројица су прећутани или сакривени од шире јавности. Стриц је први и основни приповедач у роману. Он сам се дели на два приповедача, оног номиналног, спољашњег, видљивог – Стрица, и унутрашњег приповедача – Снивача (у Стрицу), оног који се често појављује увече и ноћу, у Стричевој личности као Сневач, онај који пише.
Већ на првој страници романа налази се реченица или синтагма која можда и најбоље одсликава ту борбу човека у њему самом између писања и живљења, па и критичара у писцу и писца у критичару, песника у издавачу или уреднику и уредника у песнику, и борбу овде конкретно, између Стрица и Сневача. Та синтагма ИСПОД ПРИВИДНОГ МИРА И УРЕЂЕНОГ ЖИВОТА одсликава књижевни живот све тројице главних ликова – и писца и издавача и критичара. Писац, је, ,,прећутани писац”, како гласи наслов једног поглавља и то га трајно обележава и мучи, што проистиче из тога што је ,,књиге писао и објављивао у позно доба”. Неприхватање га мучи и зато он своје књиге не продаје него их поклања. Не зато што не би желео да их продаје већ јер исте ,,књижаре не прихватају ради продаје под изговором да их не представљају медији, а медији се не обазиру на књиге којих нема у књижарама.” Тиме је књижевност стављена у зачарани круг из кога нема изласка. Књижевност и култура су измештене из духовног у материјални свет. У свет економије, индустрије и бизниса. ,,Установе у култури, па и библиотеке, не стварају, него троше буџетски новац.” Може се рећи да је главни лик романа сама књижевност или књига и опстанак исте у њеном суштинском, духовном смислу а не као производ и тржишна роба. ,,Држава нема пара за нове домаће књиге. Стране нам намећу трговци преко великих робних кућа, уз храну, поврће и хемијска средства”. Или, како се то на једном месту у роману каже ,,Медији се плаћено баве књигама.” Стриц, Урнебесник и Миљан изговарају неке од кључних реченица које заиста кроз њиххова унутарња ломљења и колебања, дефинишу велике проблеме транзиционе културе и књижевности с почетка трећег миленијума нове ере и све проблеме и дефекте које та транзициона европска култура доноси.
Потресно сазнање писца је да се државе не баве културом већ ,,политиком, естрадом и спортом, као у старом Риму.” Потресно је његово сведочење: ,,Кајем се због поклона својих малотиражних књига. Поклонио сам их медијима, политичким и културним угледницима. Нису их ни приметили.” Зато писац саветује свог синовца: ,,Синовче, наука и култура, здравље, образовање и просвета су израз духа народа. У нас, политика их гура на ивицу друштва.” Проблематику и трагику савремених писаца осећа и Стричева супруга која осећа да ,,Стрица, као писца, мучи повређена сујета. Он пише и објављује књиге. А нико их не чита.” Тај хладни, дистанцирани однос људи према књигама, писца према критичарима, критичара према писцима, људи према писцима и књижевности, најбоље је исказан једном констатацијом критичара који каже ,,Поштовао сам његово бављење лепом књижевношћу”. Све се своди на поштовање и све се завршава са поштовањем. Ни макац. Ни корак даље, ни корак ближе.
Сам лик, критичара, Урнебесника, који је и песник изузетно је сложен. Посебно га мучи његова песничка страна личности, апсолутно супротна оној другој, рационалној, као књижевног критичара и ту је слична поларизација као у случају Стрица и Сневача. То је заправо сукоб идеалисте, маштара, и реалисте, у једној личности. То је најбоље приказано у епизоди са циганком. Урнебесник занет маштом и идеалима, занесеношћу и заљубљеношћу, мисли да ће та његова љубав са циганком бити могућа. Циганка је и метафора забрањене жене или опасне жене, баш као што је опасно и бављење књижевношћу, кроз метафору фем фатал-а, некаквог друштвеног табуа. Урнебесникова породица одбија и брани такву љубав, а ни породица циганке не мисли другачије. Упркос томе, и њеном упозорењу, он не само да тоне у ту љубав, већ хоће и да је запроси. Песник у њему је занесен, критичар упоран до бесконачности и бесмисла. Урнебесник је можда најсложенији лик романа, од три главна лика, поред Миљана и Стрица.
Стриц, у неком тренутку за не-видљивост књижевности као главног кривца види седму силу или медије и новинаре: ,,Редакције немају новинара који би се бавили представљањем књига.” Стриц је, као и сваки писац, неумољив. Не одустаје, упркос разочарењима: ,,Књиге им шаљем са надом да ће да проговоре о њима.” ,,У обљутавелом свету флуиди одбацују разум и уметност, да се не би дизале завесе са политиком помућене социјалне свести.” ,,Рангирачи посао врше за новац.” Тиме су новинари, медији па и књижевни критичари суштински проказани. ,,Плати медије, преко ноћи ће се знати све о твојим књигама. И више, но што оне садрже.” Ту флуидност, располућеност, трагичност и душевну егзистенцију писаца лепо описује један Урнебесников унутрашњи монолог: ,,Морам да се саставим, да будем цео.”
Супруга Стрица саветује ,,Почни и ти да пишеш” на шта Стриц одговара: ,,Само ми писање недостаје”. Лик Стрине је веза између Стрица и Сневача. Стрина је разум, Сневач је писац. ,,Размисли мало, треба ли и даље да трулиш пишући књиге?” А Стриц одговара: ,,Писање је нека врста страсти, корисна у старости.” Тиме се ова књига приближава некаквој врсти романескног трактата о писању или расправи о писању и суштини писања. Флуидност живљења и флуидност писања артикулишу се реченицом: ,,Немамо расе, немамо вере, ни уверења.” Сан који снева Стриц о женидби и бирању између две девојке је метафора колебања између две врсте писања. ,,Плавуша жели да будем реални писац, био признат или не био. Црнка је фантаста, хоће упорним писањем да пробијем зид ћутања о мојим књигама.”
Посебно је занимљив сусрет Урнебесника и Стрица, којом приликом је Стриц испевао песму:
Песник сам неизлечив,
умрећу у парку
на клупи.
Мој штап ће пасти крај мене,
Те две сене
Тамниће тихо,
Тише,
И нико нас неће,
Видети више.
(стр 49.)
Стриц, који је романописац, даје опис Урнебесника, који је песник и критичар. У том опису изузетно је занимљива визија песничке личности, карактера, песничке психопатологије: ,,Он ће заборављен и сам умрети у парку, са штапом који му не треба. Никад га не видим да се поштапа. Води ме под руком, ја се ослањам на њега. Измотава се, настран песник. Пориче реалност, искривљује је фантазијом.” То како Стриц види Урнебесника је изгледа та вечита поларизација између романописаца и песника, идеалиста и реалиста, романтизма и реализма. Иако то није сад модерно рећи, јер ће се наћи хиљаде оних са наученим реченицама из теорије књижевности о превазиђеној подели на песнике и прозце, те да има и оних који пишу и прозу и поезију. Да, али има оних који цео живот пишу поезију, али никад не напишу роман. А има и такође трајно обележених прозних карактера са понеком песничком књигом, као што има и песника који пишу романе, али и ти њихови романи имају неки песнички карактер.
Често се у роману ФЛУДИ комиком, хумором па и иронијом представљају писци и писање као позив. Тако једна жена, психолог, после извршене сеансе над Стрицем стручно дефинише: ,,Болујеш од књижевне страсти… имаш неурозу неуспелог уметника, који је после пар написаних књига, уобразио да је у српској култури прећутани геније.” Коначна дијагноза коју му на крају даје – књижевни неуротик.
Трећи главни лик у роману је Миљан, издавач пре свега, културни прегалац, књижевник и власник интернет портала за уметност БАЛКАНСКИ СПРУД и књижевног часописа КРЕАТОР. Миљан је заправо био прозор у свет Стрицу и његовим књигама. ,,Интернет отвара писце јавности.” Миљан је комплексан лик. За разлику од Стрица који је писац, и Урнебесника који је критичар, Миљан је издавач и он мора да размишља и као писац и као критичар. Он обједињује те две функције и зато га одликује разумевање, толеранција, смиреност, саосећајност. И он флуидира у више праваца, и у издавачку кућу коју води, и у портал за уметност и у часопис за књижевност које оснива, организује, одржава, уређује и води, а поред тога и сам пише. Сви су они, сва тројица, како се у овом роману на једном месту каже – ,,књижевни флуиди у разређеној и отиснутој атмосфери духа.” На жалост новина и медија, и на њихову одговорност, интернет постаје ,,гласник књижевних дела”. Миљан је поред тога што се бави културом електронских часописа без икакве накнаде и издаваштвом које тек оснива радник једног дечјег сиротишта. Прогоне га слике из деведесетих. Педагог. Зато је и добар уредник и издавач, што има разумевања за све проблеме и жели свима да помогне. Прогони га социјално пропадање његовог народа и натпис ,,Незапосленима забрањен улаз”. Миљан је за разлику од Урнебесника који је често са оне стране ума и Стрица обузетог књижевношћу и својим прошлим и будућим књигама најсмиренији лик, пун саосећајности и неке врсте социјалног порива, социјалне утемељености која траје и истрајава његовим радом у култури. Његов посао од кога зарађује за хлеб је како стоји у роману ,,да научи штићенике без породице, да се смеју и радују… Да освајају свет који је увек бољи од онога који су доживели.” Све се то уклапа и преноси у његово издаваштво и борбу за културу, где, са једне стране, хоће сваког да објави и помогне, а са друге кроз свој портал БАЛКАНСКИ СПРУД труди се за очување и актуелност вести из уметности целог Балкана и кроз електронски часопис КРЕАТОР да објављује мање познате и непознате младе писце и чини разне друге акције и социјалне апеле.
Урнебесник је најмлађи од све тројице. Из живота памти Крушевац и измештени Лајаковац. Иако ту живи каже да Крушевац само посећује а заправо, као незапослени професор књижевности, живи у Лајаковцу. Урнебесник је лик дат комбинацијом комике и трагике: ,,Залуд показујем упослитељима на потврду факултета да сам професор. Диплому не траже. Шта ће њима моја диплома?” Урнебесник, као критичар и дипломирани професор књижевности, и аутор пар књига не може да доживи егзистенцијално ухлебљење. ,,Краде богу дане. Не једе заједнички српски хлеб.” Како стоји у роману. Реалистичан је, готово натуралистичан његов опис: ,,Професор је моја професија, књижевност је моја опсесија.” ,,Како могу, без посла и плате, духом да опипавам свет и да га писањем и певањем спашавам од њега самога? Седим у соби и зурим у таван. Читам молитву држави и времену, немоћним родитељима и моћном Богу, да ме услише, само да ме упосле. Или да ми дају новац, ја сам уметник, ја имам посао, али га нико не плаћа и поред његове узвишености.”
Ти вапаји Урнебесника за побољшањем његове трагичне судбине остају неуслишени. Као и вапаји Стрица да ће бар неко његово дело бити видљивије јавности. Као и наде Миљана да ће држава препознати његове издавачке напоре и очување културе. Но, од све тројице, Урнебесникова позиција је најгора. Он живи без новца и бесни: ,,Објављујем дела преко бесплатних књижевних портала за српски народ. Богатим му културу. Духовну страну живота. Бесплатно бринем о њој, ожалошћеној и омршавелој. Ми незапослени бринемо о култури свих.” ,,Школовали ме за државни посао, посао у држави – за народ. Посао који не постоји.” Овим цитатима из књиге ФЛУИДИ унижава се са разлогом само студирање књижевности у овој земљи и доводи до бесмисла, а трагично је што је то потпуно тачно.
Уредници медија су незаинтересовани за слободне писце и књиге без патроната. ,,О тим књигама ни речи у јавности.” Зато Стриц пише приповетку ,,Конкурс” а Миљан је објављује у Креатору. Сама прича је двосмислена – она је и реална приповетка и књижевни конкурс – досетка. У причи која је јавно објављена у једном књижевном часопису писац – кроз ту причу – бира читаоце својих књига и критичаре који ће их оцењивати.
Однос друштва и околине према писцима је непроменљив кроз векове па и сада, у Урнебесниковом случају: ,,Лајаковчани виде са сам урнебесник, а говоре да сам бесник. Не признају да сам песник. Утврдили су да сам професор нерадник. Воли дангубице, кафанице и цурице. Не воли да ради…” ,,Истоварих камион цепаница за огрев. Исцепаше ми руке и стомак за петсто динара.”
Стриц има други проблем. ,,Сањам своје књиге. Ређе ликове. Снивам личности којима их представљам, по правилу су врло познате.” Стриц не може да се помири са одвратном реалношћу: ,,Политика је окупирала све облике живота. Њу води светски нерв доминације.” Он јој се опире ,,прозом и поезијом”. Стриц, као писац, неумољиво верује: ,,Културни нерв се може ослободити владавине политичког нерва.” ,,Пре другог светског рата слушао сам изборне кампање демократа и напредњака. Мој отац, напредњак, учио ме да на улици вичем ,,Живео Вучко”. Вучко је био кандидат за председника општине.”’
,,Креатор”, Миљанов електронски часопис за књижевност, метафора је слике културне минус-егзистенције у квази-држави: ,,Уместо програмираним месечним бројевима, Креатор тече временом, мења се и допуњује, прилив грађе га богати, отвара му нове странице, стављајући раније у архиву, која чува ствараоце и њихова дела.” Миљан, као што брине о децу у сиротишту са којима свакодневно ради тако и брине о бројним младим и старим песницима и писцима: ,,Они обавезују својом поезијом, прозом, сликама и филмовима, стварају их у оскудицама, без средстава. Таворе на џепарцу, ако га добију. Пратимо њихове тежње и разроке судбине.
Опет Урнебесник, мало другачије живи своју културну егзистенцију. ,,Ускраћен а присутан, ја сам порекнут као човек. Где год да се појавим, прецртавају ме културне институције. И свуда присутна власт… Нисам беспосличар, већ сам без посла. Опседнут сам неправдом, немаштином… и што не могу у кафане.” ,,Лежим код куће и псујем, једем па изилазим, сломљен од беса шетам уз Расину да растерам тупост изгубљености. Да заборавим равнодушно убијање беспосленог и отрцаног уметника.” ,,Тромб у руци! Везан сам иглама и пластичним цевчицама… Хвала родитељима, хвала држави, хвала болници. Хвала лудници!”
Стриц, такође, живи своју културну егзистенцију. Сви око Стрица, његова супруга, његова деца, унуци, посебно жене запазише да ,,писање штети” Стричевом ,,виду, а дуго ноћно седење за компјутером и укупном здрављу.” Стриц им одговара да би ,,прекидом писања – себе брзо отписао.” А своје књиге ,,предаје будућности, која је једина надлежна да цени њихову књижевну вредност, коју садашњост није оценила.” Стрица је поразила слика Урнебесника, критичара који је оценио неке од његових дела, поразила га је слика ,,младог узнемиреног песника, изгледа алкохоличара, који влада собом и одаје велики гнев према свету, у коме живи… уз очигледну телесну несигурност гојазног и болесног младића” иако му се допао његов ,,критички приступ, самоуверење у књижевне вредности, јасан и богат језички израз”. Задовољан је и пријатељством са Миљаном, власником електронског часописа БАЛКАНСКИ СПРУД који је објавио његове краће радове, а после и књиге, а затим су постали и пријатељи. За разлику од Миљана, који је смирен и вредан, и који баш из социјалних осећаја неправде, немира и бунта, налази снагу да истрајава у борби за културу и за књижевност, Урнебесника социјална и духовна неправда води у дубље немире. ,,Пише под притиском запостављеног гневног интелектуалца. Нико му не пружа прилику да ради. Склон је ”кафанском протесту” уметника.” ,,Неутажен, постао је свадљив, крајње небрижан према свом здрављу.”
Стриц, најстарији од њих тројице, окренут је породици и свом псу. Ноћу је одан књигама што га одржава у животу. Он је на трећем ступњу овоземаљског живота, за разлику од Урнебесника који престаје да буде младић у годинама, и Миљана који тек улази у средње доба. Стриц и даље радије пише него што се препушта уобичајеном старачком животу. Чак и чешће комуницира са Миљаном и Урнебесником преко мејла и писама а ,,телефон не користи због слабог слуха.” ,,Не напушта га жеља да објави још једну књигу.”
Човек је жив док пише.
Милош Ристић
3. 04. 2017.
