Redakcija Приповедачко дело Драгога Тасића
(Узвремене, Адвокатске и Транзицијске приче)
Пре него што уђемо у дубљу анализу и ширу причу Тасићевог приповедног дела, које чини једну четвртину његовог стваралаштва, поред драмског, песничког и романескног, треба се начелно и информативно упознати са тим шта је његово приповедалачко дело. Драги Тасић објавио је 3 књиге приповедака. Прва од њих је била АДВОКАТСКЕ ПРИЧЕ (2012). Друга ПОТИСНУТИ или УЗВРЕМЕНЕ ПРИЧЕ (2012, нешто касније), а трећа ПРИЧЕ ИЗ ТРАНЗИЦИЈЕ (2017). Кроз те три књиге Драги Тасић је дао српској књижевности 37 приповедака.
Адвокатске приче су почетак приповедног рада и оне су 6 прича. Узвремене (ПОТИСНУТЕ) приче су већ рафинираније и оне су дупло веће – 12 приповетки. Да би их у Транзицијским причама (Приче из Транзиције) већ имали 19 (утростручено, утројено). Троделну структуру бројчано и идејно математички изведену до савршенства поседују УЗВРЕМЕНЕ ПРИЧЕ: 5-4-3. У три дела (циклуса приповетки) – ЖЕНЕ (5), МУШКАРЦИ (4), ДЕЦА (3). Тиме је писац исказао намерно или несвесно и да су жене најсложенија бића.
Кроз све три књиге прича Тасић се бави малим, обичним људима и људским судбинама држећи се извесне визије у којој је цео народ – књижевни лик. Као што се у драми БАРЕ на линији БАР – БАРИ (,,БАРБАРИН”) руга личности Мила Ђукановића, тако и у ПРИЧАМА ИЗ ТРАНЗИЦИЈЕ разобличује сву срамоту и трагедију, неукус и похлепу српске политике ДОС-а, кроз отварање позоришног фестивала у Смедеревској тврђави од стране Ђелића и гомиле политичара који су у својој самољубивости и саморекламерству засенили и одложили сам почетак фестивала беспримерно дугачким и наметљивим говоранцијама за неколико сати. Као да су они битни. Као да ће њих историја памтити!
Не, историја ће памтити обичне људе. Народ, људи, људске судбине су у фокусу приповедача Тасића. Баш таква једна судбина је страдање мађарског песника Раднотија у логору нациста описано у причи СПОМЕНИК из књиге УЗВРЕМЕНЕ ПРИЧЕ.
Узвремене приче немају само бројчану структуру – ЖЕНЕ (5 прича), МУШКАРЦИ (4), ДЕЦА (3 приче) већ имају и сјајну идејну структуру и форму. Генерално, уопште узев, УЗВРЕМЕНЕ ПРИЧЕ су најбољи део Тасићевог приповедног дела (3 књиге приповетки), по мојој личној и стручној, не мора бити да сам у праву процени, уз МОРИЈУ и ЖУНКЕЉЕ, који су најбољи део Тасићевог песничког, односно драмског дела стваралаштва, од 4 дела његовог дела (опуса). Иако драма ЖУНКЕЉИ још увек није објављена, али сам имао увид да је читам више пута, као интегрални део укупног стваралаштва од 15-ак дела и књига. Као што сам читао и анализирао објављени роман ЖУНКЕЉИ у мојој књизи Тасићево књижевно дело која је више есејистичко-научног а не уженаучног профила. Кажем 15-ак књига, а заправо 15+2, јер су ЈЕСТОНИЈА и она ЈЕСТОНИЈА у скраћеном РАТНОМ издању 1999. године и КРЊЕ БИОГРАФИЈЕ ЈАХАЧА ПАЊЕВА и новије ОКРЊЕНЕ БИОГРАФИЈЕ ЈАХАЧА ПАЊЕВА а заправо не ,,Окрњене” већ знатно проширене, дуплиране, триплиране и чак потпуно нова књига, више романескног него мемоарског, романескно-мемоарског типа. Што је била форма у првом случају. Дакле, говорим о делима, не о књигама. Неке његове књиге садрже по више дела, као на пример она која садржи драму ПОЛИГРАФ и драму БАРЕ. Уз још необјављену драму ЖУНКЕЉИ која је потпуно ново дело у односу на далеко дужи роман ЖУНКЕЉИ & ГИГИЊЕРИ. И уз нову књигу коју пише, Тасићев опус ће садржати укупно око 20-ак или скоро 20-дела, подељених у 4 књиге стихова, 3 драме, 3 књиге прича, и за сада 7 објављених романа. Романи су Крње биографије, Флуиди, Под сенкама Јестоније, Саваполис, Жункељи и Гигињери, Између два бела брега, и Окрњене биографије јахача пањева.
Но, да се вратимо приповедном делу и трима књигама прича.
Дакле, УЗВРЕМЕНЕ ПРИЧЕ имају идеалну структуру. Прича је 12 (свети број 12, 12 апостола) подељених у 3 циклуса 5-4-3. Највише прича дато је и смештено у ЖЕНАМА, у циклусу ЖЕНЕ. А најмање ДЕЦА (3) које завршавају књигу. У средини су МУШКАРЦИ, ослонац жена и деце. Према томе, књига нема само идеалну бројчану, већ и идеалну математичку и идејну структуру. Не само да ЖЕНЕ имају највише приповетки, него и сама књига и почиње циклусом ЖЕНЕ. Тиме је писац на два начина, редоследом и бројном вредношћу, дао примат овом од три дела људског рода. Писац је дао људски род на три нивоа: дечјем, мушком и женском. А ЖЕНАМА дао најсложенију структуру. И оне и јесу најсложеније. ДЕЧЈИ ниво је у УЗВРЕМЕНИМ ПРИЧАМА ниво имагинације, осећања и жеље, МУШКИ ниво историје и политике, а ЖЕНСКИ ниво страсти.
Неретко Тасић у приповеткама иронише и поиграва се са сопственим животом, као што то чини у хумористичкој драми ПОЛИГРАФ. А то чини и у овим књигама у по једној причи у свакој, у причама АДВОКАТСКА СТОЛИЦА, ПРЕЋУТАНИ ПИСАЦ и САКАТАЦ и причи ДРИЊАЧА. То филозофско проматрање сопственог живота чини у по 1 причи УЗВРЕМЕНИХ и АДВОКАТСКИХ ПРИЧА (у Транзицијским причама 2 од 19 прича), као што режисери ,,потписују” своје филмове на тај начин што се појаве у једној или пар секвенци филма и у једној сцени. Нпр. Небојша Пајкић који се појављује као полицајац у ,,Дечку који обећава”. Или на пример Бата Паскаљевић у својим филмовима.
Тасић преиспитује свој живот и младост у приповетки ДРИЊАЧА из циклуса ЖЕНЕ у УЗВРЕМЕНИМ ПРИЧАМА. Изгон у Босну са факултета у Београду и из родног Лесковца од Комунистичке партије која га избацује због слободарских и ,,студентских” активности. БОСНА се проматра из 2 времена – оног пре рата, 50-их, 60-их и оног после рата 90-их година, када се писац враћа у њу и тражи младост. И неко друго, срећније време. Пуно љубави и пуно различитих романси за различитим женама, односно девојкама, српским и муслиманским. У Србији је дисидент, а у Босни Влах. И вамо и тамо неприхваћен. У том бегу човек ПОТИСКУЈЕ. И држава потискује човека. Људи ПОТИСКУЈУ судбину, суштину и праве непотребне разлике и сукобе. Зато се збирка приповетки и зове ПОТИСНУТИ а њен други наслов је УЗВРЕМЕНЕ ПРИЧЕ. Дакле, не ПОВРЕМЕНЕ него УЗВРЕМЕНЕ! Приче које се пишу УЗ ВРЕМЕ. Човек целога времена и живота проматра, размишља, присећа се, сажима, прелама, преиспитује.
У првој књизи приповетки то је прича АДВОКАТСКА СТОЛИЦА. Или АДВОКАТОВА СТОЛИЦА. Наиме, једна варијација је на причи, а друга варијабла на насловној страни. За разлику од претходне поменуте приче у којој себе назива ЛАЗАР, овде је Тасић себе назвао ТИХОМИР. Адвокат Тихомир у својој столици, која је метафора његовог животног и професионалног позива види своју енергију и црпи своју снагу деценијама кроз радни век. То што је неко његову столицу, његов престо, његову енергетску заштиту, избацио у двориште где је у њу сео неки припрост човек који нема везе ни са њим ни са његовом породицом ни са његовим послом – видео је као знак са неба – да треба да напусти адвокатски посао, да је време да се пензионише, да оде у пензију. И посвети се писању. Драги Тасић је редак пример да се човек у књижевности јави и прву књигу објави у својој 64. години! (1997 – МОРИЈА, 1933 – рођење).
Једна од најбољих Тасићевих прича је приповетка ЖАБЕ која је роман у малом. Његов јунак Петар Пенџер Трећи налази се у некаквом кафкијанском процесу у чеховљевској атмосфери апсурда и постепеног ломљења психе. Његова опсесија су ЖАБЕ. Рођен је у месту ЖАБИЦЕ и свугде око себе види ЖАБЕ. Његова опсценација жабама појачава се посетама бројним шалтерима у гогољевском административном ковитлацу у коме никако да му издају личну карту и документа, иако има име и презиме, иако је сироче из дома.
ПРИЧАМА ИЗ ТРАНЗИЦИЈЕ Тасић се наругао свим пошастима наше политике у прве две деценије 21. века која је оличена досовском и нео-досовском политиком. Тако су уместо глумица и глумаца, главне звезде прве позоришне вечери фестивала у древној смедеревској тврђави – политичари, сецикесе, министри, помоћници, саморекламери, Еврољуби, Европејци. У једној другој причи хумористички је приведена руглу Ђиласова играрија око давања народу конкурса да сами људи дају предлоге за име новоизграђеног Моста на Ади. ОБЕСМИШЉЕЊЕ НАРОДА. ВЛАДАВИНА АПСУРДА. ХЛЕБА И ИГАРА. САМО БЕЗ ХЛЕБА. ПОЛИТИКА АПСУРДА. ДЕМОКРАТИЈА је АПСУРД. Од свих назива и имена моста које су предложили анонимни потписивачи – на хиљаде припадника српског народа – на крају није одабран НИЈЕДАН. Мост који се налази на Ади, назван је Мост на Ади.
Међу 40-ак приповетки које је Драги Тасић написао у ове три књиге, сигурно се издвајају 15-ак као најзрелије а од све три књиге прича издваја се књига УЗВРЕМЕНЕ ПРИЧЕ. Рецимо прича ЖАБЕ или СПОМЕНИК или АДВОКАТСКА СТОЛИЦА, КОРИНТСКИ СТУБОВИ, ЖЕНА НА ЗАКУП, ДРИЊАЧА, МАЈСТОР, ВОДЕНИЧАР, САКАТАЦ, АДВОКАТОВ САВЕТ, КОД ШЕШИРА, БАРОРАМА…
Стилски најсавршенији и идејно најкомплетнији искорак је књига приповетки УЗВРЕМЕНЕ ПРИЧЕ или ПОТИСНУТИ ( ПОТИСНУТИ УЗВРЕМЕНЕ ПРИЧЕ). А њен најбољи део од три циклуса је циклус ЖЕНЕ. Циклус ЖЕНЕ а посебно 1,3,4 и 5-та прича су најбољи део Тасићевог приповедног стваралаштва, уз причу СПОМЕНИК из циклуса МУШКАРЦИ. Баш као што су по мојој процени циклуси МОРИЈА и циклус о ДАЖДЕВЊАЦИМА најбољи део песничког стваралаштва Драгога Тасића. А комедија ЖУНКЕЉИ најбољи део драмског.
Чувену транзициону реформу правног система Србије која је дотукла правни и онако оштећени и натрулели систем приповедач у ПРИЧАМА ИЗ ТРАНЗИЦИЈЕ назива ,,реформом СУЂА и правосуђа”.
У БАРОРАМИ изводи концепцију и тезу да сви политичари наличе на неку животињу, чиме дехуманизује политичаре као врсту људи преводећи их у животињско царство. Тасић пише следеће. ТИТО је сличан ШАРАНУ, Ранковић СОМУ, а Милошевић НИЛСКОМ КОЊУ.
Драги Тасић се пита у ПРИЧАМА ИЗ ТРАНЗИЦИЈЕ како смо од НЕМАЊИЋА стигли до НЕМАНИЋА (поживотињења, немани) па и до ,,САВРЕМЕНИХ НЕМАИЋА” – НЕМАИЋА, тј. оних којих нема и који немају ништа – који нестају као народ (Немаићи) и који нестају као људи (НЕМАНићи). НЕМАИЋИ – НЕМА ,,-ИЋ”. Нема –ИЋ у презимену. Србима владају други. Ту поруку нам шаље кроз ироничко реторичко питање Драги Тасић.
Драги Тасић има велику опсенарију мостовима у својим приповедним књигама. Чак им придаје нешто од антропоморфних, људских, живих карактеристика. У УЗВРЕМЕНИМ ПРИЧАМА даје слику свих порушених мостова током НАТО бомбардовања и разарања али ти његови мостови имају и функцију спајања и метафизичког истрајавања народа кроз поворке са метама које певају и додолски дозивају кишу НАТО бомби. По мостовима усред рата током оглашене опасности. Прича НА МОСТУ. На пример.
Њен главни лик на мосту налази пријатеље, дружење и наду, усред рата, у тренутку када је сломљен јер га је напустила жена, и на мосту налази у позним годинама живота – нову брачну и животну сапутницу.
Са друге стране, у три приповетке посвећене мостовима, у књизи ПРИЧЕ ИЗ ТРАНЗИЦИЈЕ мостови су инструмент демократске окупационе власти којима се метафизички српска држава и српски народ ритуално убијају и нестају градећи мост ка Европи. Мост ка онима који су нам рушили и палили мостове. Нас преузима ЕВРОПА и МОСТ КА ЕВРОПИ досовских странака и наследника заувек укида Србију и претвара је у колонију. Осећа то и антиципира писац приче ЕВРОПСКИ МОСТ. Док смо протествовали Србија је постојала, сада када градимо мостове Србија нестаје. Мост на Ади се гради фондовима оних који су нам 1999-те рушили и палили те исте мостове. ВАРВАРИ из Европе крвнички и ритуално су срушили ВАРВАРИНСКИ МОСТ. Тасић је написао четири приповетке посвећене мостовима и један роман ПОД СЕНКАМА ЈЕСТОНИЈЕ. Приповетке СЕДАМ ТИХОМИРА, ГАЗЕЛА, НА МОСТУ, ЕВРОПСКИ МОСТ.
Поред мостова Тасић у својој прози има и фасцинацију БАРАМА. БАРЕ су нека врста Тасићеве метафоре и иронизације Србије. СРБИЈА је једна велика БАРА. Све има а ништа нема – што би рекли приморчани Црногорци. Било да је приказује као Баре у Бару и између Бара и Барија у својој драми БАРЕ, било као БАРОРАМУ или као МАРИНКОВУ БАРУ у својој прози. Писац је разочаран оним у шта се Србија претворила. У једну велику БАРУ. Та Бара је превасходно политичка и она је сама по себи некултурна, несрпска и нецивилизацијска. БАРОРАМА је заменила ПАНОРАМУ. Уместо широког погледа ка хоризонту ми гледамо у једну СКУЧЕНУ Бару. Зато и назива у својој прози град БОР именом СКУЧЕНГРАД. Некад велики, живахан и моћан индустријски и рударски град се СКУЧИО. Од великих људи и државе остала је само БАРА. А знамо шта у Бари плива. И гамиже. Тасић причом БАРОРАМА из ПРИЧА ИЗ ТРАНЗИЦИЈЕ поручује будућим генерацијама да ће Србија остати Бара у којој се смењују политичке живуљке и гмизавци. Могућа је илузија и иронија на БОРСКО ЈЕЗЕРО (БАРА). (БАРА : БОР) Тасић свугде види БАРЕ (комедија БАРЕ), БАР-БАРИ (из драме БАРЕ), БОРСКО ЈЕЗЕРО (БАРА), МАРИНКОВА БАРА…
БАРЕ као основ нашег политичког живота из кога у државни, културни, правни и медијски врх испливавају најгори примерци нашег народа. Уместо у неку ведру и уређену панораму одговарајућу ведром дечјем духу деда води унуку у обилазак баре у Тасићевој приповетки БАРОРАМА метафоришући тако и Србију и туристичку уређеност и домаћи задатак које дете треба о томе да напише и школски систем Србије. Деда води унуку у обилазак Баре. Ти гмизавци или даждевњаци којима је Тасић опсењен још од збирке МОРИЈА и циклуса МИТ О ДАВДЕЖЊАКУ ( 1997) јављају се и 20 година касније у ПРИЧАМА ИЗ ТРАНЗИЦИЈЕ и БАРОРАМИ (2017). Гмизавци из БАРОРАМЕ су сви различитих боја и различитих облика али су сви гмизавци. Излежавају се на Сунцу у Бари, самопоказују се и рекламирају. Ти гмизавци који се сваког боговетног дана излежавају и сунчају у Бари метафора су српске омладине и средњих генерација који нити раде нити се боре за националне и личне егзистенцијалне и духовне вредности. То су ови који се излежавају и сунчају. А они који показују своја тела сваког дана на сунцу на истом месту – то су политичари који живе у БАРИ и сваког дана од СРБИЈЕ праве БАРУ. У сваком смислу. Срби данас живе у Бари. У једној великој, мочварној каљуги. У моралној, културној, друштвеној, медијској, музичкој бари. На крају, од Србије ће остати само БАРА. Ни Београдски пашалук. БАРОРАМА.
Приповетка МАЈСТОР открива вештину којом су извезене и изведене (написане) УЗВРЕМЕНЕ ПРИЧЕ. Наиме, то је једина од 12 прича која је испричана из 3 угла и 3 дела, односно из 3 приповедача и 3 приче у причи. Као и цела књига (ЖЕНЕ, МУШКАРЦИ, ДЕЦА) таква је прича о чудном и бизарном мајстору Кепи који пијанчи и шета свог пса по становима уместо да поправља ствари – испричана из три угла. Мушког, женског и дечјег. Кроз три дела приповетке – три приче у причи – ПРИЧА ДЕЧАКОВОГ ОЦА, ПРИЧА ДЕЧАКОВЕ МАЈКЕ, ДЕЧАКОВА ПРИЧА.
Приче које се издвајају лепотом и савршеним током причања, природним стилом, и складом форме и теме су приче КОРИНТСКИ СТУБОВИ, ЖЕНА НА ЗАКУП и ВОДЕНИЧАР. Све три се баве страшћу између жене и мушкарца, неодољивом жељом за сексом. И утољивањима те жеље, нагона, страсти.
ЖЕНА НА ЗАКУП је шаљива и правна приповедна расправа кроз приповетку и књижевност о газда Јакову и Радици коју жели да закупи 6 пута месечно за сексуалне услуге ван брачних и љубавних обавеза, чисто за надницу, једном недељно, највише шест пута у месецу. Хумор и комика наступају када се газда Јаков појави на Радичиним вратима са питањем и предлогом. Тај разговор изведен је кроз дијалектички мајеутички сократовски дијалог између два трговца и двоје пословних и угледних људи о једној тако баналној и нижој ствари каква је СЕКС. Приповетка ЖЕНА НА ЗАКУП представља сукоб између два начина мишљења и погледа на свет – женског и мушког. Драмски велеобрт у прозној радњи дешава се кад онај који је желео да неког ЗАКУПИ буде ЗАКУПЉЕН и КУПЉЕН контра-предлогом разведене Радице двомесечном удовцу Јакову да она хоће њега да закупи за сексуалне радње али да га прво мора одмах да ,,испроба”. И да мора да увек буде ,,спреман” за секс са њом и да се правно обавеже да секс пружа увек и да увек мора добро да је задовољи. Од тог разговора прошло је 20-30 година и 20-30 година (,,више деценија”) брака двоје људи који су се комично узели ,,у закуп” а затим заволели и венчали до смрти када су у заједничком споменику сахрањени. Прича из старијег српског времена открива како су се некад одвијали људски и мушко-женски односи. Контраст између правне и љубавне, између љубавне и моралне, пословне и љубавне, љубавне и сексуалне, озбиљне и комичне димензије наводи на смех. Она га тајним уговором закупљује под следећим условима. Посластичарка Радица га може по том уговору на који ће се он обавезати узети на ,,секс” кад год то она хоће, и да она увек при сексу по уговору мора бити ,,горе” а казанџија ,,доле”, и тако даље и тако даље…
Приповетка КОРИНТСКИ СТУБОВИ једна је од 6-7 најбољих Тасићевих приповетки (К. стубови, Сакатац, Жена на Закуп, Споменик, Воденичар, Жабе). Прича има 3 нивоа: антички (уметнички и туристички), новинарски (саживљајни) и еротични (прељуба и развод брака). Опчињеност античком Грчком и античким светом, лепотом старих грађевина и страшћу античких митова током обиласка Грчке. Откривање више космичке архитектуре античког света која симболизује мушке и женске полне органе. Њен главни лик и приповедач је жена и Тасић изванредно улази у женски ум и женску визију света. Коринтски канал симболизује велику, огромну распуклину и колоритан усек – вагину и женски полни орган. У њеним очима 4 Коринтска стуба су њена 4 мушкарца за којима жуди и за које гори на том наизглед ,,обичном” туристичком пропутовању. У питању није њен досадни и љубоморни муж већ четири непозната сапутника међусобно потпуно карактерно и темељно различита за којима жуди и са којима остварује контакте очима, а касније и неке друге контакте, праве грчко-римске оргије и пијанства. Тасићева правна опседнутост браком и разводом видљива је у готово свим љубавним причама. Као што у ЖЕНИ НА ЗАКУП имамо љубав удовца и разведене жене (брак + развод) тако и у КОРИНТСКИМ СТУБОВИМА имамо ,,брак” и ,,развод” а затим у расплету радње и ,,прељубу” и ,,поновно спајање након развода” Јелене Мајакове, будуће новинарке и њеног љубоморног мужа. Њена поетична и еросна природа која је дата у флоберовској позицији жене која треба да глуми смерну и хладну супругу – карактеризована је класичним књижевним поступком. Јелена МАЈАКОВА ( МАЈАКОВСКИ ) – песник, Ерос, принцип Ероса. Поступак својеврстан руским романописцима XIX века. Њен муж је такође ,,изведен” поступком карактеризације именом: ЋИРИЛО ( нпр. ЋИРИЛО и МЕТОДИЈЕ) – хладан, светац, Танатос, принцип Танатоса (Смрт, Хладноћа). Јелена је растрзана између та два принципа, хладног и претећег погледа мужа и врелих и страсних погледа четворице путника у аутобусу. А све се дешава у обиласку предела и грађевина античке Грчке. Простор ЕРОСА. Писац је вешто одабрао и место за одвијање радње. Идеално место за развијање такве атмосфере.
Врхунац еротике и слављења живота који је започео у ЖЕНИ НА ЗАКУП а наставио се у КОРИНТСКИМ СТУБОВИМА кулминирао је у приповетки ВОДЕНИЧАР. У њој Тасић помирује виши и нижи слој друштва, имућницу и радника, власника имања и воденичара, радника, кмета, у старом српском и архетипски античком и римско-грчком еротском односу газдарица-слуга и господарица-роб.
Проф. Милош Ристић 19. 10. 2018.
