Vratila sam se iz crkve. Nije bila otvorena, mada su Zadušnice, i to me i sad proganja. Sveće upaljene za drage pokojnike su već odavno izgorele. Rešila sam da ne dozvolim uspomenama da se povuku. Neke su uspele da prežive, da ostanu isto onako sveže i zaslužuju da budu zapisane.
Pre nešto više od dvadeset pet godina prvi put je zapisana priča o Jovanu. Sedela sam na terasi roditeljskog doma u Jagodini. Bilo je leto, nedelja, dan posle obeležavanja godišnjeg pomena ocu, koji je i glavni junak ove ponovljene priče.
Obično je i on bio tu, na terasi. Otkako sam se udala, rodila decu, mnogo ređe sam dolazila svojima. Nepopravljiva potreba starih ljudi za pričom nije mi bila strana. On je znao da priča, i imao šta da kaže. Priče su mi bile poznate, toliko puta ih je već pričao i ja sam jedina pristajala da ih ponovo slušam…
Tog junskog popodneva, posle zajedničkog ručka, vratila sam se u Brčko. Nedostajale su očeve priče. Rešila sam, zabeležiću ih, zbog sebe, unuka, jer imaju pravo na život. Zabeležila sam ih u formi narativne proze, lirskog dnevnika pod imenom “Priča o Jovanu”.
“Priča o Jovanu” doživela je istu sudbinu kao i sve ostale samo pribeležene priče i uspomene iz tog perioda. Izgorela je u ratnom vihoru, maja ’92. Moralo je poći još petnaest godina da se emocije slegnu, prepuste prostor raciju, i evo, baš danas, na dan Zadušnica, oživljavam tu priču. Biće zapisana kao i originalna varijanta, u prvom licu, onako kako je to Jovan, na sebi svojstven način, pričao:
“Te ratne ’41. živeli smo u Jagodini. Desa je bila nervozna, Aca još mali, radnja je bila zatvorena. Nije se imalo kome da prodaju cipele kad narod nije imao ni za hleb. Više sam boravio van grada. Dolazio kasno noću. Bile su svakodnevne racije. Jedna grupa mojih poznanika već je deportovana u zarobljeništvo. Život u okupiranom gradu, kuća bez tople ljudske reči, i nije bio neki život.
Jedne noći opet je bila racija. Nisam ni nameravao da bežim. Svejedno je gde si okupiran, u svojoj ili tuđoj državi. Poneo sam sa sobom samo osnovno. Osećao sam prazninu. Kako će preživeti moj Aca? Dete je, tek mu je pet godina. Desa zna da šije, možda će zaraditi bar nešto namirnica da se prehrane, dok ovo ne stane. Dok se ne vratim…”
Otac je prekidao svoju priču. Nekada se u njoj i gubio. Zadnjeg proleća te 1980. kad je ispustio svoju dušu, bilo mu je sedamdeset pet godina. Pominjao je više mesta u Nemačkoj, mnoga imena ljudi, sela u kojima je kao sluga provodio svoje zarobljeničke dane. Šarm tim pričama davala je doza humora.
“Dodele me jednom domaćinu, imao farmu krava. Moj Vučko, otac, bio trgovac. On i majka Mileva nisu držali stoku. Uvek smo imali po nekog ispomagača za oko pola hektara zemlje. Najčešće smo i to davali u najam. Sada me teraju da muzem krave. Nije to poniženje, čak i prija toplo vime krave. Podseća na ženu, ali… Teško je. Nas nekoliko, a stotinu krava. Neke mirne, kao deca, meke, neke te namuče. Od jutra do noći muzeš. Uvek nove kofe, bez čaše da se napiješ mleka. Kradeš, iz ruke, otužan miris vimen i štale, otužan ukus u ustima od mleka i slina…
Kasnije sam shvatio da je to bio najlepši period zarobljeničkih dana. Bilo ih je još. Dovedu nas kamionima da vadimo krompir. Dva čuvara na nas pedeset. Toliko smo i kila u proseku imali. Ja, sa svojih 187 centimetara visine, imao sam tog leta ’42. na stočnoj vagi pedeset pet kilograma. Vadimo krompir i krišom jedemo, neopran, blatnjav. Dve koristi. Trenutno utoli glad, a često nam od njega poraste temperatura. Groznica traje danima, pa nas nekad i preskoče u redu za kuluk.
Često tu, na polju krompira, pažnju nam privuku saveznički avioni. Prolete nisko, u vazduhu se šarene paketi. Srce hoće da stane. Neko nas se setio. Prošli put u paketima bile čokolade. Od tada su prošla tri meseca.
Evo ih… Veliki su, ali ih nema puno. Stražari nas gledaju sažaljivo. Nama su namenjeni. Nemci ih ne obaraju, imaju oznaku Crvenog krsta.Ovoga puta samo dve čokolade, tvrdi vojnički keks i žuti kačkavalj. Dva sapuna, oba bez mirisa, za pranje veša, pribor za šivenje i brijanje. Petnaest dana nisam se brijao. Nemam sapuna. Imam britvu, poneo sam je sa sobom iz Jagodine…
Najteža je bila ta zima na prelasku iz 1942. u ’43… Dovezli nas na rad u pogon praška za nemački front. Te zime nisam imao ni pedeset kilograma. Slikali nas iz zafrkancije, čak nam i slike poklonili. Ovu zimu neću preživeti. Moram da sabotiram. Da glumim ludilo, besnilo. Rešio sam da ujutru pojedem zadnje parče sapuna koje mi je preostalo iz paketa. Kažu da tada krene takva pena na usta i nos. Pomisliće da sam lud. Da je to pena ludila. Moraju me prebaciti u bolnicu. Ili će me zadržati u bolnici, kao ludog, ili ću od sapuna da crknem.
Petnaest dana proveo sam u bolnici. Pet puta mi ispirali želudac. Već me i otpisali. Upoznao sam tu jednog drugara. Simulirao ludilo, zavijao na sijalice. Posle pet dana vratili ga, ali se za to vreme odmorio i najeo supe.
Nisu me vratili u fabrički pogon. Rešili da radim u vojničkoj kuhinji. Bio sam pomagač glavnom kuvaru. Iznenadio sam se. Bio je Nemac, dobar čovek. Već sam naučio dobro švapski i dok sam satima gulio krtolu i repu, pričali smo o svojima. I on je tu po kazni. Popio jednom malo pa opsovao Firera. Nekoliko dana smo se družili, a onda doveli drugog kuvara. Odmah se ogradio da ne voli priču. Vojnički kazan izgledao je drugačije: neljušteni krompir, stočna repa i neko korenje. Kratko se kuvalo bez soli i masnoće. I to se preživelo.
Došla 1944… Nedostaje mi moj Aca. Skoro tri godine ga nisam video. Sada bi krenuo i u školu.
Malo bolji period, ako se ovi dani zarobljeništva mogu takvim nazvati. Ponovo sam naučio sa sviram. Jedan od gazda, dobar čovek, pita me sviram li violinu. Kažem: “Imao otac s kraja devetnaestog veka bečku violinu. Pamtim je u našoj kuči od kad znam za sebe. Kad sam se zamomčio, uzeo je jednom u ruke. Samouk sam svašta naučio. Nisam svirao zadnjih godina, ustvari od ženidbe mi i nije bilo do svirke.”
Kaže mi gazda:
– Probaj, možda nisi zaboravio!
Uzimam je kao relikviju. Zašto plačem? Nije muški, i glupo je… Šta me je to spopalo? Pomalo se i stidim.
Šta da sviram jednom Nemcu? Dobar je čovek, ali ne zna našu, srpsku reč, narodnu muziku ne razume. Sviram, ustvari plačem. Odakle taj zvuk?
“Oj, Moravo, moje selo ravno,
kad si ravno, što si vodoplavno?”
Gleda me. Nema veze što plačem.
– Lepo je.
Sviđa mu se. Baš mu se sviđa..
– Vežbaj! – kaže.
Ima on i harmoniku. Ako neko od ovih mojih iz grupe zna, nek i on vežba. Pa kao orkestar da nastupimo. Kažem ja njemu da nam fali još frula. Ne zna on šta je frula. Kažem mu šta mi teba da napravim frulu, dobru frulu…
Za tri dana imali smo orkestar. Violina, harmonika i dve frule. “Oj, Moravo…”, razlegalo se usred Švapske…
Jednog dana došao mi gazda, crnji u licu nego ja.
– Šta je? – pitam ga, malo sam se i uplašio.
– Dete mi bolesno. Svo u krastama. Lekari ga otpisali.
– Muško ili žensko? – pitam ga.
– Žensko. Zar je to bitno, dete je?
– A koliko mu je? – nastavljam sa pitanjima.
– Devet meseci.
Šta li je sa mojim Acom? Možda i on negde umire od slične bolesti, a ne mogu da mu pomognem. Ovom švapskom mogu. Mogu i hoću. Hoću zbog violine, jer je gazda čovek, jer sam ja čovek, moram…
– Ja znam da pravim melem protiv krasti. I moj Aca imao kraste kad je bio kao tvoja curica. Izlečio se. Ako mi veruješ, nabavi sirće, med i još nešto, neke trave, zapisaću ti.
– Poverovao mi. Kaže, nema šta da izgubi. Za sat napravio sam mu melem. Hoće da probamo odmah. Kažem:
– Mora da stoji dvadeset četiri sata.
Bilo je to najdužih dvadeset četiri sata u njegovom i mom životu. Samo da dotle ne umre. Strepim za život jednog Švapčeta, kao da se radi o životu moga Ace.
Još je živa. Čudno je kako su tako mala deca žilava. Gledam lice devojčice i plačem. Skoro da nema dela tela bez kraste. Stavljam melem i blage povoje. Krstim se sa svoja tri, ne smeta mu. On mi se pridružuje čitavom šakom.
Noć smo proveli skupa. Devojčica je spavala prvi put bez grča. Mislim da smo pobedili. Život je pobedio. Humanost je pobedila.
Posle dvadeset četiri sata ponovio sam sa melemom. Već se dobro povuklo, nije bilo ni jedne nove kraste. Posle sedam dana obišao nas je lekar. Čuo za čudan lek i ozdravljenje. Svega nekoliko ožiljaka i, što je najlepše, na licu nijedan. Biće to divna devojčica…
– Od sada smo braća. Skoro će i kraj rata. Sudbina te dovela da mi spasiš jedino dete. Imam sestru, nije se udavala. Ostani i prepisaću ti pola kuće, kao bratu. I onako ne znaš šta je sa tvojima. Nismo svi Nemci za Hitlera. Sve je ovo bilo besmisleno.
-Imam Acu. Imam i Desu, ali ne verujem da je sama mogla kroz sve da prođe. Lepa je. Neko joj je zbog lepote pomogao. Možda i nije sama, ne zameram joj.
– Kako da ti vratim za sve što si mi učinio?
– Pokloni mi harmoniku. Mome Aci. Da se sa nečim vratim i da se sećam na jedno prijateljstvo u tuđini i spašen život.
– Poklanjam ti. Ako te Desa ne čeka, vrati se sa Acom. Biće kao naš.
– Ne, ne može biti vaš. On je Aca, ja sam u zarobljeništvu, ali ću prijateljstvo pamtiti.
Zadnji mesec zarobljeništva. U maju će nas vratiti u Srbiju.
Vraćanje. Čudni su ratovi. Kao da te pozajme i vrate. Šta je sa četiri godine izgubljene za sva vremena? Osećam strah. Strah oslobađanja. Lažu svi koji pričaju o sreći oslobađanja. Menjamo prevozna sredstva. U civilnom sam. Dao mi gazda odelo i cipele. Gledam svoje ostarelo lice. Lice četrdesetogodišnjaka
Ko me čeka kući? Plašim se povratka. Razočarenja. Neko joj se verovatno našao. Javio sam da dolazim. Nijedno pismo me nije našlo u zarobljeništvu. Možda je i pisala ?
Stiskam u krilu harmoniku. Lepa, dugmetara, ne sasvim nova i ne od onih najvećih. Aci je sad devet. Već može na njoj da svira…
Jagodina. Prepoznajem ulice i kuće kao da sam juče odveden. Ljude ne prepoznajem. Izgleda ni oni mene. Imam osećaja kao da skrivaju pogled. Ne usuđujem se da zastanem, da pitam… Čuću nešto pre vremena. Bolje je da ne čujem i ne vidim pre vremena.
Kapija zaključana. Brava puna prašine, danima je niko nije dirao. I vrata kuće zaključana. Sedim na pragu, povratnik koji treba da peva od sreće. Ispod jedne saksije ključ. Tu ga je i ranije ostavljala. Izgužvana postelja i jedna zaboravljena muška kravata.
Nije bila sama. Nije ni sada sama. Za utehu, gospodin je ako nosi kravatu..
Sad ću samo da spavam. Da preskočim uspomene. Viđenje.Pravdanje. Šta će reći? Šta bi kazala? Sve bih joj poverovao. Sve oprostio. Zbog Ace.
Budi me ženska noga. Ženski hod, njen. Budi me prazan ukočen pogled.
– Nisi dobila pismo? Poslao sam ga pre mesec dana. – odugovlačim prisnost.
– Jovo, što si se vratio? Pametni su ostali. Nisam sama.
– Dovedi mi Acu, što pre, a ja ću se spakovati već sutra. Doneo sam mu harmoniku. Obradovaće se.
– Nije velika! Džabe si to vukao.
Otišla je bez pozdrava. Bio je to prvi dan moga povratka iz zarobljeništva.