Мирјана Ликица Милошевић, рођена 1956. године у Крагујевцу, као кћи Живка и Милке Миловић. У родном граду одвијало се њено детињство и почетак школовања, основна школа и гимназија. На Филолошком факултету у Београду дипломирала у лето, далеке 1980. Исте јесени ушла међу децу и младе као њихов наставник српског језика и књижевности. Са њима и уз њих остала до дана данашњег. Повремено радила лектуре за књижевни часопис „Кораци“ где јој је објављен један приказ књиге песама за децу песника Зорана Петровића. Удала се, примила презиме Милошевић, родила сина Растка. Уз њега и њене ђаке, сазревале су ове приче.
Библиографија:
- „Речи – птице волшебнице“, приказ књиге песама Зорана Петровића „Песме из трбуха“ , „Кораци“, часопис за књижевност, уметност и културу, година XVIII, књига XVIII, свеска 5 – 6, Светлост, Крагујевац, 1983.
- „Од злата јабука“, игра за млађе ученике, „Вуку у част“, Завод за унапређивање васпитања и образовања, Крагујевац, 1983.
- лектура и коректура у „Корацима“, година XVIII, књига XVIII, свеска 11 – 12, 1983.
- лектура књиге Милана Андрића „Спомен-музеј 21. октобар“, монографско-документаристички преглед, Спомен-парк „Крагујевачки октобар“, Крагујевац, 1983.
Мирјана Ликица Милошевић
СОНАТА ЗА ГУГУТКУ
Напомена: Приче нигде до сада нису објављене, осим „Води рачуна“ која је драматизована у емисији Радио Београда „Добро јутро, децо“ 28. августа 2014. и „Буба Јеленак лети на Месец“ ( уврштена у приједорски зборник „Снага ријечи“, такође ове године). Лектура и коректура текста: Мирјана Ликица Милошевић
ЦАРЕВО ОКО
На ивици деда Тодосијеве баште пуне хризантема, салате и парадајза, поред бетонске стазице, попуцале, излокане па крпљене, расло је Царево Око. Латице тамносмеђе кадифе са јасножутим обрубом и зеницом – мрким јастучићем прашника распрскавају се као ватромет на танушним, али чврстим чланковитим стабљичицама из којих избијају уски листићи. Жбунаста свечаност, посебна и изузетна као све што је царско. Ова тајанствена раскош изникла усред мог дворишта под сиротињским, туробним крововима влажних црепова, међу зидовима са којих се круни и осипа малтер и открива циглу, румену и влажну као одрано колено што се невољно открива и показује пред трулим даскама нахерених шупа.
Гледа Царево Око како ту шеткају бетонском стазом две Незапертлане Кримке и две Окраћале Ногавице, па како играју школице, па како скачу са басамака: прво са најнижег – то се не важи, затим са средњег – то јесте скок, али сувише лак, и најзад са највишег, оног са прагом – прави подвиг!
Недељом поподне пођу у Варош две Беле Доколенице у црним Лакованим Ципелицама на каиш, важне и помало усхићене. Тада их Царево Око царски поздрави, као што доликује свечаности.
Гледа Царево Око и две деда Тодосијеве Подлубљене Ципеле- Папуче, старе, толико старе да се више нико и не сећа да су некада биле нове, сјане, шкрипутаве. Сада су то два скорела, разваљена оклопа у које хроми старац завлачи стопала кадa га каква нужда гони по дворишту. A kад се врата за њим затворе, оне остају пред прагом остављене, разјапљене, у згранутом очајању.
Једна Ципела – Папуча је вођа. Она ступа прва, озбиљно и прибрано. Коракне, па застане, да се уз њу привуче она друга што носи немоћну ногу, док струже по бетону и шушти по трави.
Цак- шшш, цак- шшш … чује се кроз двориште…
БУБА-ЈЕЛЕНАК ЛЕТИ НА МЕСЕЦ
Деда Љуба је био велики дечак густе беле косе и исто тако белих бркова и румених јагодица. Стакла наочара нису могла да задрже ведрину његових светлих очију под белим обрвама, нити да им намакну строгост. Умео је у зимско јутро, док се још будим са отеченим крајницима, кришом, у моју собу да пусти велики црвени балон.
„Мама! Балон! Дошао ми сам!“
Био је агроном у пензији и мог оца научио је да калеми воће. У наше двориште доносио је најбоље саднице и калемове и све се примало. Тако је из гломазног сандука са добром земљом израстао крај наших врата велики лимун. Шепурио се гумастим, здравим лишћем и начичкан плодовима дочекао моје рођење. А тек бресква у башти пред кујном! Зрела, сочна, мирисна сласт под паперјастим маљицама танке воћне кожице.
У целом крају једини телевизор чучао је високо на димљивом зиду фронтовске организације, чак тамо на улици. По двориштима увече лети седело се око изнетих столова пред летњим кујнама. Мирис мокре прашине поливених бетона и земље у баштама. Минђушице и мушкатле у очврканим лонцима, љубичасте ноћне фрајле, божури, певају попци из орошене траве, мали ибрик са ракијом на мушеми…
Такве једне вечери први пут срела сам Буба-Јеленка. У полумраку, на ивици баште ширио је своје рожнате маказе. Велики тврдокрилац, ни птица, ни буба. Боље бежи! Задржао ме је Деда Љубин шапат спуштен право у велику свилену машну на мом темену:
„ Пссст…немој да га уплашиш. То је моје другарче, Буба-Јеленак. Он лети. Висоооко, високо. Чак до Месеца! Нас двојица летимо сваке вечери.“
Деда Љуба лако устаје, шири руке, звижди кроз бркове и спрема се да узлети. Гледа нас Месец и већ видим како нас троје горе седимо, смејемо се и машемо свима за столом, и они нама.
„ Идем и ја! Питај га да пођем и ја! Хоће ли?“
„Хоће. Ја ћу на његова крила, а ти на моја рамена и – одосмо на пут!“
Спремно скачем на широко седиште око његове главе и држим се за густе, беле праменове. „Довиђења…довиђења! Полећемо!“ Машемо, машу нам.
На Деда Љубиним раменима спрема се узлетање. Прво се ухватимо за његове рогове, онда палимо мотор: крррк – трт – крррк – трт… окреће се пропелер у Буба-Јеленковој гузи све брже, он шири своја јака, тврда крила и ми узлећемо. Кружимо око баште, Деда Љуба поскакује као коњић, мотор бруји, три круга и Месец је тако близу, али Буба-Јеленак је изненада тртнуо и испао му је пропелер. Мотор почиње да штуца и ми се спремамо за принудно слетање. Отварамо падобране и слећемо, ја у мамино крило, а Деда Љуба на мокру траву. Баба Савка грди неку матору будалу што је испрљала панталоне. Буба-Јеленак се покуњио и отишао по мраку да тражи пропелер.
Опраштамо се. Шаљемо пољупце за лаку ноћ:
„Сутра – сигурно!“
Месец нам шеретски намигује. Крешендо зрикаваца расте у небо. Певају звезде.
Много година касније увели су нас у кабинет за биологију и ја сам угледала свог Буба-Јеленка. Био је прободен чиодом и прикуцан за парче стиропора међу осталим мртвим бубицама, осуђеним да труле под прљавим стаклом. Убио га је неко и донео мртвог да се додвори за оцену.
Ту, у прашљивом ваздуху учионице, на гробљу мртвих лептирова и сјајнокрилих буба, видела сам како наши узлети гину неопазице, далеко од наших очију, а да ми и не знамо кад су већ одавно убијени. Само нађемо мртва крилца, урамљена под мутним стаклом како се круне и нестају.
ВОДИ РАЧУНА
Проходаш, порастеш и отац више неће да се држиш за његову руку.
Није морао више да се савија док ме води, могао је да се усправи поред мене и његови прсти брзо и лако извлачили су се из дечјег стиска. Требало је да идем сама. Прихватила сам лако то древно правило чопора: младунци каскају за својим одраслим родитељима и прате их у стопу. Ишао је испред мене. Упоредо нисмо ни могли, јер сам га сустизала тек кад би на кратко стао. Као мали ној ускакала сам у велике отиске његових ципела, али та игра брзо би досадила. Била је сведена у један правац, а свет се простирао на све стране: и лево, и десно, и испред, и иза, и ко зна где све још, и звао да завирим, да претрчим, да скочим и доскочим.
Очевим леђима није могао да промакне ни наговештај намере да штукнем некуда. Његово „води рачуна“ кротило је лако необуздану жељу да одлутам, јер сам волела да га послушам.
„Водим Рачуна “, спремно сам одвраћала. Није се освртао. Тако је калио своју веру у мене. Ипак, сваки час говорио ми је: „Води рачуна“.
Радо сам пристала да водим Рачуна. Водила сам га на некаквој подужој узици коју сам добро стискала у шаци. Рачун је трчкарао за мном на својим сићушним ножицама. Кад није могао да ме стигне, морала сам да га повучем, а он би полетео ниско изнад земље као листић, па је слетао у траву. Да није било канапчића, ко зна где би отишао. Био је лаган и сасвим невидљив. Његово чудно име отимало се испрва сваком познатом и јасном обличју, али се некако ипак овако приказао: бледоружичаста, округла, пластична плочица са кратким шпицастим репићем, као дебела, главата запета, као „облачић“ за слова у стриповима. У стварности то јесте био бачени делић нечије, ко зна какве играчке. Није могло ни да се наслути шта је, ни чему је служило. Кротко је цупкало за мном, иако није имало ноге. Збуњујуће створење, досадно покорно, није умело да се игра.
„Води рачуна.“
„Водим га. Ево, иде за нама. Окрени се да га видиш“.
Кратка пометеност у великим леђима, као кратке сметње на везама. Отац неће да погледа нашег Рачуна. У тренутку отклања квар и сасвим јасно каже:
„Гледај испред себе“.
Бацам узицу и отпуштам чудног створа. Гледам испред себе. Широка, драга леђа заклањају ми видик.
OДРАНО КОЛЕНО
„Гледај испред себе!“ Да се то може, не би била одрана колена и изгребани дланови. И не би болело.
Сам ударац о бетон био је увек изненадан и снажан. Згуснути бол распрсле и одране коже и избодених дланова разблажило би запрепашћење. Полетиш на ногама некуда, на крај света, у крилатом заносу и уместо да стигнеш чак-тамо-далеко, нађеш се на бетону. Звекнеш и застењеш, али не плачеш. Срамота је. Велики, кад падну, не плачу. Устанеш сам и боли, бога ми. Нико те не теши. Саплести се – сматра се недоличним. Изгрде те мало, јер најболније тек долази. Испирање ране јодом! Пече, пече, пече! Упредаш се, цвилиш кроз стиснуту вилицу, не држе те, јер немаш куд. Страх од бола прикуцао стопало за дно емајлираног лавора, испирају ти колено.
А оно расцветано. Отворио се црвени каранфилић, цурнуло му црвенило у танушном млазу, па се скупило у крупну кап на сред цеванице. Однекут стиже чисти, уредни замотуљак завоја. Овија отворену муку, да је тако обузда и укроти. Мамини прсти спретно воде и слажу белу, чисту траку газе и она се послушно омотава. Превијено чврсто да се не смакне, увезано добро да држи, а да не стеже. Готово!
Иде рањеник. Поносно носи своју часно задобијену рану. Постројени струкови парадајза у башти, привезани уз коље, стоје мирно у шпалиру. Поздрав јунаку!
Прави падови болели су другачије, дуго и подмукло, годинама. Није више било ни завоја, ни руке која би превила и отворене ране морале су да засушују на ноћном ветру, дању овлашно загрнуте просењеним засторима, откриване само кад нико не види, кад останеш сам. Тако неке и нису могле никад сасвим да зарасту. И кад ти се учини да је све прошло, случајни додир разговетно ти каже да дубоко унутра још увек боли.
ДЕТЕ – СУНЦЕ
Био је то један од оних влажних јануарских дана, кад болешљиву децу не пуштају напоље да се опет не разболе.
Мама је с празним кофама отишла на чесму у суседно двориште до улице. Још сасвим рано подложила је шпорет и кујна се загрејала, па је за њом остала топла тишина и ушушкана осама, која се већ следећег тренутка детету које је само преметнула у досаду.
Прозори нашег стана били су стари, тишљерај дотрајао и попуцао, ко зна кад офарбан црном бојом. Дебели зидови могли су да приме прозоре дуплих правоугаоних крила са квадратним луфтовима изнад. Али, покојни газда Витомир у свему је закидао и себи и другима, па кад је пред рат довршавао ове станове за издавање, преполови и њих. Тако остадоше само по два спољашња стаклена урамљена правоугаоника са својим квадратним крилцима горе. На натрулим шаркама, са поиспадалим парчићима гита, везивани кукицом, наши прозори морали су да преживе и експлозију у барутани, и бомбардовање енглеске авијације, и земљотрес, и грување каћуша. Тата није могао да их поправи, зими је из њих морала да бије хладноћа. Мама је у кухињски прозор стављала савијутак чисте крпарице, а ноћу преко стакала размотавала ролну ребрастог картона. Ноћни мраз умео је ту понекад да ми остави страницу своје ледене сликовнице. Затицала сам ујутру млечнопрозирну арабеску, или предео са падинама и стакленом шумом, или неку сасвим мутну и неразумљиву слику. У оваквим данима кад се није смело напоље, ја сам по цео дан стајала пред оним у кујни и гледала наше двориште.
Сада га је лизнуо хладни ваздух док је мама излазећи за тренутак отворила врата и стакло је прекрила маглица. Кондензација је дечјем прстићу неочекивано понудила велико сликарско платно! Мама није могла тако брзо да донесе две пуне кофе воде са чесме и ја сам имала времена да ту створим себи друштво, пријатеља чак, а да за то нико нe зна, само окно и ја. Прстић је нацртао круг, да би постао Чича- Глиша добио је очи, две крупне тачке, лепе, кратке мало подигнуте обрве, уста, и одједном – осмехнуо ми се, некако мало замишљено и можда не баш само мени. Брзо сам му додала зраке и десило се право чудо! Сунце! Дете- Сунце стајало је у мом прозору! Гледали смо се и смешили једно другом. Његове топле, крупне очи и у неверици подигнуте обрве, као код изненадне радости, али и наговештај неког тужног предосећања, све у исти мах. Мало, драго биће пуно доброте! Изненадни, мили гост! Дошао да се играмо и причамо! Да буде са мном.
Одједном, из једног па из другог ока Детета – Сунца клизнула је капљица. Расплакало се и што је било још горе, нестајало је пред мојим очима. Топли, дечји прсти учинили су да измаглица на окну почне брзо да чили. С врха наниже Дете – Сунце је нестајало, мали млазеви цурили су са зракова, са главе, обрва, из оба ока. Његов лик упијало је прозирно стакло. Последњи се изгубио осмех. Није се отопио, ни искривио. Само је ишчезао, као привиђење.
Још се у углу прозора тренутак – два беласала крпица измаглице, док није и она нестала. На дну стакла у празнинама из којих су поиспадали одломљени парчићи гита, дрхтуриле су само барице.
Сада се кроз влажно стакло опет видео онај исти црноуоквирени призор голе, блатњаве утрине са низом мокрих нахерених шупа под хладним небом…
Десно, низ стрму калдрму мајка је теглила пуне кофе воде.
Када је ушла, нисам хтела ни да је погледам. Седела сам на ивици кревета, љута и повређена губитком за који она није била крива, за који нико није крив. Знала сам да тако мора: Дете – Сунце да нестане, мама да носи воду, ја да будем у соби. Тако мора. А није лепо кад нешто изгубиш. И то овако: појави се, обрадује те и нестане. Заувек.
Узалуд сам целог живота разним оловкама у скицен- блоковима покушавала да нацртам Дете – Сунце. Никада више то нисам успела.
ВОЗ
Недељом ујутру одлазили смо возом у село, „на чист ваздух“ како је говорио отац. До железничке станице стизали смо брзо и овај кратки увод у авантуру лако би минуо улицом поред Босна-кафане и Пеке обућара, уз гвоздене капије и дотрајале уличне фасаде, кроз већ отписано загушљиво сивило града у зеленило, у свежину пољских мириса, ка рудини на брду пред дедином кућом са шљиваром, под мирисно грање јоргована у дворишту.
На шалтеру чекаонице са олајисаним подом отац је куповао три карте, три смеђа правоугаона картончића ( појавиће се кондуктер у вагону и са досадом пробушиће их својом справицом ).
Излазимо на перон. Пруга! Свечана озбиљност колосека, гвоздене шине сијају на црним, науљеним праговима и непогрешиво воде на одредиште. Не можеш сагледати одакле, не можеш знати куда, само осећаш да се пред тобом пружају из бескраја у бескрај господари даљина. Ишчекивање воза, далеки тутањ брзо се приближава, радосни страх пред нечим коначним и неминовним. Сваког тренутка улетеће моћна, гвоздена, захуктала грдосија. Стежеш мамину руку. И она твоју. Ево је! Низ шине куља застрашујуће думдумдум, пиштање, клопарање, шкрипа и зауставља се клизећи. Бука се намах гаси и чека да се стиснеш и зграбивши рукохват вагона доскочиш на најнижи степеник који је изнад твог колена. Три- четири- сад! Нечија рука лако те одбаци, отац прихвата мене, па маму и- ушли смо.
У купеу правилно сложене у две размакнуте колоне дрвене лакиране клупе са наслонима на којима су отиснути крупни бројеви. На прозорима вагона стакла која се повлаче наниже и мала, тешка гвоздена пиксла. Уз њу у прозорски рам ушрафљена црна метална плочица са изливеним строгим натписом у два реда, ћирилицом и латиницом: „Не нагињи се кроз прозор“. Над наслонима отворене преграде за кофере.
Крећемо! Цимне се и откине па клизне низ шине, полако па све брже у правилним размацима нижу се на далеководима дрвене бандере са белим, керамичким шољама. У лету, мимоилазе те једно за другим сва мала чуда овог света: као у речном брзаку промичу врзине са зрелим купинама, осушено стабло оскоруше, сеновити лескови шумарци, купусиште, њива што је само уз пругу покапана булкама, сине барица на дну просушеног јарка, лете крошње јасенова са гнездима креја, певају точкови:
Токток- тактак… токток- тактак…
Тамо ка средини тока мирно плове ливаде, њиве, ретки кућерци са стоговима сена, овсишта, кукурузи…
Тактак- токток… тактак-токток…
Дуго се бели сеоска школа у далеком шумовитом брду, па и она отплови и с њом бело крило облака што га разносе и растачу невидљиви ветрови у висинама.
Од станице до станице људи улазе и излазе носећи своје кофере, ташне, торбице и корпе са обрамицама.
Нико не може зауставити воз. Он сам полако стане кад треба да сиђемо.
ПОМОРАНЏА
Отац држи поморанџу на длану. Стојимо под упаљеном сијалицом са неугледним, левкастим, емајлираним шеширићем, гајтаном обешеним о плафон што је прекривен мрежом пукотина. Лустер, омању резедо стаклену куглу, имали смо само у спаваћој соби. Овај у кујни звали смо просто- сијалица. „Упали сијалицу.“ „Прегоре сијалица“.
Умела сам понекад оца да опседам питањима „зашто“ и „како“. Тада сам хтела да причамо о тајнама, а он се радовао верујући да се петогодишња девојчица занима за науку. Ја сам само хтела да посматрам свога тату како је паметан, велики и добар. Пратила сам га колико сам могла, а он се трудио да не одмакне предалеко. „Тата, како постају дан и ноћ?“ Погледао ме обрадован мојим питањем, узео са стола поморанџу и подигао до сијалице: „Ово је планета Земља.“ Затим је неколико пута описивао полако мирисне кругове, замишљену Земљину путању око Сунца испод бљештавог сјаја с плафона. Јабука је била Месец који кружи око Земље- поморанџе. Наравно да се та два истовремена окретања око различитих оса, при чему је и поморанџа морала да се врти сама око себе, сва та кружења нису могла сасвим спретно извести у један мах. Али то није сметало. Пристала сам да буде тако, смешно упрошћено. Добро- нека сијалица буде Сунце, нека јабука буде Месец, пристала сам да не кварим нашу игру. И вредело је: смена дана и ноћи заиста се догађала. На наранџастој облини воћке смењивала се светлина свитања и сенка сутона. У игроказу мог Великог Дечака Учитеља све је постало јасно, лако и једноставно, чак помало смешно. Знала сам, наша жмирава сијалица није била Сунце, поморанџе и јабуке су остале воће. Али његове руке за часак су пред мојим очима превариле гравитацију. Те вечери мој отац заувек је подигао у орбиту оно што би остало непокретно, да трули у чинији.
Ево и сада над зеленом мушемом кухињског стола круже око Сунцасијалице Земљапоморанџа и Месецјабука. На Земљипоморанџи смењују се светлост и тама и никаква сила не може их бацити на под. Круже и круже, кад год од празног стола подигнеш очи у вис. Чудесну лепоту овог призора нису могле да наруше никакве гравитационе силе минулих година, које теже да све што није на тлу срозају и оборе.
ЛИСИЦА ПОД ОТОМАНОМ
Касно јесење вече. Угрушци хладног мрака нахватали се под креветима, иза шиваће машине, испод умиваоника са лавором… Слаба сијалица растерује их са стола, али у угловима кујне бубри тама. Иза затворених врата спаваће собе дубоко дише опасни Мрак. Тешим се наивно да то ветар тамо помиче муслинске завесе на отшкринутим прозорима, али удисај постаје дубљи, снажнији и готово је- пробудиће се! А никога нема. Напољу, у дворишту сви су полегали рано и сад спавају. Немушто тиктака будилник. Окрећем дугме на радију. Лутам по скали, београд- загреб- будимпешта- атина- скопље, од извора до извора неразумљивих, измешаних гласова из даљина и цијукаве, шкрипаве музике. Чује се меко, кратко „ жврћ “ сваки пут пре него што на скали уловим људски говор, али на непознатом, страном језику, строг, хладан, равнодушан.
Отворити врата, протрчати кроз оба дворишта, наћи спас на улици! Али како? Како кад Мрак подмукло чека већ на степеништу! Чак иако протрчим кроз њега, ако му се отмем и утекнем до шупе, улетећу у оно друго са Великом Баром. Ту, у блату, вреба велики гмаз, подиже крљушти на крилима и шири канџе, око њега врви и палаца клупко змија, кезе се и штекћу псоглави патуљци…
Немам куд! Укочена стојим између шпорета и врата. Ако се само помакнем, ако само погледам на другу страну излетеће Лисица. Чека полегла под отоманом и ако само трепнем иза мојих леђа пролетеће подом стреловита сенка и шмугнуће под кревет преко пута. Њене дрске очи подругљиво севају. Тако хоће- да ме плаши. Церека се немо и нетремице чека.
Проваљује плач, забалављена немоћ очајног, нејаког створа, по искривљеним усницама капље слано и горко, гласно и недолично плачем, можда ће неко чути, запомаже слаботиња у мени извргнута ужасима невидљивог света.
Изненада познати кораци у тврдим, радничким ципелама грабе ка мени кроз двориште. Отац стиже из своје вечерње школе, улази нагло, љут је ( а уплашен ). Пече га љута кривица, али ја видим само прекор упућен некуда преко моје главе, и себи, и свима, и свему…
„ Зашто плачеш, па ти си велика!“
Постиђена, бришем сузе. Јесам. Велика сам. И тако велика подижем жанилски прекривач отомана и завлачим се да зграбим Лисицу, да је извучем, да је види.
Тамо, у прашини, мртва лежи одбачена крпарица, млитава, пуна скорелог блата са ђонова, непомична као све што је прегажено.
Такву сам је још много пута доцније затицала пред прагом, увек кад бих се отела мрачном бунилу у које нас живот понекад заточене остави.
ЈЕЛКА
Вече пред Нову годину. Отац у кујну уноси велику јелку, коју је тог јутра дуго бирао на пијаци, густих, раскошних, симетричних грана, свежу и мирисаву. Морала је тог поподнева да се савлада и мука око њеног постоља. Ова краљица свечаности имала је да стоји усправно и поносито, да се под теретом окићености не нахери или чак преврне. Сваке године отац је изнова успевао да савлада архитектуру њеног престоља, уствари постоља од укрштених дашчица нађених у шупи, чврсто прикуцаних покривљеним ексерима, са ко зна како пробијеном рупом у средини за јелкино стабло. То је био подухват само за велике мајсторе импровизације. Кад би све било спремно, мама и ја смо узбуђене устајале и – јелка је улазила у нашу кујну, уз басамке, кроз широм отворена врата право на кухињски сто, испунивши намах мирисом четинара влажну дотрајалост стана.
Том приликом из витрине хладне спаваће собе пажљиво је изношена једна од оних овећих, чврстих картонских кутија, коју током године нико није отварао. Под њеним поклопцем били су облачићи вате, а у свакоме од њих по једна мала светлуцава раскош од стаклене пене, свака посебна и другачија, толико крхка на додир да сам смела само да гледам: сребрно- златна шишарка, мајушни деда- мраз и „круна“ јелке- купасти врх са „оком“, све то блиставо, као драгуљи. Била је ту и гипсана птичица са лепезастим крилима и репом од шареног папира, па лагана стаклена птичица зеленог врата са кљунићем од црвеног воска за печаћење пакета, која се њихала на жичаној опружици. А тек „свилене бомбоне“ ! Омотане тананим листићима жутог, плавог, црвеног и зеленог злата, са белим кићанкама од рецканог креп- папира на обе стране, па ораси увијени у сребрну фолију сачувану од поједене чоколадице, па највећа кугла- посебно пажљиво чувана са удубљеним „оком“, као да си огледало савио у лопту и оно прогледало; свећице плаве, жуте, црвене и беле, спирално увијен восак око белих фитиља, заривене у своје ружне плехане шешириће- штипаљчице. Окренути наглавачке, шеширићи су морали да узјашу јелкину гранчицу, али како је восак тежак, свећице су увек стајале јогунасто нахерене, свака на своју страну. Само је једна увек остајала усправна.
Те свећице отварале су спектакл вечери кад би их отац на пажљиво окићеној јелци упалио. У новој, изненадној светлости поздрављао нас је празник и ја сам стајала усхићена поред оца и мајке и гледала пред собом и увис ту бајколику, раскошну радост која је могла трајати тек који минут, док разнобојни воштани штапићи не догоре довољно – да би били погашени.
Али, мој отац није пристајао да се та наша чаролија тек тако угаси. Погашено- па готово. Не! Следила је још једна епизода свечаности: он би окићену јелку пажљиво уносио у спаваћу собу, на политирани сточић поред пространих кревета, изнад мог јастука. Могла сам тако, у новој пижами што је мама сашила за Mатерице, под јорганом, лежећи на леђима, са јастука да удишем мирис четинара тик изнад свога лица. Отац и мајка би се тада повлачили, некуда би нестали, а ја сам гледала како у полумраку собе на гранчицама јелке лако подрхтава светлуцави накит а кад се ујутру пробудим- све је опет било ту, над мојом главом, лепо, а стварно. Има таквих снова које буђење не може да распрши.
Ипак, празници брзо прођу. Иглице моје јелке суше се и посипају ћилим на поду, њено мирисно зеленило чили, бледуњави, па жути и већ трећег дана отац би ме одводио у шетњу. За то време мама би накит овила облачићима вате и положила у ону кутију а огољено, суво, мртво дрвце износила би некуда у друго двориште.
Без јелке, соба је сада била увредљиво свакидашња и мама ту ништа није могла. „Ето, прошло је, али доћи ће опет“, рекла ми је љубав из њених очију. Ја мојој мами то верујем. Зато и чекам.
У селидбама светлуцаве куглице су се поломиле, изгубиле или нестале. Селидбе прогутају или затру човеку много важнога, али ја чувам ону гипсану птичицу шарених, папирнатих крила. Ставићу је на врх јелке, једном, кад празник опет дође.
ОВАН
Ован убица ударао је слеђа. Савио би шуту главурду, пошао уназад да ухвати залет, па би свом снагом јурнуо у слабине немоћника. Од питоме овце разликовао се тек кад му се сасвим приближиш и кад ти више нема спаса. Једну старицу приковао је за шљиву, а дечака су однели у болницу. О томе се у селу није причало. Таквог брава изрода одмах убију, али овога је сељакова кабадахијска безочност чувала за приплод.
Спарно, летње јутро притискало је знојаве слепоочнице кад смо мама и ја селе у траву. Дрема процветала детелина. Отворена окца камилице, тамна кора шљивових стабала, јежасти бокори уз врзину и тамо, даље, леже овце у гомили.
Мама је била градско дете. Није разликовала овас од пшенице и плашила се да приђе кравама. Једна зиме видела с пута ђоровске керове како горе у брду јуре по снегу. Мислила да су вукови. Нашли је престрашену и промрзлу на сред пута. Није смела даље.
Па ипак, волела је да иде у село. Или се тако додворавала моме оцу, као нека велика, добра девојчица. Усхићено ми је откривала лепоту друма што се далеко пред нама протезао међу високим тополама према сеоској цркви, чије се кубе јасно видело још издалека.
Пешачиле смо. У ретким хладовинама брисала је марамицом зној са врата и освртала се унаоколо тражећи призор који ће ми понудити.
„Боже, што је лепо оно велико дрво! И она кућица тамо у брду. Мирише липа, сине. Пева сеница. Слушај гугутку! Види, лептирић на чичковој ћуби.“
Ослушкивале смо сеоску тишину и жедно испијале гутљаје свежег, питомог, пространства.
Лево од друма одвајала се пречица ка бабиној кући. Преко ливаде, па уз јарак узбрдо могле смо да се завучемо у нечији шљивар. Овце су мировале, на детелини је зујкала пчела, црно око купине блистало је у врзини.
„Ако је ту ован ?!“
Није било овнујских рогова, само овце непомично леже.
„Нема га.“
Заверенички смо се погледале:
„Да прођемо полако!“
Опрезно, корак по корак домогле смо се средине шљивара, кад смо се окренуле. Иза нас, полако из траве почела је да се придиже главата, шута грдосија. Устао је, пошао ка нама чудно, некако укосо, као да и хоће и неће да нападне. Онда је стао, окренуо се ка нама и савио главу. Било је јасно да напада, одмах и безусловно, без наде да се бегом спасемо. Измакао се мало уназад и јурнуо свом снагом на нас. Мама се бацила на колена пред њим да рукама дочека и заустави, ако може…
„Бежи, сине, бежи!“, завапила је пригушено. Требало је да буде довољно оштро да је сместа послушам и довољно тихо да ме не престрави, а ја сам чула њен неми лелек у пустом крају под празним небесима.
Следеће шта сам видела било је клупко страха и гнева које клечи на земљи, грчевито скопчано за уши бесловесне главурде која је гура уназад, све ближе амбису, трњем прекривеном пресушеном бунару. Њено мало тело налазило је однекуд снагу да на кратко задржи силу која је бацала лево – десно.
„Бееежиии!“, јекнула је.
Видела сам још њене напрегнуте надлактице и летњу хаљину како се грчи под равномерним ударцима решеним да дотуку.
Оштри врисак детета избацио је кофу из руке жени, онамо код бунара. Одмах се сетила шта је и полетела. Снажна сељанка успут је дохватила мотку са ограде и дојурила. Чуо се туп ударац по леђима овна. Последње што сам видела била је његова телесина како се пропиње, на хајући за ударце.
Маму и мене умивали су хладном водом, баба је лелекала и клела, стигло је и слатко од купина у тацни, као орден за храброст. Онај сељак ћутке је одбијао да овна преда кланици. Отац је онда положио патрон у своју ловачку пушку и мирно рекао:
„Ја ћу да га смакнем. А теби ћу да платим.“
Мислио је новцем, али сељак није био сигуран да је баш добро разумео то плаћање, па је невољно упрегао краве и утоварио сапето чудовиште.
Ипак, није се тако све завршило. Целог лета за нама двема вукао се селом реп овог страшног догађаја. Пред кафаном, између два чокањчета, кидисало би на нас подругљиво, свирепо кежење:
„ Хи, хи, хиии… опасан онај ован, бога му, ооо-па-сааан…
„ ‘Оће он, ‘оће… а-хи-хи-хиии…“
Жене су их грдиле, љутиле се и браниле нас.
То давно лето показало ми је да зло има своје јатаке који га поје и гоје, и затварају и пуштају по својој вољи и по рачуну који бачени на колена и пребијени никада неће разумети.
ЖАР – ПТИЦА
У препуној, сеновитој утроби трафике код Пиљарнице, притајена међу свежњевима разних новина, испред кутија дрине без филтера, колинос жвака и шибица, радосно ме је чекала Жар- Птица.
О, какво је то усхићење било! Као кад млаз воде полети увис да би се истог часа прелио у мирну и дубоку радост језера. Капнула би у моју ђачку ташну па смо ђипкале као коњче Жар- Птица и ја улицом поред улаза официрских зграда све до капије нашег дворишта. Тако смо звали две неједнаке усправне греде које су ко зна кад носиле капију дрвене ограде које више није ни било. Висока тараба давно је разнета, па је читаво десно крило са средином дворишта било отворено према улици. Иако је у ствари било разграђено, сви смо пролазили „кроз капију“, ваљда и зато што су баш одатле станари низали једну за другом овеће каменице и цигле, да се избаве од блата.
И тако, са улице кроз капију, па с камена на камен, поред Станоја Циганина, онда утабаном стазом уз ограду пред становима Љубице Официрке и Газдарице, испод њених ораха, обиђи шупу, погледај десно и ето: моје двориште! Чека ме да му утрчим у загрљај! Широка колска калдрмисана стаза предамном спуштала се до Баба Десиних врата. Ако погледаш улево пре него што кренеш калдрмом, нижу се четири собичка приземљуше под једним кровом, урасли у своје баштице. Леје лука, парадајза и хризантема неславно се завршавају отвореним сметлиштем и пољским клозетом, па обором са керовима Трише Пећанца. У истом потезу, ка шупама у дну дворишта води колски затрављени пут обрубљен баштама, иза којих се опет, преко пута оних собичака, нижу станови са летњим кујнама. Ако тим путем идеш до краја, можеш да стигнеш само пред црне дрвене шупе што стењу под трулим цреповима. У њима у угљеној прашини даве се или леже већ мртве и одбачена хоклица, и даска, и црвоточни војнички сандук, и све оно што беше изгубило своје место у овом свету па остављено да послужи за потпалу. Тамо нисмо пошле, Жар- Птицо моја.
Идемо овуда, право калдрмом… ево… ту је летње вече згуснуло мирисе мокре прашине поливеног бетона пред вратима и баршунасту сладуњавост тамнољубичастих ноћних фрајли, привезани струкови парадајза, мирођија, царево око… сад лево испуцалим бетоном, тихо, поред Деда Тодосијевих врата и ту смо! Све је ту: моји прозори, басамци, праг, велика врата са простом гвозденом кваком и летња кујна, стари олук, бресква у башти и путић, бусење троскота, камилица и боквица, попино прасе, маслачак… Малтер се тихо круни и осипа, откривајући голу, румену циглу. Мамина рука полако весла метлицом под прозорима, пловимо…
На чистим крпарама чека ме тишина кујне, самоћа креденца и тужна рањивост шамлице поред загашеног шпорета. Моја ђачка ташна на отоману донела те па мирно чека да је отворим, да те узмем.
Жар- Птицо! Твоја шарена крилца од новинског папира, велика као дечији дланови! Сваке недеље појавиш се нова, другачија, а опет исто овако лепа. Раскрилиш се и отвориш ми вилински свет. Уведеш ме лако и безусловно, само прхнем.
Боравим у причи као у јасном, лепом сну и пре него што се уморим Жар- Птица склопи своја крилца и угњезди се ту на сивкастој дрвеној полици.
У самотни живот једног ђачета тако је сваке недеље капнула ведрина оног пространства што нам се целог живота однекуд из даљина осмехује.
ЗАБРАЊЕНЕ ПРИЧЕ
Језовити свет утвара, дрекаваца, видовњака и разних урока у нашој кући није био добродошао. Такве приче нису биле „за дечје уши “, па сам морала добро да пазим док прислушкујем.
Тетка Нату смо сви волели. И она нас. Долазила је о Задушницама, увек са букетом цвећа из њене баште на пуној корпи, за гробље. Троје деце отели су јој рат, болести и зла судбина. Изгубила их је једно за другим и остала да живи у црнини. Љубили смо је као Праведног Јова, као да је баш она примила од Бога да пати за све нас, као да је њен страшни губитак залог за наше мале животе. Последња јој се откинула Милева, лепа, млада скојевка, нестала у затвору. У списковима стрељаних њеног имена није било. Ни међу мртвима, ни међу живима. Мајка је остала пред зидом ћутања и почела да је тражи у оном вилајету где нестали живе само у нади својих ојађених, у земљи недођији одакле не могу да нам се јаве. Њихове немуште знаке разабирају тек ретка, обдарена створења којима су Тетка Нату често подводили матерински бол и нада очајника. Забрађене жене из удаљених села, које су „знале да гледају“ дојављивале су јој дан и час кад ће погашено угљевље објавити црној мајци радосну вест: да је кћи утекла смрти, да је у задњи час избегла стрељање, да негде тајно, у далеком белом свету живи и да не сме да јој се јави.
По спуштеном гласу над трпезаријски столом где су седеле три сестре знала сам да је језива прича потекла: како је прво у башти уз капију опет пронашла „нешто бачено“, овога пута кокошију главу увезану црним концем и прободену иглом. Тако су демонске силе, ти кобни, незвани гости, најављивале своју скорашњу страшну посету.
…Одмакла касна ноћ над варошицом. Влажни ветар залеће се по авлији, рије по јагодњаку, преврће се у димњацима и обара све што дању мирује на ивици, лупка па се ућути прозорски капак, онда изненада тресне, па занеми.
У неко доба поче да лупа. Нека сила, удара бесно, пуца, хоће све да поломи. Тетка Ната, шта ће, устане нечујно из кревета, па полако отшкрине врата. Кааад !!! Има шта и да види! Доле, пред вратима згурио се кепец, кези се и тихо режи.
„О, сирота моја сестро! О, помози, Господе Боже мој Милостиви!“, крсти се моја мама, стиска уснице, окреће главу у страну и стрпљивим, брижним шапатом заклања ми завршетак приче. Тако не могу да чујем ни прве петле, ни како је мала приказа истог трена нестала. Мама устаје са столице да објави крај и ја морам тамо, у другој соби да шмугнем натраг на кревет. Правим се да спавам и кроз трепавице посматрам италијанску „спаваћу лутку“ која седи и укочено зури. Кад је положиш, њени пластични капци клапћу док се склапају. Она ништа не зна.
Зато најстарија сестра, Злата, све зна. Њена „трајна ондулација“ и црне, „социјалне“ наочари потпуно маскирају најлепшу међу сестрама. Строга је, љута, мора тако. После дедине и бабине смрти неко мора да прихвати родитељско жезло.
„ Јеси ли ти полудела?!“, викнула је на моју Тетка Нату.
„И докле ћеш тако да се правиш луда?! Сви смо те ноћи чули митраљезе!“
Као кад онесвешћеног човека пљуснеш водом, а он устукне пред сопственим нестајањем и у чуду гледа свог суровог спасиоца, тако је и Тетка Натино лице неколико тренутака покушавало да распозна своју сестру. А онда га је потопила болна увређеност.
Жао ми је. Злата је oдлазећи залупила вратима и ја довлачим ону „спаваћу лутку“. Гурам је у њено крило, хоћу да јој приграбим пажњу. Укрућена, са стакленим очима под поклопчићима, рашчупана и гола, раскречена, смешна, лежи на Тетка Натиној кецељи. Она се прене, и да ми угоди, кобајаги знатижељно, пита:
„Види, види! Како ти се зове ова лутка?“
„ Тетка Злата!“, кажем љутито, а смешно ми је и истог часа због нечег праснемо обе у смех, она ме грли и љуби ми косу. Тако то прође.
После, кад нико не види и кад нико не чује, кажем:
„А ја сам сањала један воз. Само вагони, без локомотиве. И једну лепу девојку како ме гледа и смешка се. И воз одлази, а она ми маше…“
Гледа ме дуго и топло. Из старачких очију по моме лицу шкропи захвалност. Однекуд замирише тамјан и она прихвати мале прсте и пољуби у дечју руку.
О, Недођијо, која кријеш наше вољене. Где су кључеви твојих вилајета? Окажеш ли се понекад у варљивом сну? Или то проста и тешка туга наша тек слика арабеску на ветру пред уснулим очима? Кад се пробудиш, ничега нема. Само душа плаче.
ФРЕДИЈЕВИ КЛИКЕРИ
Кад су се Фреди и Рози појавили, престала сам да излазим у двориште. Пратила сам њихов долазак из наше влажне спаваће собе, где је прозор-осматрачница био заклоњен густим, муслинским завесама. Нисам изашла да их поздравим. Покривљене кримке и окраћале, искрзане ногавице нису могле да прегризу стид и да се баце пред строго лице Одабраних.
Упловили су са родитељима краљевски. Донео их је из Белог Света шум позлаћене кочије и дочекао дубоки наклон хромог деда Тодосија чија се лепа, белозуба кћи после рата удала за Немца и тамо с њим родила ову милу, принчевску децу. Били су тако мирни, уљудни и насмејани, као са божићне честитке. Цело двориште мирисало је кад су их купали и све моје постајало је намах нахерено, натруло, убого и скуњено. Говорили су тихо на немачком, без вике и галаме, гргутавим гласовима у којима су сажаљиво била стишана сва помало обесна задовољства оног њиховог живота што их свакако чека да му се убрзо врате. Овде су само дошли у госте. Два-три дана.
Рози је имала тамне, сјајне, густе шишке које су самоуверено излазиле пред сваког и њен уштиркани, разапети жипон једрио је по трави.
Фредијева таласаста коса боје зреле пшенице била је уредно раздељена. Крупне, светле очи обарао је брзо сваки пут. Био је млађи од мене, стидљиво и плахо, белопуто дете побегло би у дедину кућу кад год бих ја с муком провирила у двориште.
Фреди је износио своје лепе играчке и ређао их око себе по дединим басамцима. Изнео би великог белог лабуда за пливање, други пут питомог коњића са звездом на челу, па авион, па лакирану црвену лопту, али – није се играо. Само их је смркнуто одлагао, мотрећи ме крајичком ока. Између Фредија и мене разапињала се наша стидљивост, сваки пут све више, нарочито кад би нас ко од родитеља шаљивонежном речју гуркао једно ка дргом.
Једном је Фреди бануо у моју Тврђаву. Тако сам звала самоникли, високи, цветни жбун, што је штркљао скоро до моје браде на месту где су се делиле две баште, његовог деде и наша. Цветао је целог лета. Могла сам да му разгрнем густе, зелене перјанице, да чучнем и да одатле неопажено посматрам свет: бубе-златице под каменом, мраве по бетону, зунзару на парчету трулог црепа, залуталог ровца под божуром, глистине грудвице земље… Видела сам га кроз рупицу на завеси осматрачнице како ту криомице стоји, завлачи руку под џемперић, нешто вади и просипа. Осврнуо се и клиснуо.
Тог истог поподнева стигла је у моје двориште она краљевска кочија и однела заувек и Фредија, и Рози, и тиху мелодију њихових гласова, и мирисаву слутњу блиставог, далеког света. Опраштали су се брзо и узбуђено и свечано, прхнули су и нестали. Деда Тодосије се после вратио вукући своју хрому ногу, хукнуо и обрисао своје искривљено лице, кријући га од жене.
Ујутру, баш он похарао је моју Тврђаву. Угледао је у њој Фредијев авиончић и уграбио ми га испред носа. Стиснуо га је под прслук, мислећи да га је ту Фреди заборавио. Авиончић је припадао мени, био је у мојој Тврђави, али неправду нисам могла да исправим. Непријатељски шицнуо ме је погледом и неприкосновено однео га у своју кућу.
Те зиме по снегу трупкале су нове кримке. Пролеће је бануло већ у марту. Оцедила се земља у башти и могла сам да обиђем своју Тврђаву. Чучнула сам међу мртве стабљичице и гле – по њеној влажној земљи били су посејани кликери! Стаклена окца вирила су из блата, утиснута тежином минулог снега и замагљена влагом. Прстима, једног по једног, откопавала сам их и брисала длановима. Пуна прегршт и међу њима још два велика као шљива, краљ и краљица међу стакленцима. У свакоме се разгорева другачије перце, чаролијом залеђени пламичак, жути, зелени, плави, љубичасти, па опет плави, троперци и шестоперци, блистави драгуљи у мојим прстима, моја Тврђава с благом.
О, Фреди! Пронашла сам их! Лепи су, лепи!
ЦИРКУС НА ПИВАРСКОМ БРДУ
Децу фабричких радника није имао ко да чува. Једини вртић препунио се још док смо о њему само причали. Моје радовање било је кратког века и морало је да се угаси. Рекли су – нема места.
Уместо игре са другом децом добила сам времешну туђинку у строгим собама њеног хладног стана. Читаве те седмице потуцали су се сати од столице до прозора, од немила до недрага и завршавали на капији где сам сатима чекала мајку. Ту сам са длана зобала само мрвице кекса што би ми га мама ујутро, на одласку остављала.
Мајка је радила у малој радионици за крпљење и преправку одеће коју су звали „сервис“. Тако је звучало отменије. Распарани стари капути, мантили, жакети, кошуље, све у парчићима и покиданим концима и све изврнуто на наличје. Замашћене и похабане крагне и исфлекане поставе окретане су на унутрашњу страну и поново пришиване. Споља је изгледало као ново, прљавштина је остајала унутра. Поред ове радионице Сервис је имао и своју канцеларију са две лепе службенице и директором, чика Божом. Тај добри човек умео је одмах да разуме муку. На своју руку дозволио је да будем код њих, у маминој близини. И тако, у својој шестој години „пошла сам на посао“. И раднице и обе службенице топло су ме примиле, а чика Божа на крају месеца уписао ме на платни списак. Сваког јутра у шест ја сам седала пред пуном кутијом шарених крпица коју су ми жене остављале. У подне шерпицу мог пасуља грејале смо на изврнутој пегли и не знам зашто је мама била тада снуждена. Чак и кад би наишла некаква „контрола“, могла сам да шмугнем у двориште. У нашој канцеларији, на старој машини за куцање брзо сам научила латиницу и све је било добро.
Сервис је био стара предратна зградица са забатом и четири велика излога према стрмој Косовској улици. Низбрдна и поплочана коцком, спуштала се доле, на пругу и даље мирно увирала у раскрсницу. Аутомобили су били ретки. Пројезди фијакер, зазвоне коњска копита, мине бицикл, прође погребна стаклена кочија са поворком ( говорило се „иде пратња“).
Стрмина је била усечена између високих бетонских потпорних зидова на свом врху. Како силазиш, зид је постајао све нижи и нижи и прелазио у омање земљане насипе испод дворишних ограда.
Једно такво брдашце било је моје, обрасло кржљавим коровом који је ту и тамо цветао. Тек ако чучнеш, могао си да угледаш плаве звездице, сићушне као дечији нокат на малићу. У два-три корака његов врх био је освојен и пободена гранчица означила је планинарски подвиг. Одатле осматрала сам свет под собом: кровови пекара, бакалница и радњи, улице са тротоарима, пруга. Ако погледаш лево, ту води кратка улица до Пиварског брда. Било је близу, али није се видело. Овамо је допирао само тајновити шум његових огромних кестенова и липа, кроз који су се у кратким налетима пробијали удаљени гласови са игралишта, пригушени тутањ фабричке локомотиве, лавеж паса и ко зна какви све далеки одјеци градске вреве. Велико и неистражено мамило ме је својом близином, али четири излога иза мојих леђа ни једном нису одобрила поход.
Изненада, као што се свака новост појављује, потекао је шапат да је на Пиварско брдо дошао циркус.
Одледном, све се покренуло. Плаве звездице, сићушне као дечији нокат на малићу, устрептало су се извијале на ту страну, а два голуба одлетела су да извиде ствар. Нису се вратили. Значи, дошао је! Стигао је и развио шатру горе, на игралишту, на самом врху. Са мог брдашца пропињала сам се на прсте да боље чујем.
Пригушени шумом столетних липа, на махове, долетали су гласови из даљине: са високе трибине неразговетно орио се глас директора циркуса. Позивао је у шатре у којима се отимала сапета рика звери. Тај господар кавеза у скупоценом фраку позлаћеном палицом подизао је плишане засторе где су тужни кловнови жонглирали на точковима. Под платненом куполом по затегнутој жици ходао је као месечар неко раширених руку, издвојен и сам. Доле, с ноге на ногу клатили су се слонови. Кротитељ лавова пуцао је бичем пред разјареним чељустима, а човек од челика покидао је ланце. Из празног цилиндра мађионичар је вадио голуба који се копрцао у његовој белој рукавици. Народ се тискао око трибине. Вриска мајмуна из кавеза мешала се са пљусковима аплауза.
Била сам опчињена фатаморганом коју су покретали мукли, далеки гласови и звуци са Пиварског брда. Четири излога мамине радионице узалуд су ме призивала да уђем и поједем ољуштену јабуку. Као затрављена хтела сам у Циркус. Отац је дуго одбијао и најзад невољно пристао да ме тамо поведе.
Горак призор тамо нас је чекао. Војнички шатор ограђен конопцима. Унутра, на изврнутим сандуцима као на одру, под обешеном сијалицом био је постављен скелет омањег кита. Извучено из дубина и ко зна кад убијено, празно је зјапило то што је остало од њега. Гомилу крупних и ситних костију држала је на окупу некаква мајсторија. Пршљенови, ребра, глава и зуби као нанизани листови дувана, све огољено и увредљиво као свака подвала. Помпезно понуђено обећање расплинуло се и као неми сведок остала је ова убога грдоба. Узалуд је отац очекивао да нам Пинокио и Ђепето покажу како су се одатле избавили. Око грдног скелета у тихом мимоходу корачале су изношене, покривљене ципеле, тапкале су покорно уморне ноге крај чудног одра. Последњи поздрав ничему. То је било све од Циркуса.
Мој добри отац био је љут. Скупо је платио улазнице. Велики Преварант само је свратио у наш град да покупи харач, да узме сањарину.
„Рекао сам ти да тамо нема ничега“, додао је мeкше, док смо поражени силазили низ Пиварско брдо.
Гласови из даљина! Варљиви звуци са високих трибина што заводљиво мамите, сејете лелујаве варке којима хрлимо. Гласови из даљина! У вама слутимо велике, славне представе. Ви засипате видике светлуцавим прахом празних обећања. Ко приђе близу натруниће му се очи, па ће их дуго трљати празним длановима – да прогледа.
КРИЛАТЕ ЋИЗМИЦЕ
Мој млади, тамнопути, насмејани стриц у авијатичарској униформи! На листу сликовнице авион је, као голуб превртач, изводио вратоломне „лупинге“ и ја сам видела како горе у облацима језди његов лепи, ведри осмех.
Имао је једва десетак година кад га је мајка испратила у град, у више разреде, код старијег сина и снаје, далеко од њених очију, „да постане човек“. У малим гумењацима крочио је у градску школу и одмах загазио до колена у немилосрдни подсмех у учионици. Чисти, нови опанци тонули су у подругљиви кал и узалуд му је снаја обукла нове, штофане, светле „гетсби“ панталоне, долетеле из Америке само за њега. У њима, прозвали су га одмах „дум – беле гаће“, а дечак, накострешен, бранио се неваљалствима. Преко угруваног поноса пљуштале су још и батине. Осамнаест година старији брат мислио је да кућа дечаку треба да буде привремени полигон за будући живот. Заиста, ту су се вежбали послушност, ред и дисциплина, али четворогодишња обука тешко се одвијала. Жилетом су гребане и преправљане двојке у ђачкој књижици, а после је „радио каиш“. Тек после војног интерната избубецаном дечаку отворили су се велики путеви. На радарским уређајима један стасити, наочити млади човек пратио је летове авиона. Они гумени опанчићи заувек су потонули у каљугу из које се непорециво винуо један од нас.
Јављао ми се разгледницама: Сарајево, Загреб, Сплит, Улцињ, Вис, стизала су и писма, и новогодишње честитке, и пакети са скупим играчкама и обућом из луксузних продавница.
Дах Великог Света омамио би ме и за кратко маглио суморне призоре сиротиње која је често подгревала празан пасуљ, а мало млевеног меса јело се само недељом. Влажни, конфисковани станови, заборављена композиција вагона на споредном колосеку. Зими је било најтеже. У ветровита јутра северац се обрушавао на кровове, па димњак није хтео „да повуче“ и шпорет се пушио. Отварали смо врата и ледени ваздух зачас би испунио кујну. Масна пара висила је око главе, све до ручка. Увече, иза зида у суседном стану старачки кашаљ давио се у воњу откуваног веша и прљаве сапунице, пара из лонца са свињским цревима за шкембиће гонила је на повраћање. Ноћу, негде иза затворених врата сиктале су свађе, конвулзије падавице тупо су тукле о под нечије тело, хистерична вриска младе удовице која разјарена задиже сукњу и пљеска се по стражњици, загрцнути лелек претученог детета, пијано мумлање мокрог човека кога је напустила жена.
Све то као сплачина просута у шахту, као сапрана прљавштина отицало је у сливник и увирало под земљу, кад би се на нашим вратима појавио поштар. Долетео би и из велике торбе пружао ми стричеву пошиљку.
Једном је тако стигао пакет. Овећа кутија уредно омотана смеђим пак-папиром и чврсто увезана канапом са пољупцем црвеног воска на средини. У радосном узбуђењу папир се распарао, расцветао све до поклопца. Кад сам га подигла, у кутији лежале су приљубљене једна уз другу две чизмице од меке, црвене коже, са копчама и шниром, какве имају клизачице на леду.
Врата су била отворена. На конопац за веш слетела је мала гугутка.
„Гу-гууу, гу-гууу“, нешто брижно и узбуђено говорила ми је, али ја нисам могла да је разумем.
Помирисала сам нове, црвене чизмице. Мирисало је на ново, на усхићеност лепо обучених, младих жена пред блиставим излогом продавнице обуће у главној улици великог града. Помирисала сам опет: лака омамљеност што је изазове кап скупоценог парфема оне тајновите госпођице чије свилене чарапе измичу пред нама улицом. Узалудно грабимо за њом, размак постаје све већи и ми је коначно изгубимо. Остане за часак само мирисави облачић – баш овакав.
„Гу-гууу,гу-гууу“, опет се огласила гугутка, сада већ успаничена мојом јасном намером да их обујем.
Загледам их. На нетакнутим црним ђоновима није било сличуга. Мале клизаљке биле би, свакако, сасвим излишне, јер нигде и није било клизалишта. Постојале су зими дуге и кратке клизавице на тротоарима. Којекако залетали смо се и возили на обе ноге и брзо завршавали са туром у угаженом снегу. И на најдужој клизавици сличуге би само донеле болну невољу, какву увек доносе велике могућности стиснуте скученим приликама. Као кад пушташ змаја у соби, а он се одмах уплете око лустера. Онај ко их је направио, добро је знао за све ово. Уместо клизаљки, утиснута на ђоновима и склопљена као танане лепезе, била су мала, скоро невидљива крилца. Било је потребно да их обујем и да закорачим, једном па другом ногом, снажна крилца крилца су се раширила, чизмице се винуле високо и однеле ме у далеко, преко девет мора, иза девет гора у Земљу Великих Паунова.
Тамо, у малој столици од абоноса седи девојчица са кикицама боје жита и пише златном оловчицом. Бисер на ланчићу њише се и куцка по надланици. Отац и мајка млади и насмејани. У врту виле играју бадгминтон, а онда седају у лимузину и одлазе на излет, у Милочер, на Свети Стефан. У путу опора свежина борових иглица сипи по стазама. Са камене терасе удишемо мирис мора, две чипкасте доколенице у црвеним еспадрилама клате се на Краљичиној столици. Батлер приноси кристалне чиније са куглама сладоледа, онда сламене папуче и лигенштуле и са посебном пажњом велику шкољку- сувенир у чијој утроби борави шум таласа. После, у сеновитој соби за одмор уносе четку за косу у свиленој кутији.
Пред капијама виле на обали стражаре Велики Паунови. Не може свако да уђе. Само они којима је допуштено.
На небу, у свом извиђачком авиону, мој лепи, насмејани стриц. Маше ми и ја њему. У моје руке полако слеће танка лимена кутија са двадесет и четири дрвене бојице. Цртам, па бојим Степенице за Дугу.
Пролазе године у Земљи Великих Паунова. Све што је скупоцено и гиздаво прилази само и нуди се на сребрном послужавнику. Просенила се усхићења, постаје празњикаво у вртовима, у свили и кадифи једна за другом легу се досаде. Хладан је додир седефа. Плишани балдахини заклањају небо и снови у тебе више не могу да слећу. Сам си. Мама и тата нису се вратили. Хтела бих да дођем кући. Гледам свој спаковани кофер. Сав је облепљен налепницама са путовања. У Земљи Великих Паунова свуда сам била, све сам видела. У шатули од мајолике сачуване поништене карте одасвуд: била сам у Граду Папирнатих Ружа које не вену, не цветају, не миришу; обишла Гробље Звезда, у катакомбама тамо леже њихови мали угарци; боравила у Граду Тужних Војника где добошари шешире и капе претварају у шапке и шлемове, а штапове и кишобране у палице; видела Град Кловнова који будаласто падају у кофе песка…све сам видела. Време је да се вратим.
Авион мога стрица нашла сам у трави. Пао је у својој небеској величини: мали као дечији палац, колики и јесте кад га са земље наше очи гледају. Далеко негде мала гугутка плаче. Хтела бих да се вратим.
Али крилате чизмице не могу више да обујем. Стопало девојке-жене-баке не може да уђе у њих. Сада знам – крилате чизмице не могу да порасту – ето то ми је она гугутка узалуд говорила.
Како да те нађем, мала птицо? Дођи и покажи ми пут.
ЗАДУШНИЦЕ
На крају града, иза последњих кућа, на узвисини, као под крилима велике небеске препелице на гнезду, свило се Варошко гробље, тихује Село наших покојних. Повезане стазицама, њихове кућице ни крова, ни прозора не требују. Ни кров, ни врата, ни преостала три зида, ако их ту негде и има, наше очи не могу видети. Тако су под небом сасвим отворене. Један једини, источни зидић са уклесаним именом гледа кроз врхове шумарка како иза брда излази сунце. Пред сваким малена башта. Ту клијају семенке трава. Негде се стисле једна уз другу, негде по падини раштркане, из сокака у сокак, све тако, на све стране.
Михољске задушнице! Мама и ја идемо на гробље. Главна капија куда пролази пратња на другој је страни. Градска врева овде је згасла. Улазимо кроз разграђени пролаз на супротном крилу и благом узбрдицом лако стижемо „ код Бабе и Деде и Малог Слободана“. Приступамо полако, тихо, на врховима трава. Бели, омалени споменик дочека нас блиско и присно, као своје рођене. У овалној порцуланској слици нежна доброта Баке Драгиње и мало замишљена озбиљност Деде Светозара са шапком надзорника пруге. Крстачице братића бебе више нема, место где је била пободена прекрили бокори самоникле љубичице. У густом мирису тамјана и растопљеног воска горе упаљене свеће, титрају и капљу по утапканој иловачи и по опалим кестеновим јежићима.
Мама приноси стиснутим усницама свежањ свећица и проспе јој се жалост, стискана успут и сапета, отме се и пролије, пљусне под њеним лепим, обореним челом и између уздрхталих рамена, навали бујуца, хоће да ми је однесе. Видим, моја мама је сироче. У елипсастом порцулану Баба Драга и Деда Светозар гледају некуда преко маминог темена. Преко уздржаних лица минуо им присенак лаке неприлике. Чекају да се исплаче. Мама брише очи дланом, па онда марамицом. Тек тад окрене ми смирено лице, гледа ме и по мени зари то њено неизговорено „радости моја“, што као амајлију носим кроз читав живот.
Задушнице у Михољске дане! Небо над нама високо, чисто, као плаветна, затегнута свила. Успори и посустане захуктало лето. Издужене сенке мирују под крововима што истурају на последњем сунцу остарела леђа и греју своје земљане крљушти обрасле лишајем и маховином. Гуштерић на камену укочено ослушкује далеки шум краљевске свите која доноси сву ову раскош. Просинули михољски дани. Као кад плач провали, па после лакне на души, тако се растворили видици. Дубоко у себи чујеш: „Јесте! И биће!“
У крошњу великог дивљег кестена над нама слеће лепет гугуткиних крила. Као тихи, испрекидани, ваздушасти врисак флауте, као меки, дрхтави јецај: фи-фи-фи-фи-фи-фи-фи…крешендо за крило и лаки ваздух.
Одозго, из крошње, по гробу поскакали мрки враголани и крију се по трави. Младунци одбегли из распуклих, јежастих јаја. На трбушчићу сваки носи свој, као кедровина тврди белег. Тако их Кестен разликује. Влажни сјај глатке,смеђе чврстине питомо мирује у мојој шаци. Кестенову децу скупљам у гомилицу. Хоће да се играмо. Мали су, па је и игра мала. Овако: нежно повучем невидљиви палац на невидљивом стопалцу и певушим: „Овај каже – ајде, ајде“, аКестеново дете се засмеје. Затим још нежније повучем следећи прстић и настављам: „Овај пита – куда? куда?“ Прозивам малог средњака: „Овај вели – зашто? Зашто?“ Не знам даље, па само то понављам. Кестенова деца се кикоћу. Ваљају се и преврћу, котрљају и падају са бетонског перваза на дедин гроб…. Деда чита новине у својој канцеларији, пред њом пружају се колосеци… У своју, као снег белу малу пунђу бака Драга враћа укосницу… Под прозором у кујни каска шиваћа машина… Плавокоса девојчица измамљује познату мелодију Хохнеровој хармоници… Расповијено, здраво, мушко одојче снажно стиска румене шачице… црнокоси, насмејани, млади човек силази из воза…
Кестенова деца се уморила. Мирују. Чекају да их узмем, да их понесем. Опраштамо се. Мама се прекрсти, пољуби бабу и деду у порцуланском овалу. Враћамо се, полако силазимо на пут. Иза гробљанске ограде, овамо на улици улазимо опет међу последње куће у предграђу. Једна се сасвим урушила. Зјапи развалина. С ње разнето све што је могло чему да посужи, макар за потпалу. Попадали црепови, расути урастају у коров. Засуте смећем труле скршене греде. Под репушином бачено мртво маче. Муве и мрави кидишу на укрућено телашце. Над стакластим очима, над искеженом њушчицом која се распада промине ехо моје игре са Кестеновом децом. Остао у слуху и певуши унутра, упорно понавља, прогони: „Зашто – зашто – зашто – зашто?…“
„Дај ми руку да пређемо улицу“, мама ме брзо одводи одатле на другу страну, прекопута. Ехо ме прати:
„ Куда –куда?“…
„ ‘Ајде, сине.“
„ Идем. Идем.“
„ Куда? – Куда?“…
„Зашто? – Зашто?“…
ЗЕМЉИНА ТЕЖА
У том сну летње поподне мирно увире у травњаке између зграда. Износим лопту у двориште. Између наших и комшијских врата, по испуцалом бетону одзвањају њени чили скокови: динг-динг-динг. Гумена калота пуна сапете необузданости одскаче све живље и све више. Хоћу и ја тако. Хоћу да скачемо заједно, лопта и ја, једна уз другу, као два кенгура. Али, лопта је бржа од мене. Мој одраз касни, док поскочим, она је већ доскочила и опет одскаче, не могу да је пратим. Ех, причекај ме , враголанко. Лопта не хаје за жабље пљескање мојих стопала по бетону, само граби увис. У једном тренутку, док ми се из висине враћа, чудом какво је могуће само у сну, она застаје у ваздуху. Ево, чека ме. Даје ми знак да кренем ка њој. Одраз мојих стопала одједном лак, без отпора, као кад израњам из густе морске воде, одижем се од тла и лебдим, нежно откинута од гравитације. Летим, летим, научила сам да летим, лако је. Окрећем се у ваздуху потрбушке држећи се за лопту и лебдим, пловим. Као жабица задњим ногама, тако се и ја отискујем и клизим кроз простор. Летим у сну. Пловим нешто изнад главе некаквог младог човека, који се ту нашао да припази на мене. Одоздо маше рукама, непотребно бодри ме док пролазим дуж олука над прозорима, и крошња брескве доброћудно пристаје да јој загледам теме. Доле бетон, горе небо.
Будим се озарена откровењем. У сну ми се оказала тајна летења: одскочиш и док узлећеш, снажно привучеш колена уз браду и ту, у том немерљиво малом делићу секунде скривена је клацкалица на којој се откидаш тако што снагом воље задржиш чучањ. Једино у тој бескрајно малој тачки можеш да превариш Земљину гравитацију, да јој се отмеш. Ако можеш да почучиш у ваздуху, можеш и да летиш. За ову тајну акробацију није потребна вештина, нити механика мишића, довољна је снажна помисао.
„Мама, научила сам да летим“, грабим њену пажњу између два кромпира, ољуштеног и неољуштеног.
„Птица лети, душо моја. Лептир лети. И пчела. Ми људи ходамо“, мирно ми пориче могућност, одлучно подиже брану и мој сан не може да се прелије овде, међу нас две, у влажну и загушљиву летњу кујну, иако су врата по цео дан широм отворена. „То је сан, дете моје, сан“. Тако, без жаљења, као кад одлива вишак воде из лонца са скуваним кромпиром: вода у ванглу – кромпир у лонац – све на своје место. И готово.
Јогуни се у мени једно очајно Нећу и једно болно Не дам.
„Мама! Умем да летим!“
Одупирем се шакама о највиши степеник, поскакујем, забацујем ноге, ево, сад ћу полетети. Ноге неспретно падају натраг. Бацакам стопалима увис, она полете, па брже боље тупну о бетон. Видим шта је: само глупаво-смешно магареће ритање. Руке! Руке не дају да полетим! Ослоњене о степеник оне кваре узлетање. Ослонац је проклетство. Све што тражи ослонац земљина тежа граби и закива. Зато раширим руке и појурим. Трчим, поскакујем, да набасам у онај часак, у ону тачку кад се откидаш од тла. Из све снаге у трку машем рукама, лепршају бели рукавчићи и платнена сукњица набрана у појасу као мали абажур, помаже, при доскоку се шири као слабачки падобран, али никако, никако да се винем.
У задњи час , пре него што малакше жеља, пре него што умре завитлана о зид пораза и ту убијена, прихвата је спасоносно мамино „Лептирићу мој“. И ето – раскова се мука. Добро. Лептирић. И он лети, додуше којекако, али летуцка. Нека буде.
И лептирић у излизаним кримкама слеће на латицу, на белу кришчицу хлеба, превучену глатком глазуром од груменчића свињске масти, са тучком од чешња белог лука, са прашницима од прстохвата соли и алеве паприке. Ту спокојно кратко мирује, а после мусав прхне даље. Сто чуда га чека.
Ето, има снова који те пошкропе радошћу, тако силном и тако дубоком. Остане запретан у теби лековитити бехар и никакве га потоње ветрушине више не могу развејати.
ЛИМЕНО ЦВЕЋЕ
За дечије прсте претежак задатак: направити цветове од лима. Школа понекад прецењује наше моћи. Гломазне, тешке маказе за сечење лима, налик на кљун гвоздене птице, нису слушале слабачки стисак шачице. Шкљоцале су у празно или су уједале и кривиле танки лим и лепо исцртани цветови по њему претварали су се у засечену извитопереност која је убадала кожу. Понижавајућа немоћ призивала је гнев. Окрвављених јагодица прстију и расплакану затекао ме је отац и једва разабрао шта то радим. Узео је маказе да изреже лим уместо мене и тек тада оголила се сва моја мука. „Ја то морам сама“, грцала сам и изгледало је да ми нема спаса.
У неприлици, отац је потражио мог наставника Дачу. Вратио се брзо, ведар и полетан. Видела сам да су склопили неки тајни савез. Следећег поподнева прионули смо на посао. На лиму цртала сам латице, тата их је исецао и лемио, а ја сам их после бојила. Црвени и плави, са жутим оком у средини, са кочоперним листићима на зеленој стабљичици ницали су и пунили галерију на нашим басамцима. Танки лим покоравао се маказама у чврстој и сигурној очевој руци. Послушно, једна за другом низале су се сребрнасте латице и под кљештима извијале од упредене жице њихове стабљичице. Све то срастало је под жеженим пољупцем лемилице. Од пресавијених затварача за пивске боце правили смо пупољке, а било је и прецветалих. Сваки нам је био посебан, другачији, непоновљив.
„Тата, лимено цвеће не може да увене“.
На школској изложби били су раздвојени, између других радова, али нас двоје сваки смо препознали.
Наше лимено цвеће. Негде, у прозорима старе учионице оно и сада, ево, цвета.
ОПЕТ ЗЕМЉИНА ТЕЖА
У старој политираној витрини, иза танког стакла, простирала се насеобина сликовница. Пажљиво наслагане у вис, оне су се широм отварале путнику намернику. Ту, у страницама књига, живели су моји мали пријатељи у срећном ропству. Линијом и бојом заробљени, а опет им, том истом линијом и бојом, убризган живот. Овај наш протицао је, тумбао се или гмизао с ове стране склопљених корица и није их могао ничим реметити.
Спокојни свет илустрација за децу. У овај вилајет нису могли да зађу ни болести, ни страхови, ни сумње, ни губици, ни било каква мука овога света. Патуљци и џинови, дечаци и старци, девојчице и баке, гавран и лисица, јеж и вук, медвед и лептир, ласта и црв, нису могли ни да се испрљају, ни да остаре, ни да умру. Кад год пожелим, могла сам да банем ту, међу њих и они су ме сретали исти какви су ме јуче испратили: радосни, радознали, затечени, или поспани, или некуда журно запућени, али увек блиски. Налазим их вазда у истој одећици, а опет она нова и чиста, мали им домови уредни, улице тихе и умивене, дворишта расцветана, шума сеновита, а поља и брежуљци простиру се далеко под доброћудним небом. Њима у походе , као у сваку авантуру, ишло се тајно и тихо, на прстима, нико да не зна, само ти.
Ту је живео Дамбо, мали крилати слон, заточен у једном циркусу. Његови одрасли пријатељи слонови овладали су давно древним циркуским вештинама: заставицама заденутим у сурле поздрављали су публику, умели су да клекну пред златном палицом коју је подизао човечуљак под цилиндром у црном фраку, ходали су у арени у колони, један за дргим, држећи се за репиће, све у круг. Највеће одушевљење публике изазивао је стари, уображени слон, који је са лакоћом подизао предње ноге и пео се на џиновску, црвену лопту. Ситним корацима који су били лукаво цупкање у месту, сасвим споро котрљао је под собом огромни округли реквизит, осветљен изнутра. Изгледало је као да хода на лопти. Одозго, са трибина сручио се пљусак аплауза. Дамбо преплашено разрогачио очи. И од њега се ово очекује кад порасте. Врти му се сузица под трепавицом, само што се не откине.
„Не брини, Дамбо. Научићу те. Лако је.“
И већ видим како следеће вечери , са мојим Дамбом у наручју, на сред арене под блиставим слаповима из рефлектора ходам на лопти, котрљам је стопалима и уздуж и попреко по тепиху од триње циркуског полигона. А Дамбо – сав трепери од радосног узбуђења.
На скровито место остављам Дамба да ме причека (вратићу се), док часком не испробам напољу, пред вратима, ону потребну акробацију, ту, на бетону, на мојој старој лопти, оној јединој коју одувек знам.
Њена смеђесива јака и тешка гума, проста и убога, ко зна од кога наслеђена, ко зна кад и како мени додељена, смучила ми се чим су у нашу бакалницу стигле нове, лаковане, шарене, лаке, велике.
„Хоћу лопту“, тражила сам.
„Имаш лопту“, одговорили су, „шта јој фали“.
„Она је буђава“, наивно сам пружила пуну зделицу жеље ситоме. Одгурнута и просута, не прекором, већ још теже – подсмехом продавачице, испаљеним кроз салву смеха:
„Ха-ха-ха, буђава лоптица. Ти си буђава лоптица. Тако ћемо те звати.“
Увређена, тешко сам гутала тај први неслани, суви залогај хлеба нашег насушног, прво начело разумности: буди захвална, не тражи оно што већ имаш.
Тешко се то гута, зна то моја добра, озбиљна мама-девојчица. Зато ми после шапуће:
„Ено је испод кревета. Плаче. Каже : Мене нико не воли! Иди и узми је“. Пригрлила сам стару лопту, помириле смо се, опростила сам јој што није гиздава, а она мени неверство.
Сад ме је чекала, ништа не слутећи. Поставила сам је тако да мирује и покушала да станем на њу, али она се намах измакла и одлетела у страну. Дивљи вранчић не да да га оседлаш, па то ти је.
„Једино да те изненадим“, потпуно сигурна у своју вештину била сам овог пута. Зато сам са највишег степеника скочила на лопту.
Бљесак изненадног бола помутио ми је свест. Ударац жесток, свиреп, распалио је моја леђа, пете, потиљак. Нешто ме је треснуло о бетон и избацило ми ваздух. Неко отегнуто стењање истискује се из мене, само од себе, без моје воље, не могу да дишем, борим се за ваздух, само да удахнем, само са удахнем. У концентричним круговима оштри бол навире из последњег пршљена, из закржљалог репа човечијег, из тог записа о људском пореклу, остављеног ту да нас опомиње како је усправни ход наш несигуран и склон паду, болном паду…
Занемеле од бриге грабе ме нечије руке и подижу онесвеслу. Густа маглина просењује се, као далеки кликтај неки глас, као мамин, загрцнут страхом, дозива ме све јасније. Однекуд знам: ако устанем, ако ипак могу да стојим – добро је. Није страшно, некако ће проћи. И ево ме, стојим, разбистрило се пред очима.
У моје теме меко тупне татино ведро:
„А-ха! Уловила зеца!“ Тако се каже детету кад падне: уловио зеца.
„Ставио у торбу, па скувао чорбу“, одазивам се на лозинку, која пропушта одбегле да се врате натраг својима. Прсну смех, преко образа мокрих и сланих. И смех – и сузе. Примам своје следовање, па стискам у наручје уловљеног зеца. Мек је и питом, не отима се. Ако воли, ставићу га у торбу, ако је гладан, скуваћу му чорбу. Загрљени, кусамо пасуљ зец и ја, па послушно идемо на спавање.
Али остајемо будни. Отварамо сликовницу! Мала Сирена шапуће бајалицу за све чворуге, модрице и огреботине. И умине бол.
Благословени да сте, чувари наших снова, што разапињете струне своје душе над црним понором да нам у њега откинути не пропадну.
Благословени да сте, ви добри, ви драги, виле и вилењаци, што варате Земљину тежу док будна вреба наше снове, да их обара и о тврду ледину разбије.
ЦРТАЊЕ
Мама није умела да црта. „Мама, нацртај ми јелена“. Она оклева, измиче се, одважно прихвата оловку, мучи се и најзад ми показује свог јелена. Чича-Глиша са две гранчице пободене у теме. Збуњено зури кромпираста глава на здепастом телу и кратким ногама. И њему самом некако непријатно. Смејем се: „Мама, па ти не умеш да црташ.“ Као мали лупеж ухваћен у крађи колачића покуњила се, стидљиво признање у њеним очима разнежило ме. Лако прихватам прво сазнање да моја мама нешто не уме. „Иди код тате. Тата много лепо црта.“
Никад ме није одбио. Са његовог колена много пута отварала ми се та чаролија. Под оловком, у једном потезу појављује се миш из рупе, напрегнуто ослушкује, њуши ваздух, на дну папира дрема на клупи лакосана мачка, гладни вук облизује се на стени, орао кружи високо над селом… Очева рука са оловком у прстима пробуђена зовом из папира који је само она могла да чује, пренула би се и њени прсти спремно би одговорили: спуштали би оловку у привидно лако, а напрегнуто трагање за линијом што је извлаче по белини…
Али прво се одвијала кратка магија у ваздуху: тренутак-два рука би нешто врачала над папиром, призивала тајне координате, не додирујући га живо је исцртавала лебдећу скицу и већ следећег часка потекла би линија, жива, као што је живо све на свету.
Баш она отворила ми је свет цртежа у коме сам могла да боравим у заустављеном тренутку живота, непорецивог као што је и мој, с тим што овај, рођењем донет, незаустављиво гине и нестаје, а овај други, под оловком настао, не цури и не истаче се, него је уловљен и отет, са благословом драге, очеве руке.