Redakcija Mirjana Štefanicki Antonić
PROCVALA SAMONIKLA BULKA
,,Misli te uvek odvedu do mesta
gde ti je srce ostalo.”
Fjodor Mihajlovič Dostojevski
Jutros mi je procvala, samonikla, crvena bulka, u žardinjeri svetlo zelene boje, na mojoj terasi, među egzotičnim, začinskim biljem.
Moja pesma BULKA URONJENA U SUNCE – Ocu, koju sam napisala 1972, kada sam imala 18 godina, objavljena je u knjizi STO PESAMA, Kulturni centar, Radnički univerzitet ,,Radivoj Ćirpanov”, Novi Sad, 1972. Deset pesnika sa po deset pesama.
Verujem u znakove. Kosmos sve zna. Zanimljiva simbolika i koincidencija… Božija promisao. Radujem se mojoj samonikloj, crvenoj bulci… Sva ljubav za moje roditelje, moju Mamu i mog Tatu i njegovu crvenu bulku.
Ova pesma je objavljena i u nekoliko antologija. Između ostalih i u antologiji ,,Kuća od kamena i sunca”, Bistrica, Novi Sad, 2019. Književni prikaz ove pesme, ,,Pesnikinjin poklon ocu”, napisala je Valentina Vulić Vanja, profesor jugoslovenske književnosti i srpskohrvatskog jezika, u Vrbasu, na Dan očeva, 5. januara 2020, objavljen je u mojoj knjizi ,,Blagoslov reči 3 – Prikazi i predstavljanja”, Prometej, Novi Sad, 2020. Pre neki dan sam je objavila i na mom Fejsbuk profilu, oslikanu rukom umetnika Rastko Bravo iz Smedereva. Oslikana bulka, crvenom bojom, procvala je i na mojoj terasi.
Za vreme izolacije, 52 dana, noću bih sedela na terasi. Pandemija korona virusa. Vanredno stanje od 17. marta 2020. (utorak) do 7. maja 2020. (petak), i samoizolacija za ljude 65+ godina.
Na Đurđevdan ove godine, napunila sam 66 godina… U samoizolaciji… Bez gostiju. Moja deca i unuci su mi čestitali rođendan i predali poklone na pragu, ne ulazeći u stan, obostrano poštujući mere i preporuke lekara. Unuke sam častila ranije pripremljenim slatkišima. Radovali smo se, a da se i ne poljubimo, biće vremena.
Noću sam sa terase gledala u pravcu oblaka, gde su posebnom svetlošću sijale dve zvezde, i obraćala se mojoj Majci, mom Tati, Bogu… molila se za spas…
Kroz procvalu bulku dobila sam odgovor mojih roditelja. Verujem da mi je bulku poslao moj Tata.
Nesvesno sam, na mahove, polazila da tu samoniklu biljku iščupam, ali mi neka nevidljiva, jaka sila nije dala. Svesno sam je pustila neka živi… I, ja želim da živim. Tada nisam znala da je to bulka, meni namenjena.
Dok sam sa uživanjem pila prvu, jutarnju kafu na svojoj terasi, prvo sam uočila da se zametnula crvena bobica, kao kap krvi, namenjena da nekome spasi život. Kada je sunce odskočilo na nemirnom horizontu, nekoliko zraka je probilo ogradu terase i tada sam ugledala procvalu bulku u punom sjaju svog rumenila…
Bulka uronjena u sunce.
Danas je 8. maj 2020, Markovdan, krsna slava mojih Antonića. Sve je simbolika. ,,Znakovi pored puta”. Znakovi su čudesni. Javio mi se moj Tata. Da! Verujem u to. U sreći je sa mnom. Duboko verujem u to. To vredi… Verovati… Deo sam toga – duhovnog. Bulka mi je donela radost u ovom danu, prvom danu u slobodi, bez ograničenja kretanja. Sreća se i na taj način uvećala. Radujem se slobodi i mislima koji nam obećavaju još lepše dane. Neko nas je opomenuo da više cenimo Život i ljude oko sebe. Svevišnji ne zaboravlja lepa dela. Život se rađa… Sve što je samoniklo, šalje poruku o neprolaznosti unutrašnjeg glasa prošlosti… a bulka svojom crvenom bojom pleni… U Životu nema slučajnosti. Samo treba razumeti… Sve nam se događa sa namerom… Naše misli prate logiku Kosmosa i unapred određeni put… Valja biti zahvalan…
Bulka nije htela da iznikne i procveta u zrelim pšeničnim poljima, nego je sebe poklonila meni… Veoma je lep i drag doživljaj koji sam imala jutros, koji je probudio cvet bulke i doneo mi divnu emociju prisustva roditeljske ljubavi i Očevog cveta… Pratim svoje znakove i grlim svoju sreću, koja ka meni hrli. Tu su svi moji voljeni, u tom svetu.
Ponosna sam na sreću koju sam prizvala.
Bulka je poruka moga Tate.
Mirjana ŠTEFANICKI ANTONIĆ
Novi Sad,
Markovdan
8. maj, 2020.
BULKA URONjENA U SUNCE
Ocu
Taj čovek nije rudar
Da je rudar
Moja bi nadanja u zlato izlivena bila
Taj čovek nije žetelac
Da je žetelac
U svako doba žetve bili bismo zajedno
Od nabreklih klasova žito bi brojali
Od svakog bi mi zrna kolač napravio
Sve bi mi poljske bulke u naručje stavio
Celivao me u kosu i smejao se smejao
Taj čovek nije ni rudar ni žetelac
Ni kolač nije
Svedok mi je bulka uronjena u sunce
On je moj otac
m. š.
Petrovaradin, 1972.
– Objavljeno u knjizi poezije
STO PESAMA, Kulturni centar,
Radnički univerzitet “Radivoj Ćirpanov”, Novi Sad, 1972.
(deset pesnika sa po deset pesama)
BELEŠKA O PISCU
Mirjana Štefanicki Antonić rođena je na Đurđevdan, 6. maja 1954. godine u Novom Sadu. Po obrazovanju je ekonomista. Sav radni vek (33 godine), neprekidno radila u istoj banci u Novom Sadu, koja je usled transformacija u bankarstvu menjala ime od Jugobanka, Continental banka, do NLB banka.
Pesme su joj prvi put zastupljene u knjizi ,,Sto pesama” (deset pesnika sa po deset pesama), Kulturni centar, Radnički univerzitet ,,Radivoj Ćirpanov”, Novi Sad, 1972.
Objavila dvanaest knjiga, od toga deset knjiga poezije i dve knjige književnih kritika.
Prisutna je u zbornicima poezije, u časopisima za književnost, umetnost, kulturu i nauku.
Zastupljena u savremenim antologijama poezije.
Piše poeziju, književnu kritiku, recenzije, kratke priče. U pripremi roman za objavljivanje.
Pesme su joj prevedene na engleski, bugarski, slovenački, ruski, francuski i arapski jezik.
Nagrađivana za svoja poetska ostvarenja.
Član je Društva književnika Vojvodine od 1997. i Udruženja književnika Srbije od 2019.
Živi i radi u Novom Sadu.
