Nenad Plavšić
BLUZ
„Bluz nije ništa drugo,
nego kada se dobar čovek oseća loše“
Ringišpil se topio po oštrim ivicama sna. Tužan miris lavande provlačio je svoje dugačke prste, poput senke njenih pogleda. U daljini ništavilo oduzetog života. Poraz je pravdao samrtni strah. Surova nežnost prostrla se po krvavom blatu. Praznina. Praznina i šum reke isprepletani nitima violine… Vasiona me je prezrela onoga časa kada je prvi trag želje vodio do njenih usana. Razmišljam o tebi podsvesno i svako gušenje, svaki hod po iglama ima svoj uzrok. Zavaravam li sebe pod maskom komedijaša? Ja sam zapravo izgnanik, jesenja kišo, izgnanik u čijim zenicama treperi vatra pobunjenika, pesnika, ludaka! Ja sam tišina otrovana tobom… Na ovom svetu ne postoji lek za mene; pod kapom ovog života ne postoji istina koja me može oživeti. O, Gospode, kako je laž teška, kako nepravda boli, kako samo jedna reč može srušiti čitave svetove i gorostasnu ushićenost potlačenog duha! Vukovima niko ne veruje…
Udarac u grudi. Uši su mi zujale kao posle ulaska sapunice. Ringišpil je nestao u jecajima sivila, u paklu nota. Mrak na pozornici. Otvorio sam oči. Kiša se slivala niz staklo autobusa. Slike uništene istorije promicale su žurno, pokušavajući da sakriju ogoljenu sramotu… Slike su otkrivale nejasnu budućnost nakaradne arhitekture. Beograd je gotovo ispustio dušu pod makazama neukog frizera. Preda mnom se zaustavila jedna ogromna zgrada. Crvena boja autobusa preplavi prljavu, mutnu fasadu satkanu od staklenih pravougaonika. Sterilna atmosfera je izbijala iz svakog milimetra tog giganta. Ispred ulaza, na svetlo žutim mermernim pločama stajale su kestenjaste, lakirane cipele obezbeđenja. Visoki, obrijani tip, jakih ramena izvirivao je iz svog ispeglanog odela. Plastika je vrlo jeftino kupila današnji svet. Beograd kopni. Čeka se Mesija.
Ponovo san, ponovo iluzija. Prostranstvo se gubi u beskraju opustošene zemlje. Prošla si ovim poljem… nijedan osmeh, nijedna lepa reč, nijedna svetla misao! A, pamtiš li… te večeri je bog podzemlja klečao pred tobom; pamtiš li čije srce i sada nosiš u sebi, čiji svršetak si ispisala usnama? Pamtiš li Drhtaj istrošenog tela? Starost razara sećanja. Šapatom budim podmuklu strepnju. Vrhovi planine se negde u potaji, u čamotinji magle utapaju u zelene oblake… vrhovi planine obamiru u promuklosti vetra pijanice, koji satarom kroji put bez izlaza. Čudno, po valovima ravnice, po skamenjenim obrazima trećeg stepena ispod nule gnezdio se miris proleća. Kakav znak to može biti? U kom pravcu gleda mašta kada ne dopušta ni vremenu da protiče?
Kiša je prestala. Sivilo. Primamljivi slogani reklama blešte po izlozima prodavnica. Prolaznici ih mahom zaobilaze. Banke se nižu u neverovatnom broju. Veštački glamur cveta u prizemlju, pred vratima nečoveštva. Sve što treba da gori, goreće kad mu vreme za to dođe. Ređaju se izgužvana lica na stanici… po umornim zenicama, po teškim koracima može se naslutiti jedna misao: beg! I Jupiter bi odgovarao, nego šta! Crkveno zvono tiho prožima atmosferu. Paradiranje materijalizma seže duboko u svest društva. Poneki ne priznaju korene. Slast seče pravdu. Vrednosti postaju mutnije od bare koja ih pravi. Ako Žvaka ne poznaje bar jednu Lubenicu, postaće kačamak u stampedu Vrednih i Poštenih zabušanata. Autobus se zaustavio ispred semafora. Na ulici pusto, mirno, samo iz kafića odzvanja nekakva tehno muzika koja izoštrava sliku nezainteresovane omladine. Zabava ne dopušta čaršiji da izroni iz učmalosti… Vražji izaslanici stežu obruč, telo će se uskoro raspasti na komadiće. I nada… poslednji stub, poslednje utočište gladnih, izneverenih i izmrcvarenih duša… nada polako gubi sjaj u provaliji… Reči nemaju uticaja. Kolovoz mosta beše presvučen novim slojem asfalta… vek trajanja: jedva godinu dana, pa onda sve iz početka…
Instrumental je nastavio da puzi rekom. Nebitne su sve radosti koje pruža univerzim kada preti razdor. Snaga iščezava. Kapi volje klize niz trenutke radoznalosti upijajući večnost kroz rešetke samoće. Tražim te u slobodi, po krovovima rajskih palata; tražim te u budućnosti, jer prošlost su bogovi prespavali; tražim te u neobjavljenim rukopisima, u propasti jedne anonimne imperije, u prostom osećaju griže savesti… Prazna soba na devetom spratu nebodera. Dvokrilni drveni prozor pustio je snop mesečeve svetlosti da se tiho provuče po hrastovom parketu. Goli zidovi u boji strasti očiju tvojih. U vazduhu susret dimenzija. Pokloniću ti šta god poželiš, čak i ono što mi ne pripada! Noć uprtila iskrenost na leđa. Nova sreda, u korenu bezimena i trula, gordo otkriva da nećeš prisustvovati. Možda savršenstvo ipak ima cenu? Dole, daleko, prolaze senke – blede kopije ljudi koji robuju zemaljskim zakonima… sitne ribe. U meni titra bluz. Nema više talasa, nema prkosa, koprive gube žestinu. Ne marim.
Bliži se kraj putovanja. Nesvest me progoni kao košmar. Gubim razum u ofucanom smehu nemarne gospođe. Gde je nestalo Gospodstvo? Gde su maniri? Zar i to odlazi u istoriju? Ustajem žurno. Loše mi je u glavi… Smeh se pojačava. Moram da pobegnem! Smeh postaje nesnosan… Gušim se. Sekunde prolaze kao dani… Vrtoglavica. Zamagljenim pogledom tražim stanicu. Mučnina ispija moju snagu… lebdim. Vrata se otvaraju. Svež vazduh mi zažari nozdrve… Dan je blistao u neizvesnosti posrnuća. Kuda ću? Daleko od mase, daleko od smeha! Izlazim i vraćam se u podzemlje…
Nenad Plavšić, rođen u Beogradu 1986. godine. Priče i pesme objavljivao u „Književnim novinama“ Udruženja književnika Srbije, kao i u nekoliko elektronskih časopisa, a od kojih je naistaknutiji prozaonline.com. Član Saveza Književnika u Otadžbini i Rasejanju (SKOR). Objavio zbirku priča i pesama „Crne suze“ (u izdanju „Alme“ iz Beograda). Zastupljen u nekoliko zbornika. Adresa autorovog bloga: http://crnesuze.blogspot.com