Redakcija Славимир Ј. Зеленкапић НЕРАЗДЕЛНА ЗДЕЛА
Ненад Плавшић “ЦРНЕ СУЗЕ “
Nametnulo mi se neobično pitanje nakon studioznog čitanja prvenca, knjige priča i poezije “Crne suze” Nenada Plavšića, imaju li suze boju? Svakako. Ali koju, to samo znaju umetnici. O stručnoj i naučnoj strani analize boje i sastavu ljudskih suza priču prepuštam onima koji to bolje znaju. Budući da sam i sam umetnik, moja beseda preteže na umetnički osvrt o “crnim suzama”. Ovim ću se ovde baviti, jer ovo nije naučni no umetnički osvrt namenjen za umetnički odabrani stvaralački publikum.
Nije neobična metafora o “crnim suzama”, i nije prva i jedina Nenada Plavšića. No zašto “crne suze” u pupolju mladosti koji procvetava tako naglo i iznenadno? Prosto mladi umetnik Plavšić nije daltonista. Svakako da on ni slepoću nema u očima. Pre bi se reklo da zna sve nijanse svih boja u spektru vidljivih oku, a i oko mu je sokolovo, koje izoštrenim vidom vidi sve od visoke tačke na nebu koja se udaljava do palog truna na tlu.
Ja sam knjigu “Cne suze” dobio od autora uz posvetu i očekivani osvrt do koga mu je stalo da razazna kako njegovo stvaralaštvo čita znalac. Svaki prvenac, pa i ovaj, zaslužuje osobitu pažnju, ljubav, i više milosti, materinske i roditeljske naklonosti. I moja naklonost nije izostala. Duže vremena sam se zagledao u prvenče. Merio sam dubinu očiju. Tragao za bojom. Promišljao na koga nalikuje. Smišljao kakvo ime ili nadimak da mu dodelim budući da mi se ime i nije nametalo kao simpatično. Sa naslovne korice knjige dolazila je i potvrda mojih impresija, kao demanti onoga “šta je pisac hteo da kaže”. Na crnoj ženskoj silueti ispred rešetaka u belom negativu krupno ispisana slova naličile su mi na dva traga osam belih suza. U trećem redu kao dvodelni niz žute mrlje oka naznaka autorskog imena i prezimena kao kakav hologram zajedno sa tragovima belih suza prkosio je pravougaono a očekivao bi se stilizovani ovalni oblik suze.
Jesu li ovo crne ili “bele suze” za mene nije dilema? Nije ni sporno da autor ima svoj neobičan kist ili ti pero i mnogo tuba crne boje ili crnog mastila kojima najsnažnije boji i ispisuje ljudske suze. Nazire se da su ovo i njegove suze, iako nisu samo njegove, nego svih onih paćenika zbog ljudskih, ljubavnih, i svakojakih jada. Uostalom, ni jedan pisac ne može da pobegne od sebe i iz svog rukopisa. Ukoliko bi se to desilo, ne bi postojalo autorstvo i pečat samosvojnog stila. Ova knjiga se po samosvojnosti, neobičnoj kompoziciji, i originalnom stilu, i izdvaja od ostalih knjiga koje nemilostivo zavejavaju živote ljudi u ovom veku kada svi i svašta pišu a malo je onih koji istinski čitaju.
Pravo je i moje, u ovom slučaju čitaoca, analitičara i istodobno umetnika, pretežno pesnika, da neka druga nijansa progovori baštinom autorovih suza. Uostalom, poznanstvo sa autorom je i počelo tamo gde sam pišući svoje komentare na njegove uzgredne i polovične objave iz rukopisa knjige u nastajanju skrenuo njegovu pažnju. Fragmente mojih komentara i prepiske koje smo vodili u povodu njegovih objava, buduće knjige i ostalom sam autor bi mogao da prikupi i da ih integriše u celinu, jer bi bili korisni za samu knjigu, njen život nakon objave, a osobito i kao podstrek i putokaz mu, da i dalje pouzdano putuje stvaralačkim putem i da tako obeležava nove međaše.
Odavno sam zapazio da je autor imao vrlo vredne objave na internetu, doduše polovične. Iščekivao sam nastavak ili celu priču. Zaključak je bio da je to autorov princip, verovatno u želji da samo zainteresuje čitaoce, a da ipak celinu tek čitaju kad se pojavi knjiga. Bilo kako bilo, čak i ako je samo pokušavao da sazna koliko je intresantno to što piše, i kako se čitaocima dopada, bilo je to mudro. Ali sve ovo važi za povremene i površne čitaoce. Za čitaoce poput mene koji analitički čitaju i prate objave i stvaraoce za poptuniji sud nužno je da čitaju celinu teksta.
Po dobijanju knjige nakon što sam pročitao prvo “priču”, bio sam još jednom iznenađen. Opremom knjige na prvi pogled takođe posebno zadovoljan. Ali i odmah sam zaključio da žanrovski ovu knjigu tek treba tačnije odrediti. Određenje traži neobičan miks proze i poezije koji sam u ovoj knjizi zatekao. Znam da ima sporadično i ovako koncipiranih “knjiga mešanaca”, ali su zaista ređe. Ovde pomešanost proze i poezije je simpatična i prilično podudarna. Može i da smeta ovako prigotovljeno, no ja mislim da je dvodelna zdela bila prikladnija.
Dani čitanja su se nizali u strpljivom iščitanju knjige. Na polovini “suza” prosto sam žudeo da do kraja ostanu onako guste. Za moje osećanje vrednosti i lepote knjige prevashodno su zaslužne istine da filozofski jezgrovite misli izrone u gotovo svakoj rečenici. Prosto sam se pitao kako ih autor ovako nedri na svakom koraku? I moram priznati, knjiga se nije mogla lako i brzo čitati. Trebalo je gotovo na svakoj stranici umom promleti sve to zrnevlje koje nadire iz vagana pod žrvnjeve moga promišljanja. Zbunjivalo me je i saznanje da tok priča ili ti zapisa rasutih po knjizi uvek jasno ne postoji. Tok se ovlaš mogao nazirati. Dok čitalac čita ovu knjigu, ne može da pobegne od istine da sve u njoj pulsira, i da se rasipa na sve strane.
Od prve navodne “priče”, iako bih ja radije rekao zapisa, ili ti visokoumnog promišljanja, do poslednje, potvrđujem da je knjiga ispisana neobičnim stilom. Još jednom ističem da je knjiga strogo žanrovski neodrediva, ili bi se teško mogla tačno odrediti. Neke “priče” imaju realnu životnu istinu u fabuli, a kod drugih toga nema. Šta je priča bez fabule? Promišljanje jednog mladog čoveka o suštini života, doživljajima, saputnicima, gubicima, jadima svakovrsnim, a ponajčešće ljubavnim, i mnogo čemu još, ovo nisu ni puki dnevnički zapisi, nisu ni biografije, ni do kraja ocrtani kakakteri junaka, niti konačni sud o pojavama razuđenog društva, ni samo zemaljski koridori, ni večne Božanske kordinate, ni “sudbine” ni prepoznatljivi smerovi i tokovi…
U ovoj knjizi nema prostog naklapanja o bilo čemu, nema predugih pejsažnih slika, usputni su dijalozi, jer najčešće autor ima monolog sa sobom ili sa njom, koju takođe retko imenuje. Ovde se osobe i senke smenjuju poput raspoloženja, dana i noći, godišnjih doba… Ovde se zapleti raspliću istodobno i zapliću… Ovde ima rasprave sa zbivanjima kojima autor po godinama ne pripada. Po kad kad ima žigosanja onog što treba da nosi žig poput stoke određene za klanje, ali nema klanice, ako se izuzme klanica i raspelo na koje autor pristaje. Sud duše i strah su tu uvek u prikrajku. I tako sa pijedestala začas pljusne ponor. Priče se uzdižu i ugruvavaju naizmenično. Neke priče sa prozirnom rešetkom od fabule od drugih čini mi se da odudaraju od istinskih misaonih zapisa, krcatih filozofskim iskazima.
Generalno neke “priče” su prihvatljive, ali nisu nad prosečne kao neke druge. Iz tog razloga one možda pripadaju nekoj drugoj knjizi koju je autor čak i ovde ispisao ili započeo. Dakle, ovde u jednoj knjizi imaju najmanje dve knjige po tamatici, a prevashodno po stilu pripovedanja, ako ne u tragovima i više knjiga. Zreliji autori bi svoje “sočinjenije” razdelili po tematici, stilu, konceptu i drugim odrednicama. “Crne suze ” su zaista nerazdelna zdela.
Ovo postojanje u tragovima samo govori da autor ima širi spektar pripovedanja, ali da zbog mladosti još nije sebe do kraja profilisao. Baš je to i simpatično kod mladih koji sebe traže i grade svoje puteve. Zato ne mislim da je šarolikost knjige i simpatične metafore “nerazdelne zdele” koja mi se nametnula, i koju sam promišlju Božjom iskustveno i lično porodio, njena slabost nego izazov.
Da sam čitao rukopis pre završene knjige, moja sugestija bi bila da autor bude stroži u selekciji svojih “priča”i pesama pogotovu, u svrstavanju i razvrstavanju. Neke “priče” a i blokove pesama je trebalo izmestiti izvan korica ove knjige, u korice novih knjiga, da ne remete zadati koncept i stil najavljen uvodnom pričom, koja sa pravom nosi epitet prestone. Kod priča šarolikost i nije toliko izražena koliko je poezija trebalo da ima svoje mesto opet u zasebnoj knjizi ili drugoj polovini knjige. Garnir možda po meni nije najsrećnije rešenje za moj zemljani čorbaluk ili činiju. Moja viša čitalačka zapitanost voli “priče” koje su dublje i zagonetnije. Dopuštam da se drugima može i dopadati ovakva udvojena knjiga.
Znam da knjiga ima svoj život i posle objave, u čitalačkim impresijama, koje takođe imaju pravo na različitost, pa iz tog obzira ja ovde nisam izrekao konačnicu svog osvrta. I moj osvrt nije, ne mora, i ne može biti jedini. Uostalom umetnost, pa i ova udvojena proza i poezija, našeg autora, uvek će migoljiti iz stega sudova, kritičarskih aršina, doživljaja čitaoca, i nikada ne može uskočiti u konačan sud. Čak sam, dok sam veći deo knjige čitao po drugi put, imao nova iznenađenja, širio se moj saznajni i vrednosni stav i bogatilo se saznanje, pa mi je knjiga bivala sve bliskija, draža i simpatičnija. Dakle, moje je uverenje da je sud vremena jedini koji će o ovoj knjizi biti validan, ako i koliko preživi i ostane na ovom rešetu.
U jednoj razmenjenoj poruci sa autorom napisao sam: “Tvoj tužni dodir, tvoja Ana” Dodiruje li dodiruje… Zahteva ponovno čitanje… Fasciniran sam… Vrve utisci…” I danas, kada sam zaklopio korice ove neobične knjige, ostajem pri tome. Vrve utisci i još će vrviti. Opsedaju me i opsedaće me biseri mudrosni svojom lepotom i snagom. Čudim se i čudiću se ukusu od naslova knjige preko naslova ovih dvadeset priloga umetnutih u “zdelu” i sećati se svoje sofre detinjstva koja nas je okupljala.
Danas lično bogat Biblijskim bogatstvom, želim da sa vama podelim iz ove moje besede o knjizi “Crne suze” samo neke paralele pisaca Svetog Pisma, kao dokaz kako su oni zborili o svojim ljudskim i Božjim suzama. Suze su vazda u vekovima čovečanstva i njegovom bitisanju bile tu i nikako nisu prećutane kao tema.
Na smrt bolesanog Jezekiju, veliki prorok i pesnik Staroga zaveta Isaija tešio je ovim rečima “… ovako veli Gospod Bog… čuo sam molitvu tvoju, i video suze tvoje, evo isceliću te, do tri dana ići ćeš u dom Gospodnji” /Druga knjiga o Carevima 20,5./
U raspri sa svojim navodnim tešocima veliki patrijarh Jov na kraju svog četvrtog govora kaže: “I sada eto na nebu je svedok moj, svedok je moj na visini. Prijatelji se moji podruguju mnom; oko moje roni suze Bogu. O da bi se čovek mogao pravdati s Bogom, kao sin čovečiji s prijateljima svojim! Jer godine izbrojene navršuju se, i polazim putem odakle se neću vratiti” /Knjiga o Jovu 16,1922./
Najveći Biblijski pesnik David pišući pesmu molbe za Gospodnju utehu, vapi: “Slušaj molitvu moju, Gospode, i čuj jauk moj. Gledajući suze moje nemoj mučati. Jer sam gost u tebe i došljak kao i svi stari moji” /Psalam Davidov 39,12./
Možda je vrhunac o suzama opet izrekao pesnik nad pesnicima David u svom prognaničkom zapisu kazujući svoj jad Bogu: “U tebe je izbrojano moje potucanje, suze se moje čuvaju u sudu kod tebe, one su u knjizi tvojoj” /Psalam 56,8./
Dakle, Bog vidi suze i jade.On čuje i molitve i vapaje. Bog je svedok naših suza na nebu i kad nam se naši bližnji podruguju. Kad oko roni suze, roni ih Bogu. I kad započnu i kad se navrše godine, i kad se polazi na put života ili se sa njega ne vraća, Bog ne muči na iskrene čovekove suze, zna to Jov i to traži od Gospoda.
Ja osećam da je naš autor svestan ovih istina i svojom knjigom traži Božji odgovor. Bog nije čovek i nikada neće izostati njegov odgovor i uteha. Bog ne ćuti. Bog ne muči. U Bogu je svaka suza izbrojana. Naše suze se čuvaju u Božjim sudovima. One su zapisane u Božjim knjigama.
Iako je na prvi pogled knjiga “Crne suze” ljudska, u višoj perspektivi ona je i knjiga za spomen. Knjiga za spomen je zapis koji se ne da uništiti. Bez namere da autora poredim sa Isaijom, Jovom, Davidom, ili bilo kim drugim, želeo sam ovim paralelama reći da su i njegove suze i suze svakoga od nas ostale zapisane u knjigama čak i da ih mi ne upišemo u svoje.
No ono što se bar ovde na zemlji ne napiše, kao da se nije ni zbilo. Od đačkih dečijih naivnih spomenara, do ovako zrelih knjiga, iako prvenaca, pisaca koji stasavaju i obećavaju traju i tajaće tragovi, samo ako su utisnuti u neprolazno sećanje, priču, pesmu, zapis, besedu, osvrt… Dakle i autor, i ja danas, i ti sutra koji ćeš se baviti mojom besedom ili knjigom o kojoj sam ovde zborio ponovićemo istinu “suze se moje čuvaju u sudu kod tebe, one su u knjizi tvojoj”.
Suze su dragoceni biseri u riznicama duše, u rečima, knjigama, na dlanovima, u zdelama i Božjim sudovima, tek kad se iz oka čisto proliju. Naš napaćeni i grehom osakaćeni svet još ima dragocenosti i lepote koju pisci vazdižu. Zato sežimo “k biljezi, k daru gornjega zvanja” kako to novozavetni Apostol vapi. Ne zaboravimo ni suze Gospoda Isusa Hrista. Šta su tek naše suze prema njegovim? Šta su naša stradanja prema njegovim? Autorov krst koji je nosio i pokazao ga u svojoj knjizi, šta je prema Hristovom krstu sa Golgote?
No, ovde nije priča o poređenjima, nego namera da svi poznamo da suze nisu samo i jedino muka, nego i dragocenost. Znajmo i da naša zdela nije jedina koja preliva od suza. Naši doživljaji su samo naši i ako mogu sličiti tuđima. Naše dragocenosti nisu samo naše. Čak i “Crne suze” su opšteljudske i sveljudske vrednote. Možda nas isto neće boleti, i to je razumno. Ali isto i slično iskustvo može da nas otrezni i prizove da ne ustežemo ruku kad treba obrisati tuđe suze jer tako i svoje možemo predati Bogu za njegove sudove i knjige.
Sve što je dragoceno i vredno treba i da ostane. I raznolikost je dragocena kao i doživljaji. I ove autorske suze su više od doživljaja.
Autorova biografija je skromna, sa nadom da se tek piše, jer obećava. Prvenac možda nagoveštava istinu “da se po jutru dan poznaje”. Možda dan ne treba da se završi “Krikom” u nagoveštaju, kako autor najavljuje buduću knjigu. Bilo bi uputno da “Crne suze” se pretoče u “suze radosnice” a krik u poklič pobede.
Budući da i noć može biti lepa uz poletne snove, verujem u dan blagoslovan, jer Božji blagoslovi kao duhovne zrake i kroz ove “crne suze” se prelamaju poput duge kao zavetnog znaka. Autor tek treba da prođe ispod duge i da se bistrim očima zagleda u lepotu zavetnog znaka, podarene mu samosvojne duge na stvaralačkom nebu. “Nerazdelna zdela” neka hrani nove inspiracije i odgaja pisca, koji ima šta da kaže svome naraštaju i da ostavi u nasleđe onima koji dolaze iza nas. Preporučujem da znalački čitate “Crne suze” Nenada Plavšića i da ne ronite svoje kad im nije vreme.
Adresa autorovog bloga: http://crnesuze.blogspot.com
