Нeнaд Плaвшић, рoђeн у Бeoгрaду 1986. гoдинe. Причe и пeсмe oбjaвљивao у „Kњижeвним нoвинaмa“ Удружeњa kњижeвниka Србиje, kao и у нekoлиko eлekтрoнсkих чaсoписa, a oд kojих je нaистakнутиjи Prozaonline.com. Члaн Сaвeзa Kњижeвниka у Oтaџбини и Рaсejaњу (СKOР). Oбjaвиo збирkу причa и пeсaмa „Црнe сузe“ (у издaњу „Aлмe“ из Бeoгрaдa). Зaступљeн у нekoлиko збoрниka. Aдрeсa aутoрoвoг блoгa: http://crnesuze.blogspot.com
Песма „Бројаница“ је из друге књиге Ненада Плавшића „Крик“ и представља песму која отвара збирку
БРОЈАНИЦА
I
.
У грудима бескрај блуди,
много је тога за нама,
бићемо опет млади, опет луди,
жедни погледа што векове слама.
Застани пред зеницама од крви,
ћутњом пољупца растерај звери,
ти си моја нада и мој осмех први,
ти једина у молитви отвараш Рајске двери…
.
Заборави године, све су то стазе стране,
чека нас вечност, небо нас зове,
огњени ветрови нек спале прошле дане,
саградићемо звезде и светове нове…
Ход по ивици као ватра спаса образима прија,
помисли на поља и љубавну игру покрени,
у коси твојој сваки трептај додира сија,
ти једина разумеш вулкане у мени…
.
А памтиш ли оно вече,
кад су кораци пролазнике клели?
Да ли те онај загрљај снени пече,
да ли памтиш и парк у коме смо се срели?
Ходали смо дуго, опијени нитима среће,
око нас шума, у ракији гушио се трен,
око нас тишина, мирисало је неко незнано цвеће,
и сва су јутра стихове ткала: био сам заљубљен.
.
Рекао сам: „Ви сте принцеза, горска вила,
због Вас и царства се руше,
беже демони, мржња се скрила,
само Ви познајете ходнике моје душе…“
Слушала је мудро, ћутала гласно,
њене очи путеви прости,
будила се ноћ, љубила ме страсно,
кроз дрхтај лепоте ледила ми кости.
Запевала је, песма беше о мору,
у гласу њеном ломили се вали,
туга је скидала јесењу одору,
на прстима нашим потоци су сневали.
.
Запевала је, расуле се ноте у стихијама таме,
на перлама смрти потрошене маске клече,
имала је лице што лечи све трагове осаме,
имала је лице које све болести сече.
Био сам јој друг, шапат мио и тајни,
волела је моју силну младост,
тражила у мени идеал, порок случајни,
на грудима Шумадије слутила радост.
Причала ми о есхатону, о вери,
читави векови Православља на њеном длану,
доказивала како само Господ може доброту да измери,
и молила врагове да се повуку, да одустану.
.
II
.
„Сећаш ли се?“, упитао сам понизно, сетно,
на пустом гробљу мук, Сунце је зашло,
сањао је мермер црни несретно,
сањао да се двоје истих нашло.
Запалих цигарету, иако не пушим,
сиви облаци на хоризонту бола,
желео сам у сузама горким да се угушим,
да пресечем живот напола.
.
Епитаф као завет, испод бројаница бела,
на камену хладном урезани страх,
гробница моје драге ружама посута цела,
а у срцу моме патња, у срцу моме севдах.
Где луташ сада, које стазе газиш,
опрости ми сваку глупост,
знаш, дао бих и очи само да ме опет помазиш,
да заједно пређемо и самртни мост…
.
Не знам пречицу, не знам да глумим лет,
ово није век страсти и жала,
ја сам луда, песник на верност заклет,
моја душа је већ унапред пропала.
Хоћу да мрем, нисам спреман за бој,
биће ми лакше оружје да предам,
неспретно да окончам неспокој,
али глас твој виче: „Не може, не дам!“
.
Скамењен, на раскршћу стојим,
дубоки уздах распали све посрнуле сене,
подигох главу, болестан од жеље да не постојим,
и само песма, песма њена што дрхти ми кроз вене!