Redakcija ПОСЛЕДЊА АУТОБУСКА ЛИНИЈА
„Ко помисли да прокопа пут до Дерибиковице, тај је и велики јунак, али и помало будала”, речи су једног каснијег нараштаја који се из ове недођије далеко отиснуо у свет. Замерио бих му дубоко за ово задње, да није мој син.
И није било толико економског разума улагати у путну трасу, дугу неких пет километара, од крагујског пута који је проширен пре две деценије од главног, „царског друма” уз Мораву. Искусни лисци у политици би рекли да је била замисао да се пробијањем пута преко Дерибиковице, повеже налазиште соли у Сувој Глави, иако тај рудник никада није отворен, чија су истраживања документована као безначајне количине. Ипак, мотив отварања рудника је била целовремена одскочна даска за пар политичких глава, рођених Дерибиковчана, Божидара Митића и Ранка Атанасковића, који су издејствовали радове на путу. Уследило је проширење дерибиковачког пута од Крагуја, насипање туцаником, па чак и муњевита електрификација, којом су чак претечена и нека моравска села. „Општина повукла више пара од државе, па људима дадосмо пут.”, говорио је Божидар. За око две стотине људи, просипаних по кршним падинама Бејавице, било је разумно увести аутобуску линију, па чак и четворогодишњу школу. За Дерибиковчане солидан пут, за неке нешто стамбеније. „Свечано отворимо овај пут, отварењем ове јагњеће главе!” – изговорио Ранко у сивом, функцијском капуту, у црквеном дворишту.
Управо сам у јесен, 1952., ступио на тло Дерибиковице, службујући као учитељ у школи која је имала увек око четрдесетак ђака, бар до мог пензионисања. Стигао сам тог септембарског јутра оним од „планинских аутобуса”, који је ревносно клопарао врлетима, лагано уздижућим и вијугавим путем јужно од Крагуја ка планини Бејавици. Менталитет Дерибиковчана сам упознао још при првој вожњи, у самом аутобусу, где су путници представили стереотип срдачности према незнанцу, поштовању и истовременој бојазни од писмености, али и некој чудној и свеопштој подозривости која је зрачила из њих, а за коју верујем да ни сами нису свесни. Каснијом женидбом са промућурном Крагујком, чији су породични корени сезали из саме Дерибиковице, имао сам деценије да схватим тај планински менталитет и сродим се са њим, јер сам по пореклу био Моравац. Наликују менталитети, само други бренд, тек да људи мисле да су другачији, неједнакији.
Средином, 1954. трајно сам се населио у Дерибиковици, у омањој и ненасељеној кући ујака моје супруге. Знам да сам у моравским селима одакле потичем био испиран поганим језицима кроз комшијска, пијачна и кафанска оговарања о мом напуштању идеологије да треба бежати из планина и насељавати градове у помами за пошандрцалом индустријализацијом и надувавајућом зеленом револуцијом; окуражили смо се и набеђено рекли историјско „њет”. Ипак, ваздух, храна, природа, и sine cura су ми просто одговарали у Дерибиковици, пре свега мојој устаљеној, породичној анемији. Не кажем да у недођији нема пропалих и гојазних људи, али они су под јачом присмотром дивљине и њене детоксикације. Просто сам се осећао као какав локални вампир који испија сву дивљину и оскудну цивилизацију Бејавице и смешта је у свој крвоток који је све више јачао, дајући деци знање и памет коју сам имао, док су моји моравски земљаци грабили ка градовима, функцијама и незаобилазном следовању градске тескобе коју претерано друштвени људи немају времена да виде. Дерибиковица ми је појачала апетит и унела толико кисеоника у мозак да нисам могао да препознам себе, болећивог и малокрвног студента, који се попут маторог књишког мољца вуцарао по скопском универзитету. Крављи пуномасни сиреви, боровнице, мистично брашно са крагујских поточара, волшебни укуси бејавских вргања и лисичарки, мудро конзумирање змијоваче (препеченица од клеке и шљива са дозираним отровом поскока), препородили су ме да као нека ослобођена митолошка неман покидам ланце болећиве обамрлости и пуцам од здравља. Здрави вампири у планини – том кованицом сам некада у себи описивао себе и мештане око себе, за разлику од оних који на функцијама заривају халапљиво и дубоко у наивно народно ткиво и гуше се у сопственом смраду урбане ужеглости. Али, имају библиотеке, чудна удружења за дангубу, позоришта, ресторане, биоскопе, комеморације, јубилеје, бијенале, радничке игре, криптичне борделе поред страначких постаја, честе поводе за закуске и церемоније. Како изабрати где живети? Можда је пола-пола најбољи компромис, ако је то оствариво без већег животног замарања.
У зиму, 1953. године, догодио се необичан догађај, чији сам сведок био само ја, док је шофер аутобуса био делимично упознат, иако је званично говорио да ништа необично није доживео, бар не као ја. Те године сам становао у Крагују, у дворишту породичне куће свештеника Милорада Прокића. Крсну славу угледног Дерибиковчана, Миливоја Петрушића, неодложно сам био принуђен да посетим, који ме је готово под присилом извукао из школе након наставе и инсистирао да присуствујем у позамашном табору његових славских званица које су се сјатиле са околних обронака Бејавице. Чак четворо његове деце похађало је истовремено школу, двоје близанаца првака, девојчица трећак и најстарији дечак. Тада славе нису ни биле расипничке, тада су се људи на славама окупљали да се друже, а јели тек да би се дружили. Пило се претерано, а ти ретки комади рибе што пристигну у најближу варош су обазриво пржени у врелом зејтину и благовремено служени гостима чим би пoјединачно или у хорди набасали на кућни праг. Ћемане је просипало веселе или сетне тонове до дубоку ноћ. Не желећи да каљам професију, што увек и чиним, остао сам најтрезнији на слави, ако се не рачунају поспана деца и најдревнији укућани. Алкохол је дволични пријатељ осамљености. Хранислава из Лисичје Рупе су морали да оставе да преноћи.
Угледавши кроз људима пуну, бучну, мемљиву и замагљену собу да кичасти зидни сат показује пола једанаест, одлучио сам да ухватим последњи аутобус до Крагуја, јер није било мудро пешачити ноћу километрима низбрдо кроз пределе увала и лугова, где су вуци почели још од Митровдана да јауцима и чопорским крстарећим патролама поздрављају своје могуће оброке. Нуђено ми је да останем и преспавам, али како је био петак, 4. децембар, решио сам да за викенд сиђем до вароши, у куповину конзервиране хране, дуготрајних двопека и још неких кућних ситница које не бих могао приуштити у оба крагујска дућана.
Аутобуско окретиште у Дерибиковици, уједно и полазна станица за супротни смер до Ристовца, било је неких пола километара од гротла села, ако би се гротлом сматрала школа, кућа поменутог Миливоја, црква Св. Макарија Великог са омањим гробљем и још пар кућа староседелаца. Остале куће су радијално биле раштркане у јужном правцу, по беспућима блажих и суровијих падина. Журио сам од центра села по грбавом колском друму чијим колотечинама је текло децембарско блато, које је константно квасила сипећа, хладна киша. Температура је била нешто преко нуле, претварајући сипећу кишу у редак снег. Пушка, вероватно испаљена пред кућом Петрушића, пригушено запара презасићеном атмосфером, кад угледах на ручном сату да је десет до једанаест. Разлог за овако касном и неуобичајеном линијом у овој пустелији је био чувени талас радних акција у околним већим варошима, који су уморне људе довозили касно у ноћ и окупљали поново рано ујутру, изашавши у сусрет оближњим људима да се не гурају у баракама, већ и да поведу по којег госта на спавање у својим кућама. Аутобус је већ каснио пуних десет минута.
За овакву недођију, полазна станица је изгледала сасвим пристојно, састављена од ширег круга поравнане површине, који се у наставку од неких педесетак метара до прве букове шуме губио кроз локве блата, ниског растиња и закржљалих жбунова. На самом ободу окретишта пружала се подужа клупа са наслоном изнад које се уздизао стуб од огуљене боровине, носећи сијалицу која је јасно бацала изразито жуту светлост десетак метара око себе. Расвета је била поклон Миливоја који је лично финансирао кабал, светиљку и укопавање борових стубова од своје куће, палио је при првом мраку и гасио рано ујутру. Иза клупе и бандере провалија, ни дању не можеш видети дно. Прави храм утехе за усамљеног чекаоца аутобуса. На тренутак сам помислио да ли је то заиста светлосно уточиште или позорница која привлачи залуталу дивљач, па и оне чопоре вукова. Пожелео сам на тренутак да држим пушку која је малочас опалила из чисте обести.
Како сам те минуте чекања доживљавао као сате, све више сам увиђао кроз последње линије жуте расвете, да има нечег болесног у том закржљалом растињу, предворју бујне букове шуме. Као да је неки див зграбио сву вегетацију из тог видокруга, посисао све корисне сокове из ње и неприметно пљунуо назад, дајући му драматичан и умирући изглед, додатно унакажен тамом која је гурала последње ивице жуте светлости. Управо тада сам присуствовао феномену светлости, какав нисам видео у ниједној физици или ми је касније неки просечни физичар могао појаснити, а да не посумња у моје рационално просуђивање. Знам добро да те безначајне количине алкохола нису могле произвести да у мом видном пољу, тама из правца закржљалог жбуња једноставно крене да клизи ка мени, клупи и светиљки, попут померања неке чупаве ствари испред свеће која даје грозоморне покрете на зиду. Сенке жбунова су, попут прстију, споро и једва приметно, полако прилазиле ка центру одакле се константно расипала иста количина светлости, истом јачином, без икаквих треперења и отказивања. Додатну језу је причињавало то што се светлост у правилном кругу нормално ширила у свим осталим правцима, само је тих десетак метара обима светлосног круга нарушено из правца жбунова. Тада сам престао да научно и рационално објашњавам зашто нестаје светлост са те стране, препустивши се пуком посматрању.
Сенка се све више пружала ка сијалици и почела да одступа од силуета тела жбунова. У тој мешавини светлости и најцрњег мрака, стварале су се обличја која су најмање представљала биљни свет. Изрониле су силуете неке скупине људи одевених у, рекао бих, поцепаним тканинама који су извели страховиту представу језивих покрета који одступају од уобичајених могућности окретљивости и механике људских покрета, а сумњао сам да поједини покрети могу бити изведени и најеластичнијим телом врхунског гимнастичара или циркуских акробата. Било је неких напрасних окретања руку и ногу у положајима како се крећу пауци или инсекти, увијања тела вешто попут змија или кишних глиста и покрета које не бих могао описати, јер таквих модела кретања нема у мом искуству и разуму и поред толико листања енциклопедија и тим површним сусретањима са свакојаким културама и митологијама. У том призору демонских покрета, периферним видом, као да сам угледао пар очију у далеким стаблима букове шуме, јер закржљалих жбунова као да није било. Тада се стропоштах на стамену и мокру клупу са наслоном, јер ми је тело толико било малаксало да нисам ни могао да помислим да потрчим, чак ни пузим и побегнем од силуета и очију које су ми пришле још неких пар метара. Осећао сам како нестаје сва она енергија коју ћу годинама упијати касније и бити онај здрави планински вампир. Осећај као када из малаксалог човека нешто истаче и то мало крви, али мојим венама и артеријама није ништа одлазило, већ напротив, ум ми се пунио неким праисконским мотивима из живота на овом тлу који су муњевито прелетали мојим мислима и гнездили се негде у дубокој подсвести. Као да су сенке требале да збуне моју свест, јер сам неким крајичком разума, схватио да нешто борави у мојој глави. Да нешто узме од мене, али ми и преда, што никада нисам разумео.
Свест ми се полако враћала кроз десетак секунди, након што су се први снажнији звуци брујања аутобуса узбрдо проломили мојим ушима и обриси његових фарова зацаклили у мојим зеницама. Шофер ме је затекао и касније ми рекао да сам тражио доста воде, читаву флашу воде сам му испио, а ја се тога и данас не сећам. Читав нејасни “разговор” са древним је трајао од 10:54 до 10:58, четири минута вечности. Цивилизација нам је узела оно што би и најобичнија дивљач разумела. Порука коју ни мајстори хипнотике, врачаре и највећи психолози не могу извући. Покушао сам, под велом службеног одсуства за јавност.
Сећам се полулежећег положаја у кратком аутобусу, како са задњег стакла бленем у нормалну светлост и оне безазлене закржљале жбунове. Снег је већ био забелео децембарско стегнуто блато.
Још десетак пута сам био у прилици да у том временском интервалу сам боравим на станици, намерно и случајно, напет од ишчекивања да заиграју сенке жбунова. Ништа, ни зими ни лети, никад више. Оно што сам кроз деценије спорадичног истраживања дознао је само кратак текст у „Кроници Крагујског Дола” да то место зову Пијавице, где су налажене назнаке зиданог камена из превизантијског периода и пар оштећених керамичких посуда у том темељу, какве сам сличне видео код једне трапаве бајалице. И данас, сматрам у себи да је оно била непротумачена порука давно нестале вештице која кроз вечни медијум живота одашиље поруку. Да, биле су оно очи подмлађене старице; понекад их, накратко, у мраку, видим у очима своје жене. Уобразиља или генетика?
Можда ће и проћи некада овим друмом живи пријемник који ће протумачити одашиљући древни сигнал. Неки пријемници или раде на блиским или на даљим фреквенцијама које исијавају свуда око нас. Неки и не знају да су пријемници.
_____________________
Istaknuta slika: Stara autobuska stanica u Rožajama
