Rođen je u Čačku, gde je završio osnovnu i muzičku školu. Potom se preselio u Beograd gde je završio Srednju PTT školu i u potpunosti se posvetio umetnosti. Svirao je u bendu “Slajd” sa drugom iz klupe Ivanom Markovićem iz Kruševca, sadašnjim basistom benda “Scarps”, a kasnije pravio tehno muziku, objavio dva izdanja za nemački SMD records, uvršten je u artiste EXIT festivala; pisao je poeziju, a nakon diplomiranja na Fakultetu tehničke grafike posvetio se i umetničkoj fotografiji, video snimcima, grafičkim radovima, 2D animacijama, dokumentarnim filmovima i muzičkim spotovima. Godine 2011. osnovao je „Društvo Živih Pesnika“, za koje se biraju talentovani pesnici sa prostora bivše Jugoslavije. I to nije ni blizu konačna lista svih njegovih dostignuća!

Ovaj multimedijalni umetnik i naš OutLouder za ovu nedelju zove se Nikola Šipetić – Tomahawk i pravi je dokaz da umetnik može da ima svoje mesto „pod kapom Nebeskom“ i da bude uspešan i zadovoljan svojim životom. Iako prilično zauzet poslom, ali i brojnim prijateljima i saradnicima koji veoma cene njegovo društvo, Nikola je pristao da da kratak intervju za OutLoud.rs.

Nikola, Vi ste završili osnovnu muzičku školu. Koji instrument ste svirali? Koliko je osnovno muzičko obrazovanje uticalo na Vašu odluku da osnujete bend? Kakve uspehe ste dostigli u muzici?

Svirao sam klavirnu harmoniku u osnovnoj muzičkoj školi u Čačku i bio sam prosečan. Kasnije sam solfeđo znanje prilagodio bass gitari, a sve muzičke izraze sam začinio kompjuterskim programiranjem raznih instrumenata u svrhu autorskih radova u oblasti elektro muzike. Softveri koje koristim su Reason, FL Studio, Cubase… Pevao sam nekoliko godina u crkvenom horu. Najveća dostignuća su mi dva elektro singla za nemački “SMD records” i kruna naravno, učešće na “Exit” festivalu.

Sa kojim našim (ili jugoslovenskim) istaknutim muzičarima ste sarađivali? Kako je došlo do objavljivanja dva izdanja za nemački SMD? Koja vrsta muzike je bila u pitanju?

Sarađivao sam sa celom elektro scenom iz prošlosti. Od Dušana Kaličanina i Tehnokratije, Saše Petrovića Petrowskog iz Akropole, Aleksa Marinkovića “Isophlux”, Peđe D Boja u remixu hita “Jugoslovenka” do dvojca “Neo Filigrante” iz čuvene svetske organizacije “Gigolo records”. “Neo Filigrante” često u svojim miksevima puštaju moj singl “Twist and doll” koji se može preslušati na Egzitovoj stranici koja je posvećena mom radu. A “Twist and doll” je u stvari omaž Majklu Džeksonu i numeri “Smooth Criminal”…

Počeli ste da pišete poeziju od svoje petnaeste godine i objavili ste do sada tri zbirke pesama. Šta za Vas znači „kvalitetna poezija?“ Šta mislite, ima li srodnosti između poezije, muzike, grafičke umetnosti, filma?

Uvek sam želeo da oponašam stvari koje su me impresionirale. Svejedno da li je u pitanju muzika, poezija, fotografija, film. Kao mladi konzument umetnosti imao sam uvek nešto da dodam ili da vidim kako bih ja to nešto uradio. Bio sam jako radoznalo i uporno dete, isto tako tinejdžer ni danas se ništa nije promenilo… Poezija je početak svega i ja doslovno verujem da je poezija najlepši jezik. Tu se ne pozivam na Davidove psalme nego jednostavno, poezijom mogu da kažem mnogo više nego bilo kojim drugim izrazom. Nema šanse da ostanem nedorečen niti krivo shvaćen… Za mene je kvalitetna poezija ona koja izaziva promene na licu tokom čitanja… Ako iz nje isijava istina, onda se učinak ne može sakriti kao ni: “ljubav, kašalj i siromaštvo” (Ivo Andrić). Naravno da ima srodnosti između svih izraza u umetnosti. Sve zajedno polaze iz iste tačke, ako to tako mogu nazvati. Smatram da za cilj imaju kreacionističku želju, istu onu koja je Tvorca inspirisala da stvori, kreira i oslika svet, ovaj u kom živimo…

Diplomirali ste na Fakultetu tehničke grafike i opredelili ste se za rad kolažom. Zašto baš kolažom? Možete li nam reći nešto više o brojnim knjižnim izdanjima, za koje ste Vi, baš ovom tehnikom, dizajnirali korice?

Kolaž volim i zbog te ljubavi sam ga birao za diplomski. Sama ideja da mogu da stvorim neku novu postavku (frejm) koristeći stotinu različitih izvora, me uzbuđuje isto kao miksovanje dve različite pesme da bih dobio neku treću, novu. Sve elemente koje nalazim u novinama, fotografijama doživljavam kao delove nekog pazla, koji čekaju baš mene da im udahnem sasvim novi život spajajući ih u neku novu celinu, do sad nikad viđenu. Prvi put sam video taj izraz u ranom detinjstvu u skečevima “Letećeg cirkusa Montija Pajtona”. Sve njihove skečeve i špice sam posmatrao otvorenih usta i bez treptanja… Dve godine sam na Adi Ciganliji vodio “Kolaž Radionicu”. Ceo projekat je sponzorisao “Politikin Zabavnik” i od njihovih izdanja smo pravili kolaž kompozicije.

Od svih vrsta umetnosti kojima ste ste bavili, koju volite najviše i zašto?

Volim svaku na različit način i ta ljubav neprestano raste. Neko se dosetio da skup različitih izraza nazove “Multimedija” i ja nju volim i svaki dan se iznova zaljubljujem… Možda fotografiju malčice izdvajam…

Osnovali ste Društvo Živih Pesnika. Možemo li čuti nešto više o stvaranju te same ideje, Vašim saradnicima, ciljevima i uspesima do sada? Kakvi su Vaši planovi u pogledu budućnosti Društva?

“Društvo Živih Pesnika” (skraćeno DŽP) je postala ozbiljna online organizacija odmah nakon njenog osnivanja 2011. godine. Poezije gotovo da nije ni bilo na FB tih godina. Hteo sam da budem “kapetan živih” i tako dobijem šansu da moja poezija za početak bude pročitana od strane nekih drugih pesnika. Hteo sam sopstvene stihove da poštedim od nemilosrdne samokritike koja je umela da iscepa i celu svesku poezije u ranoj mladosti. DŽP čine sami pesnici i po tome je grupa prepoznatljiva, autori čitaju autore. Odmah smo organizovali mali servis koji može da odradi: dizajn korica, prelom, lekturu, recenziju i sve što je potrebno za jedno savremeno izdanje U DŽP-u pišu svi ljudi iz srpskohrvatskog govornog područja. Od stidljive grupe entuzijasta sada imamo “Sobu od 5000 ljudi sa dignutim čašama” (M. Mladenović). Planovi nam dolaze “odozgo” za mnoge zgode i pobede smo prvo imali realizaciju pa tek onda neko ovlaš opravdanje da je to bio plan ili deo plana. Moram iskreno da kažem, da nismo ništa planirali, pojam “Balkanska Unija” se formirao u jednom poetskom duhu koju delimo svi koji imamo da kažemo nešto o čemu pred “drugima i normalnim svetom” ćutimo…

O uspehu DŽP-a pisao je i RTS, a izdanja se mogu naći i onlajn, na Amazonu.

Bili ste pozvani u Sjedinjene Američke Države 2016. godine na rad na jednom obimnom autobiografskom romanu u svojstvu prevodioca i romanopisačkog asistenta. Da li ste prihvatili poziv? Šta mislite, kakav trag će to ostaviti u Vašoj karijeri?

Da, prethodnu godinu 2016. sam proveo duž istočne obale SAD. Prihvatio sam izazov da radim na jednom obimnom autobiografskom romanu. Posetio sam mnoga mesta od grada Čarlstona na samom Jugoistoku do Floride, Njujorka u centralnom delu Istočne obale i Vermonta na samom severu na granici sa Kanadom. Rad na romanu je bio iscrpan, ali inspirativan. Prevodio sam sa engleskog jednu priču kakvu do sada nisam video ni na filmu, a kamoli igde pročitao. To iskustvo je već ostavilo traga u mojoj karijerici jer sam video neke stvari iz sasvim drugog ugla i sve što mi se desilo u Americi pripisujem nadogradnji mog ukupnog spiritualnog iskustva. Nisam postao naprasno mudar, ali sam sebi razbio neke iluzije o Eldoradu koji nam je u industriji zabave predstavljan u “Zemlji slobode”…

Šta je Vaš dosadašnji najveći uspeh i šta biste voleli da postignete u budućnosti?

Voleo bih da održavam sve postignuto do sada i da proširujem znanja i izraze. Kao akrobata u cirkusu. Žongliram sa podobrim brojem čunjeva. Gajim veštinu i zanat i gledam da mi nijedan ne ispadne. Biću srećan ako na dostojanstven način održim postignuto i ispratim jedno obimno delo koje sam spontano započeo na više frontova…

Imate vrlo zvučan nadimak – Tomahawk. Kako je do tog nadimka došlo?

Tomahawk, zbog sekire u Zagorovoj ruci. Zagor je jedan od mojih omiljenih strip junaka a njegov čekić je bio “Pravda” u koju i danas sa istim žarom verujem… Inače nadimak je bio jedno vreme naziv za “Tehno Organizaciju” koja je operirala od 1997. do 2002. Osnovao ju je moj sugrađanin i komšija DJ Ivica Savović aka Ivika. Meni je nekako ostao kao etiketa. Nikola Tomahawk, da to sam ja.

Po Vašem mišljenju, koliko je bitan talenat, a koliko trud i upornost u umetnosti?

Talenat je dar sa kojim se rađamo i vremenom ga razvijamo ili ne. Teško ga je prepoznati u vremenu opšteg nevremena. Umetnost se deci savetuje za hobi i uvek nešto sekundarno. Takve su nam prilike u zemlji i ja potičem iz te takve kolektivne svesti. Koliko god upornosti i truda bilo u avangardnim i underground izrazima hleb je onaj od sedam kora i to često plesnjiv i bajat. Poznajem čitavu armiju free lancer-a (kao što sam ja), koji su zagazili u podne sopstvenog života, ali zbog “cirkuskih” zanimanja još nisu bacili sidro za porodicu i dozvoljeni minus svakog prvog u mesecu. Ja sam za to da se ne prave kompromisi i da se po svaku cenu istera “svoja stvar”, jer sve suprotno tome mi je onomatopeja socijalno poželjnog i drugim rečima Laž!

Zahvaljujem Vam se na izdvojenom vremenu i odgovorima. Molimo samo da nam kažete još nešto: s obzirom na to da ste Vi uspešan multimedijalni umetnik, koju poruku biste poslali mladim talentima, koji tek traže sebe u bilo kojoj sferi umetnosti? Kako biste ih posavetovali: za šta da se bore, čega da se čuvaju?

Poruka je da ne odustaju nikada i da u momentima kada je sve besmisleno smognu snage da se sete da ima i sutra – dan. A treba da se čuvaju svega što se predstavlja kao lako i jednostavno, jer toga nema ni kod nas ni u inostranstvu… Malodušnost može da se otera jednostavnim ignorisanjem kao u filmu “Blistavi um”. Neka ona šeta pored Vas, a vi se borite za svoje mesto pod suncem i samo neodustajanjem vam je zagarantovano.

Razgovarala i priredila Dajana Lazarević