Redakcija Miljana Stefanović (9. oktobar, 1994.) Student srpskog jezika i književnosti Filološkog fakulteta u Beogradu. Zaljubljenik u pozorište i jezike, zavisna od jutarnje kafe, smeha i muzike i često neorganizovana.
Sebe smatra osobom koja je sve svoje ljubavi uspela da pretoči u jedno, a to je da radi ono što voli i da voli ono što radi.
TEBI
.
Tebi sloboda predstavlja samoću;
moja sloboda traži širinu,
guše je zidovi,
plaše je krovovi..
Tvoja je tišina strašna i gluva
moje parče tišine glasnije je
od svih tvojih uzvika.
Ti vreme odbrojavaš,
ja svakog dana iznova
ubijam prolaznost.
Ti umeš da pročitaš reči samo;
i to površno baš
ko neko zarazno sivilo,
‘zalud potrošen čas…
Čemu sve to,
čemu život
kad ga površno i živimo.
Ti se кatkad izgubiš u laži,
katkad mržnjom zalediš tren;
zalutaš do mene,
pomodriš od srdžbe,
pocrniš
toliko da postaneš sen’.
Mrziš me naglas
kad ponovim tvoj greh.
Ti svet ne činiš boljim,
ti si onaj što ga truje, kažeš.
Ti si samo okrenuo leđa dobroti.
Iskrenost za tebe nije drugo
do izumrli cvet,
ili onaj
izgubljen zauvek
i potopljen
Ja prostor trebam
samo kad vazduh u grudima
nestane zajedno sa dušom.
Kad isčezne.
Treba mi bar do jutra
dok se sastavljam i tražim
po uglovima sobe.
Treba mi
da prosudim šta je od
svega u meni
dobro,
a šta zlo;
da se oduprem virovima
jer oni me vuku na dno.
Al se, eto,
uvek
nekako mimoiđemo,
u mislima pogubimo,
zaboravimo
i ostavimo
daleko iza snova.
A ja bih
čak i kad osetim bes
da razumeš
kol’ko mi ustvari ti trebaš
kad me guši dan
i kad me ubija noć
kad me smanjuje minut
i seče čas.
Kad se kazaljka zarije
ravno u grudi
ne da ubije već da me poseče
i od mene
napravi ličnosti dve.
Da mi ko titulu prišije masku
pa pod istom da nestanem.
STIHIJA DEPRESIJE
Nigde nikoga.
Po prvi put
tako glasno čujem tišinu.
Toliko glasno da mi je ubila
svaku misao u glavi, svaku reč,
svako slovo.
Silom me tera
da odustanem od života.
A i šta tišinu briga
da li si s ove ili one strane.
Toliko je teška za čoveka
da ga ispije za tren.
Mene je, izgleda
već celu pojela.
Ustvari, skoro celu.
Ostavila mi je jedino ruke i oči.
Valjda da bih onda
kad se pogledam u ogledalo shvatila
šta sam za druge ljude
i koja je moja svrha.
Da gledajući u tišinu,
istu onu koja me je već tol’ko pojela
da mi ni glas nije ostao,
shvatim da je od mene stvorila senu
i sakrila me u najmračniju fioku.
Dakle, ni nema me.
Jedina nada jesu mi
deset čitavih prstiju,
samo mojih,
koji će ‘mesto krvi
mastilom obnoviti moj život.
.
SNOVI
.
…po svom krevetu skupljam ostatke
onih nedosanjanih, pustih snova
koje mi prvi zraci stvarnog života razbijaju na sitne komade.
Polako gubim se k’o korice knjige,
što su godinama umorno bdele na polici,
k’o na peronu nade mameći me da ih uzmem.
Al’ ljudi su često gluvi za vapaje!
Okreću glavu pred snovima…
Onda polako napuštaju njihove odaje,
ne mogu ih više nazvati svojima.
Neizbežni nekad, danas nemogući
…eeeej!!
A mamili su me da im se prepustim,
da naučim kako da ih živim i zavolim.
Sada, vratila sam se svojoj kući.
I smešno…
Nisam ni bila svesna
da sam bez snova u stvarnost zalutala.
…skitnicom su me prozvali!
I evo ustajem!
Stvarnost me boli.
Kao staklo zariva mi se duboko u svest
…peče!
A onda shvatam svoj prazan život.
Snovi?!
Nema ih više.
Ja postacu promašena slika.
…senka što se ne vidi u mraku.
Al’ jedno znam!
Za mnom ostaće vreme i rane
koje će samo jednim pogledom,
jednim dodirom oživeti sve.
Sve ono zbog čega ja noćima nisam sklapala oči,
sve ono zbog čega sam se vraćala unazad,
sve ono što sam kroz prozore pune magle tražila,
sve za šta je trebalo vreme da zaboravi a nije…
Oživeće!!
A kad savest počne da me grize
i ko crv sumnje da mi po snovima luta,
skučiću se u nekom ćošku samoće,
jer kada se sve ovo desi,
postaću samo promašaj,
senka života nekog malog belutka.
.
PLAČ KLOVNA
Dok u ovoj noći punoj jeze
uz muziku kiše
što lagano propast svira
tvoji prsti dodiruju staklo
počeće priča
…i to uz šapat tih.
Čuješ li?
Govori tiše…
I uz tihu muziku klavira
sećanje oživljava,
na prste korača.
Ooo da!
To su njegovi neostvareni sni.
Oni koji postali su
samo prašina teška i siva
koja se katkad uz vetar blag zatalasa
i onda opet padne na zemlju.
Al’ ipak se svaki put uz taj vetar
i njegova nada ponovo rasplamsa.
Ovo nije bajka.
Daleko je od toga.
Odraz je čoveka
zaboravljenog, samog,
odbeglog od sreće.
Zna da ljudi su slepi
ne vide njegovo pravo lice
Al’ bar on ima masku
iza koje se skriva lice običnog čoveka,
lice skitnice.
Iiiii… Pažnja! Pažnja!
„Pozdravite aplauzom…“
I onda se zavesa polako diže,
dim se razilazi i svetla pale.
Al’ napravimo pre nastavka jedan mali siže..
On, iza šminke i iscrtanog smeška
ima dušu punu bola
dušu koju muči briga teška.
…kreće šou!
„Pozdravite klovna Srećka!!“
On izlazi na scenu
ćutke, al jedna suza kanu mu iz oka.
Glumi marionetu nemu
dok iz publike viču:
„To je onaj ludak iz našega bloka!“
„Jedan jedini…“
Najava još traje.
On diše duboko
u kostimu smešnom
vešto skriva uzdisaje.
„…klooooovn Srećkoo!!“
Na jednom nastade tajac,
potom aplauz
i počinje tačka!
…ooo istino bedna!
Zar je klovn za ljude ništa drugo
do igračka?!
„Žonglira, animira masu trikovima raznim
…ume i da svira!!“
Plač postaje sve jači…
Iako na izgled srećan
bol sve dublje u srce počinje da dira.
Nije ovo bajka.
Daleko je od toga.
Istina je bolna,
jer onda kad zavesa se spusti
i svetla se ugase,
onda kad scena utone u san
U njemu se budi seta
on ostaje sam!
Sa očima punim mržnje
postaje hladnokrvni ubica
Jer kivan je na život,
kivan na ljude!
On postao je
zahvaljujući njima
samo iskrivljena slika
nevešto iscrtana skica.
Ova priča nije bajka.
Ko još živi od toga?
Dok slika puca
svaki komadić zariva se ravno u svest
I onda kad se sve maske skinu u noći
shvatićeš…
Da od života mu ostaje
samo bezdan – hladan i siv
K’o živa rana
svake noći se ponovo otvara
Boli i peče!
“Klovn Srećko” nestaje.
Na njegovo mesto
pojavljuje se ružni i zli džin,
obuzima negovo telo i čini ga zlim.
Srećkovo lice se menja,
mračno je od bola.
U sobi punoj dima
on broji, lomi i sve baca sa stola.
Kune život bedan
Jer zna da sutra
kad mrak nestane
on ponovo skrivaće se od sveta
postaće ponovo za ljude
ona glupa marioneta.
Eto!
Ovako život ovog tužnog klovna teče.
Danju je sena
maska što steže ga sve jače.
A onda uveče
Kida je, lomi se i plače.
