Redakcija Radmila Vojinović
Žute dunje
Kiša je još padala. Radio je tiho svirao. Pevao je nežni i setni Davorin iz Indexa
…poželjela žute dunje,
žute dunje aman,aman
žute dunje iz Stambola…
a meni se slike naređaše kao film.
***
Vraćali smo se kući, na autobusu otvorena vrata, poslednji pogled na Bosfor koji se zlatio na kosim zrakama sunca.
Nedostajala su dva putnika, gužva, nervoza, ponovno prebrojavanje.
Vodič se osuo crvenim pečatima dok je glasno prozivao.
– Gori ste od dece! kazao je. Ko sedmi razred na ekskurziji, bez razredne. Izašla sam na parking da se još jednom pozdravim sa Istanbulom.
– Merhaba. Nerelisin (odakle si) gospođo?
-Iz Beograda-kažem starcu koji je drhtuljio na vetru u tankom jeftinom kaputiću, a njemu se rascveta lice.
– Ja sam Rasim iz Sandžaka, jel to blizu? pita.
Na kraju ovog uzbudljivog puta gde su sve mere bile izmenjene i vremena u kom je sve moguće, rekoh mu da smo skoro komšije.
Govorio je tiho, mršavim, drhtavim rukama je gužvao francusku kapu kao da mu život od toga zavisi, tražio je reči. Starinske, davno zaboravljene reči kotrljale su se istanbulskom kaldrmom kao odjek tužnog sećanja.
Došao je, kaže, u Istanbul kao dete, bilo je sve lakše dok si još mlad, ali kako stariš postaješ svestan prolaznosti vremena i svog značaja.
Otkrio da u sebi ima rupu koja je gutala sva njegova sećanja, što je bilo dobro, jer je živeo raspolućen između želje da ode u zavičaj i straha da neće prepoznati kuću, dvorište, voćnjak, da se sve izmenilo, ali nekad je nedostajalo hrabrosti, nekad vremena, uvek para.
Kad se završio rat u Jugoslaviji, kaže Rasim, stiglo je novo vreme. Čoveku se mililo što je živ. Ali novo vreme, novi adet (običaj). Prvi zadatak nove vlasti je bio da se razračuna sa verskom zatucanošću, a patrijarhalni i tradicionalni muslimanski narod je kampanju skidanja feredže i zara doživljavao kao uvredu časti. Ali uporedo su u zavičaj stigli propagatori koji su na magarcima obilazili sela i širili razne priče među neukim meštanima i nudili im obećavajuću budućnost.
Rasimov otac je bio zadovoljan svojim životom, ali svi mladi ljudi iz sela su se spremali na put. Rasim kaže, kako pamti svoju majku dok u bošču pakuje vezene ukrase koje je ređala po sećiji i krajem marame krišom otirala suze. Na izlasku iz sela otac se nije ni okrenuo, sklopio je kapke da mu slika kuće i razgranatog oraha ne ostane prikovana u oku. U selu je ostala samo duša, izgubljena kao izgubljene cipele ispred džamije. Prodali su imanje u bescenje, dobili pasoše za jednokratnu upotrebu i preko Povardarja i Soluna uz stalna presedanja pošli za Tursku.
Karavan je putovao sporo i iscrpljujuće. Žuljao ga mutap od kostreti u koji ga je smestio otac i nosio na leđima. U rukama je držao lonac sa izdankom drveta dunje iz njihovog voćnjaka.
Turska vlast ih je dočekala još na granici, svaka porodica je dobila kozu i garantno pismo za daleku oblast na istoku. Daleki istok Turske je težak za život, surova klima i gola zemlja. Bili su obeshrabreni i prepušteni slučaju.
Tokom tih prvih meseci nisu radili ništa drugo osim što su mislili na zavučaj. Ovde je sve bilo tuđe i tuđ svet i tuđi običaji i tuđe nebo. Njegov otac jekopao po ceo dan otkrivši tako način da um i telo u teškom poslu oslobodi misli.
Za starosedeoce oni su bili došljaci sa još neutvrđenom količinom hrišćanskih zapisa u sebi. Iskašljavali su se i pljuvali kad su prolazili pored njih. i prljali njihove najtajnije snove o budućnosti.
Osećao je kako oca polako napuštaju nade o novom životu. Lice mu bilo zemljano, kao vreća krompira, napuštala ga je volja za životom kao kad u sobi nestaje vazduha. Neki zemljaci su se vratili kući. Kad su se usudili da o tome pričaju čuli su samo strašne vesti. Teško je bilo kontrolisati te priče koje su nekad zvučale neverovatno. Iz zavičaja su dopirale glasine da su ih odmah uhapsili i strpali u logore. Čuo je oca kako šapuće sa komšijama o nekoj gvozdenoj zavesi. Zamišljao je mračnu pećinu koja guta sve u sebe i spušta zavesu od metalnih šiljaka da niko ne pobegne.
Majkina lepota je polako počela da se gubi u naborima marame. Rasim je jednom našao pola češlja od kosti. Odmah ga je poklonio majci da bude lepa. Majka se nasmešila. Tad je naučio da žene vole da budu lepe.
Izvodio je razne vragolije glumeći veselost ne bi li joj izmamio osmeh. Pokajnički, ako je bio nevaljao klanjao je klečeći iza oca moleći se Bogu da vrati majci osmeh na lice.
Molio se naročito noću kad sve utihne, nadajući se da će tako molitve naći put u gustoj i beskonačnoj mreži molitvi do njegovog zavičajnog Boga. Kako bi ujutru zaticao oca i majku oborenog pogleda pitao se da nije pogrešio i da treba da se moli ovom Bogu ovde. Pitanja su u njegovoj glavi stvarala nelagodu i nije se usuđivao da od oca potraži odgovore. Molio se dok mu noge ne utrnu i ozebu. Dok se uvlačio u toplu postelju pored oca i majke osetio bi da ni oni ne spavaju.
Dani su prolazili kao godine i svaki dan kao da je odbrojavao svoje sate protiv njih , ali nakupi se sedam godina na tom negostoljubivim i mračnom mestu . Jedan dan se nije razlikovao od drugog sve dok jedno jutro njegov otac ne ugleda komšijsku kozu kako brsti dunju.
Bio je je to tužan trenutak, možda najtužniji od svih tužnih u ovim nesrećnim godinama. Otac je to teško podneo, oči su mu se punile očajem, video je to u njegovim zenicama. Bol je probila branu i otac je zaplakao. Oni nisu mogli znati da je ocu još tada prepuklo srce. I u Rasimu se nešto prelomilo. Bilo je gotovo njegovo detinjstvo.
Zatvorio je vrata kolibe kao da u njoj sahranjuje svoj prošli život i uspomene zajedno sa stvarima koje nisu mogli da ponesu, ulubljenu šerpu, bokal bez drške i cipele koje su zinule kao usta.
Pošli su ponovo u neizvesnost gonjeni nadom i strahom, sa golim štapom dunje u loncu.
Pašnjaci puni lavande i matičnjaka, plave žalfije i lekovitih trava, stada ovaca sa vunom belom kao sunčev sjaj, dolina pitoma i široka, sačekala ih je nadomak Istanbula. Samo, bila su to burna vremena. Još se nisu ni smestili u napuštene udžerice izbio je vojni puč. Njegovog oca su odmah uhapsili. Bili su emigranti iz Jugoslavije, komunističke zemlje i proglasiše ih levičarima , revolucionarima, komunističkim muslimanima. Njegov otac se nije razumeo u politiku, nije ni znao šta znači ta reč. Svaki dan je sa majkom išao ispred zatvora čekajući vesti. Iz tog vremena ne seća se ničeg, sem očekivanja da će se nešto desiti. Majka je stalno plakala. Njegov otac nije sačekao pomilovanje, taj čestiti, nesrećni čovek umro je ojađen od straha i tuge.
Dugo je bio ljut na sve, na Boga ovog ovde i u zavičaju, prestao je da klanja i da se moli. Nije bilo druge dece za igranje, majka je oko sebe splela neprobojni štit tišine. Bio je sam sa svojim tajnama u glavi. Počeo je sve više vremena da provodi pored dunje, suvog, beživotnog štapa moleći se njoj kao kakvom božanstvu. Nežno je dodirivao površinu kao da hoće da joj udahne život. Otada sve njegove želje, sve njegove nade bile su upućene njoj. Ona je bila njegova kuća, njegova stvarnost, sve što je imao.
Verovao je, onom osobenom snažnom verom da će prirodni tokovi poteći uobičajenim redom.
Dunja je postigla ravnotežu. Rascvetala se jedno jutro kao najlepša nevesta.
To proleće kad se dunja rascvetala doveo je mladu u kuću. Kad je oženio Turkinju kao da je oženio celu Tursku. Vesela i vredna, rađala mu je prelepu i savršenu decu, male Turke kojima je turski maternji jezik. Sve je ispunjavala svojom pesmom i dobrotom. Znao je da to što mu je podarila je nešto dragoceno i da treba da bude zahvalan životu.
– Dao sam im sve, Tan šućur (hvala Bogu).
Rešio je, kaže, da se promeni, da ne gleda u prošlost, ne pusti da isklija semenka tuge koja se skrila duboko u grudima. Shvatio je da je to mesto koje mu je dosuđeno da ostane u njemu, da sada ne može da bude nigde drugo, da ne postoje dva boga, to je isti Bog, samo ga drugačije zovu i da svaki božji čovek ima svoje mesto pod ovim nebom.
Saznao je da su ukinuli Jugoslaviju, samo ne zna jesu li ukinuli zavičaj, ali u njegovom rodnom listu zauvek će pisati zemlja rođenja FNRJ. Uspomene na stari kraj, oca i majku polako su bledele. Želja da obiđe zavičaj polako se sušila kao biljka kad je ne zalivaš.
Možda je čovek, mislio je, kao drvo koje pusti korenje. Iščupano teško se primi na drugo mesto, boluje i vene.
Samo ponekad, s jeseni. kad se zažuti dunja u bašti i kad se cela Rasimova duša skupi u njoj , uhvati ga neka čežnja. Onda se lepo opremi u nedeljnu preobuku i trči na parking gde stižu autobusi sa turistima.
– Možda će naić neko naš!
– Onda se, gospođo, vraćam kući srećan, samo sam još iznutra tužan. Stalno se pitam, odakle dolazi moja tuga.
Mršavim rukama od kostiju i vena širi svoj kaputić i pokazuje na mesto gde je srce.
– Ovde je samo rupa.
Poleteo je šljunak kad se žuti taxi zaustavio pored nas. Izleću moje drugarice Jaca i Sokićka. Pokušale su da navuku pokajnički izraz na lice, ali svetlucanje očiju otkrivalo je radost dobrog šopinga.
– Gospođo, mogu li da te zagrlim? Rasim nije čekao moj odgovor, dok me opkoljavaju mršave ruke u tankom kaputiću, ja shvatam da Rasim ne grli mene već svoje detinjstvo, osunčane voćnjake i livade i zavičaj i zemlju koje više nema.
– Elenize salik (ruke ti se pozlatile). kaže dok mi ljubi ruku.
Iz džepa vadi dunju žutu ko dukat.
– Iz moje bašče!
Odnese vetar tu divnu starinsku reč, kao zvuk zurle, čežnje za povratkom i želje za zaboravom.
Autobus je izlazio sa parkinga. Rasim je trčao za njim i mahao kao kakvo dete.
Pogledah preko ramena i ta slika blistavog Bosfora, parčeta plavog neba i galeba u letu zamrzla mi se u oku kao razglednica.
