Redakcija „Стара је басна, но добра, да истина,
будући нага и хотећи да и друге свлачи,
и да их наге, такове какви су, показује,
видећи да је зато људи добровољно не трпе
но да на њу мрзе, она је побегла и сакрила се
у један бунар. Зато ко жели к њој доћи,
ваља да свуче са себе сва своја мњенија
и мудрованија, јер иначе неће бити примљен.“
Доситеј Обрадовић
Коза, ован, јарац и сом
Забављали се коза и ован, па кад ован испуни кози све њене рогате жеље, коза га остави да блеји за њом; а она се поче забављати са неким маторим, али богатијим јарцем.
После неког времена и богатији јарац испуни кози све њене рогате жеље, па га коза остави да мекеће за њом, а она се поче забављати са једним још богатијим сомом.
Црна мачка и зелени мачор
„Напољу је фебруар и хладно је!“ – добаци зелени мачор црној мачки, која му пређе пут. „Зато те позивам да свратимо код мене на топли разговор и љубавни напитак.“
Црна мачка подиже реп и пристаде на понуду.
Касније, док су топло разговарали у стану зеленог мачора и пијуцкали љубавни напитак, црна мачка одједном прекиде разговор који већ беше започео да се хлади и, почевши да преде, постави зеленом мачору једно сасвим нестрпљиво питање:
„Имаш ли ти, бре, миша?“
„Имам!“ – ко из топа испали мачор. „Какав бих ја био мачо(р) да немам миша?“
Потом зелени мачор уведе црну мачку у радну собу где се налазио миш. И не само миш, него и кућиште, и монитор, и штампач…
Црна мачка престаде да преде.
„Изем ти таквог миша!“ – мјаукну презриво. И, излазећи, зафркта:
„Одох ја напоље; фебруар, срећом, још траје…“
Мува с главом и мува без главе
„Баш ти се чудим!“ – пецну мува муву. „Да сам ја златних крила, ко ти, никад се не бих удала за тог твог трута, који нити ради, нити прима социјалну помоћ, док ти – диринчиш у станичном клозету, и за себе, и за њега…“
„Лако је теби, комшинице, тако да причаш кад ниси без главе. Да си и ти у љубавној вези изгубила главу, ко што сам је ја изгубила, и да си сад мува без главе, ко ја што сам, удала би се ти, драга моја, и за горег трута од овог мог…“
Два миша о трећем мишу
„Не виђам више оног твог пајташа. Шта је са њим? Да га није, не дај боже, уловила каква мачка?“ – запита слепи миш белог миша кад овај поче да му се привиђа после једне жестоке пијанке..
„Ма, пусти га, изгледа да се навукао. Откако је, д` извинеш, прикључен на рачунар, нити излази из рупе, нити силази са интернета!“ – пожали се бели миш и престаде да се привиђа слепом.
О писцу: Побегавши из Београда, не „на води“, него под бомбама, ратне 1944. године, Слободан Ж. Обрадовић је рођен, као „избеглица“, у селу Забрдици код Ваљева; само годину, једанаест месеци, и три дана, по јавном вешању металског радника и партизанског комесара Стевана Филиповића на ваљевској пијаци. Дипломирао је у књажевском, и престоном, граду Крагујевцу, на Вишој Педагошкој Школи, после двадесет и две године примирја кад се дипломе још нису куповале. Први део радног века живео је, радећи, западно од Криве Дрине, у Босни, као наставник српскохрватског језика и југословенске књижевности. Други део радног века окончао је, као школски библиотекар, источно од Криве Дрине, у Србији; опет као „избеглица“. Пре библиотекарског посла надничарио је као беспослени полиглота, који узалуд закрвљеној браћи говори српским, хрватским, босанским, црногорским, и шатровачким језиком.
