Redakcija Oblast Hadramut nalazi se na jugoistoku zemlje a njen apsolutni vrhunac je grad Šibam, koga zbog jedinstvene arhitekture, nazivaju pustinjskim Menhetnom
Napustivši pustinjsku oblast Ramlat as Sabatain, počela sam da se približavam oblasti Hadramut, koja se nalazi na jugoistoku Jemena. Ova oblast se proteže od obale Arapskog mora, preko planina i visoravni visokih i do 2000 metara, sve do pustinje Rub Al Kali. U njoj se nalazi i Vadi Hadramut, jedna od najdužih i najplodnijih dolina na Arapskom poluostrvu. Hadramut je poznat po atraktivnoj arhitekturi, a njen apsolutni vrhunac je grad Šibam opisan kao pustinjski Menhetn, ili Čikago pustinje!
Šibam je jedan od najstarijih gradova u Jemenu i nalazi se usred doline Vadi Hadramut. Kasno popodne kada sunce oboji grad zlatnožutim i oker tonovima, postaje jasno zbog čega Šibam nazivaju još i „žuti”. Upravo u to doba dana sam prvi put ugledala Šibam. Podsećao me je na veliku karamel tortu, sa šlagom. Grad okružuje moćni bedem unutar koga su se na jednom uzvišenju zbile visoke kule za stanovanje.
Kuće, glinene kule u Šibamu stare su i do 300 godina i upadljivo su uske, visoke i zbijene, radi uštede na prostoru i klimatskih uslova koji vladaju u dolini. Razlog zbog koga Šibam podseća na tortu, leži u činjenici da se kuće grade od gline, a da su gornji spratovi okrečeni u bleštavo belu boju. Arhitektonska osobenost Šibama su i mostići koji na nekim mestima spajaju kuće, tako da žene mogu nesmetano da se kreću od kuće do kuće i sa kraja na kraj grada, a da uopšte ne izađu na ulicu! Za razliku od drugih mesta u Jemenu u kojima prednjače metalna, u Šibamu su vrata na kućama od masivnog drveta.
Vrata su ukrašena rezbarijama, a zaključavaju se tradicionalnim drvenim bravama. Ove neobične brave, su pored đanbije – tradicionalnog zakrivljenog noža, omiljeni suveniri među turistima koji posećuju Jemen. Bez obzira što ga nazivaju pustinjskim Menhetnom, ili Čikagom pustinje, u Šibamu je i dalje prisutan duh prošlosti. Obilazeći ga, nisam mogla da se otmem utisku da me je neka sila vratila barem 300 godina unazad, u vreme kada je Šibam važio za važan suk na karavanskom putu koji je vodio kroz ovu oblast.
Noći u Šibamu su posebno izazovne zbog tajanstvene atmosfere i mrklog mraka. Zbog slabog uličnog osvetljenja, noći u Šibamu su crne kao najcrnji somot o koji su okačeni blistavi dragulji. Ti crveni, zeleni, žuti i plavi dragulji su u stvari mali osvetljeni prozori na kućama, koji umesto stakla imaju vitraže. Tminu koja vlada po uskim sokacima Šibama, na nekim mestima razbija i čkiljavo osvetljenje iz antikvarnica u kojima nenametljivi trgovci nude najlepši nakit, oružje, đanbije, škrinje, ibrike, rezbarije i delove odeće, na kojima može da im pozavidi svaki etnografski muzej.
Šibam ću pamtiti i po jednoj devojčici, koja je insistirala da je fotografišem. Sura, sura, vikala je cimajući me za rukav. Kada sam joj ispunila želju, iz čistog mira počela je da me udara malim pesnicama, izvikujući reč „ađnabi, ađnabi”. Kada je dozvala i drugu decu, poletele su kamenice, a onda nastade cika i vriska. Da ne bi jednog starca sa povelikim turbanom koji im je podviknuo, verovatno se ne bih dobro provela. Ovako od ljupke devojčice, zaradih samo nekoliko bubotaka!
„Ađnabi” je reč koja se u Jemenu često čuje. Izvikuju je uglavnom deca, koja u buljucima trče za strancima. Bez brige, rekao mi je vodič Ahmet, jer u pitanju nije ni grdnja ni psovka, već konstatacija ili najava, da su stigli stranci. Međutim, ja sam prvo u Šibamu i kasnije u čitavom Hadramutu, imala i drugačija iskustva. Osim grdnji i negodovanja, od strane starijih, kamenjem su me uglavnom gađala deca. U glavu, leđa, noge, zadnjicu…… Među njima su se naročito isticale ljupke devojčice i dečkići koji su burno negodujući, branili svoje sestrice!
Hadramutske šeširdžijke
Bilo je različitih dogodovština tokomfotografisanja. Dok su jedni bili raspoloženi, pa čak i nametljivi, drugi su gunđali, sakrivali se i upućivali mi reči koje nikako nisu delovale ljubazno. Sura, sura, slikaj, slikaj, vikali bi, gurajući se ispred objektiva, a onda bi od nekud poletele kamenice! Kada sam tajno fotografisala zanimljive ljude u tradicionalnoj odeći, skoro uvek bi me osujetila neka tužibaba izvikujući sura, sura, slikaju te, slikaju te! Kao za inat najrađe su se fotografisale osobe u zapadnjačkoj odeći, ili one u maskirnim uniformama i sa oružjem. Što se tiče žena, njih je bolje ne fotografisati, pogotovu one u crnim „čaršavima”. Dok su žene koje nose šarene čaršave „sitare”, nešto miroljubivije, one u crnim su neljubazne i ljute.
Međutim, stranci teško da mogu da odole izazovu, jer su baš te žene atraktivne i tajanstvene kada se šunjaju kroz uske ulice Šibama i kada kroz prorez na zaru zasijaju njihove arapske oči. Fotografisaće ih, pa makar ih i gađale kamenicama! Međutim, koliko da su na ulici zabrađene, te iste žene u kući ne nose čaršav, a kada su u gradu, na ulici ispod njega nose farmerke, savremenu odeću i visoke potpetice, u šta sam se uverila, kao i da kupuju elegantnu garderobu, seksi donji veš i kvalitetnu kozmetiku i da imaju negovane ruke i nokte. No, na selu je već drugačije. U oblasti Hadramut, zapazila sam i neobične pastirice i žene koje rade u polju, koje osim crnog čaršava, nose bele rukavice i neobično visoke slamnate šešire.
Šeširi imaju mali obod, kupu visoku do 40 cm i zaobljeni vrh. Ahmet mi je objasnio da su šeširi praktični iz dva razloga. Na velikim vrućinama kroz kupu cirkuliše vazduh, a kada rade u polju žene su uvek na oku, jer se visoki šeširi vide iz daljine i onda kada su savijene, ili kada rade čučeći! Osim što su atraktivne, ove žene su veoma agresivne. One bogorade i bez pardona svakoga gađaju kamenicama. Poučena iskustvom sa ljupkim devojčicama i ženama u crnim čaršavima iz Šibama, bila sam oprezna i klonila sam se hadramutskih šeširdžijki.
Objavljeno: 15. 05. 2011. na Politika/Magazin
