Stefan Zlatković: Revolver koji sija

Stefan Zlatković

REVOLVER KOJI SIJA

I

Jednom sam u rukama držao revolver
koji sija, i svi su znali da ga posedujem, bio
je jeziv i snažan, koliko može da bude izraz
života u metalu, nekada nisam molio, nekada
sam tiho jecao, nekada sam imao jezik od srebra,
spreman da laže, ali sam lagao sebe, nekada
drugima sam urezivao ime u kožu i terao ih
da me pamte kao prvi udarac teške stvorenosti
deteta, a sam sam brojao rezove na koži, i pamtio
sam to dete sa prizvukom adolescentske cigarete
ispod prvih godina bledih dočekanih jutara negde
u septembru, pod prozorima gde mislio sam da živi
bog, a tu su živeli neki sasvim obični ljudi sa paklovima
gorim nego što bio je moj, a moj pakao sastojao se
u jednoj stvari koje je imala samo moć da ubije, a to
je bio revolver koji sija

II

Revolver koji sija, on ima još jednu tajnu, njega
ne možeš da sakriješ, on uvek trepti, i svakim je
Danom sve teži, taj prokleti revolver, on je tu
i kada padaju kiše, i kada pamtim odraze u ogledalu,
i kada ceo svet je nekako prokleto proklet, a ja sam
bio izgubljen u svojim maštarijama među drvetom sobe
i tražio, među prašinom bezvrednog papira, tražio
da ispunim prazninu sebe, da bacim ovaj revolver
koji sija, ali revolver je prisutan, on opseda, jer
revolver, može i ume da te pronađe u ogledalu
on je uvek tu, on te uvek prati, i kada konačno sine
on ubije, on ubije razgovor, osećaj, natopljenost blaženstvom
poput mleka potopljenom u telu tek rođenog deteta što
jednog dana biće princ Nepala, revolver ubija potrebu
za onim predivnim Ja, i pretvara ga u krik na dnu bare
gde ostaje da samo tišina ravnice budi tihi svedok
konačnoj truleži, prokleti revolver, revolver je taj
koji je proklet, revolver prokleti, negde daleko vidi
opis osećanja iz odveć sasušenih usta ljudi sa kojima
provodim vreme a koji mi nisu prijatelji, i u tim trenucima
najveće samoće dok se oni smeju, ja vidim sliku čoveka
koji sedi i diše a zvezde mu se klanjaju prerušene u ljudska
tela, ali pri sudaru sa prvim odrazom ja vidim revolver koji sija

III

Tražim celine unutar svoje potrebe da iskažem sebe
dok crtam svoj lik, osećam snagu ulice, i svih polubogova
domaćeg života kafane i skorašnje ponovljive istorije
razmaka jedne generacije između oca, dede i sina,
ja vidim taj život, ali ga ne živim, ja sam siguran u svojoj
kuli od soli, pogodna samoći, ali kada je zaista osetim
u svojoj rani, naslonjen o njene zidove, poželim da nestanem,
i treba mi spas, ali ovi ljudi su mi dali revolver koji sija
da ih večno opominjem, iako ne mrzim, ja možda izgledam
labilan, ali on ne treba meni, on treba po zasluzi njihov da
bude, ali ja ga se moram otarasiti, jer vreme dolazi, da moram
steći snagu, i da moram hodati među drugačijim svetom,
oprostite mi mladalačke fantazije, moj mili fantome veličine,
moja pala zvezdo prvog palog sina među anđelima, moja prva
boro najvećeg francuskog ratnika što ispija konjak, moja prva
grešna misli prečasnog rimskog imperatora stoika što te upokojiti
moram, kako predivno se osećam dok idem izazvati sebe, na
poslednju borbu, borbu revolvera koji sija i mene samog

IV

Uskoro sam shvatio da revolver koji sija, nije nikakav
predmet, i da njegov sjaj potiče od mene, i to shvatih
Dok promatrah sebe u odrazu, i videh mladića zastrašujućih i
besnih očiju, koji nije imao ništa van svog besa, i poželeo
sam da pružim sebi spas, ali moj pogled, bio je taj
revolver koji sja, večno spreman da ubije i kome niko
nije mogao prići, i tada bez ikakve potrebe za večnim
opisom dugih duhovnih borbi, jer ovo nije bila takva,
ova je bila najveća što rešava se jednim iskorakom,
Iskorakom u zrelost, ja reših da oprostih sebi
za gluposti i podlosti, za strasti i slabosti, za tugu
i stepu, za tajgu i setu, za bes i bol, za nesreću
i mržnju, i bacih revolver koji sija iza sebe i primih
oči snene i prelepe, što postale su nežne i mudre,
sjajne i izdaleka čudne, i zavoleo sam te oči, i seti
se jedne niti, daleko još od slabih dečijih koraka
u svet koji ume da voli dok ja sam voleo, i setih
se sebe negde u planinama, odmeravajući štapom
gde da presečem duh planina nadamnom, i setih
se uzdaha iz tek stasalih pluća, kada rekao sam
da oko mene postoji lepo, i to dete podari meni
jedan trenutak sećanja, i možda tog dana, baš tog
dana, čuo sam revolver kako nestaje i prekida gotovo
dvadesetigodsnju noć kaljanja svoje duše, i ovako
šaljivo, ispričah sebi pred san, da sva je svetlost
promenljiva i lažna jer gasnuće i postati prah, sem
one večne, one jedine i lepe, poput tvoga dodira usnama
moja lepoto, što privila si me u svoje ruke, kada bio sam
starcem zimskim, i što prihvataš me opet kada sam prolećem
mladim, u duši te čuvam moja jedina i prelepa, moja lepoto
jer samo za tebe znam

Istaknuta slika: http://www.besplatne-slike.net/studijske-fotografije/slides/sveze-zeleno-lisce-na-grancici-sa-belom-pozadinom.html