Stefan Zlatković
SVE ŠTO ČUJEM JE LAVEŽ PSA
Sve što čujem je lavež psa. Uvek je sve što čujem lavež psa. Ja gledam, ja bodrim ljude koji rade ispod mene, ja im se ponekada divim, u onom strogom naučnom smislu, nad kojim se naučnik može čuditi već na smrt osuđenim mravima, moje radno mesto je moj lični Aušvic. Ja nosim titulu velikoga Nemca u tom smislu da sam odveć osuđen voditi velike bitke za razloge koje ne mogu ni sam da razumem, a kako bih mogao da razumem misli nekog drugog čoveka toliko zaslepljenog sopstevenom glupošću. Ne razumem mir, ali nikada neću razumeti rat.
Ja nisam za rat, ali kako da ne budem za rat? Treba mi rat, treba mi bes, agresija, navodim agresija, jer agresija je preko potreban determinator društevnog života, kako da ukrotim psa? I kog ja psa pokušavam da ukrotim. Sve što čujem je prokleti lavež psa. Da li je to pas u njima, da li je to pas u meni, da li je to Aušvic? Da li je to neko lično čistilište? Da li su to sati provedeni sa starijima u porodici koji se mole komadu drveta, dok ja osećam teskobu, jer znam reči, sve te proklete reči, reči, reči, reči. Izgovaram ih, ali nema njihove magije, one su njihov centar sveta, smrt dede zime februara ‘68 dok ga anđeli odvede u nebeske države, da uživa besformonst božije ljubavi, dok se ona ne razapne na beskonačne suze, kojima je suđeno da postanu prašnjave, a ti isti anđeli samo ulice, prozirne ulice, samo jedna reka što umrla je od otrova zemlje, kada je prihvatila blata.
Nema ludila, ludila nikada nije bilo. Sećam se dede, uvek se sećam dede. Deda mi je poklonio nešto što mi niko drugi do tada nije poklonio, deda mi je poklonio pažnju. Ne znam gde sam pogrešio. Kako ne umem to kako je on umeo, vođa sindikata dolazi brzo. Lavež psa postaje ponovo jači. Mravi su na zemlji, a ja sam ovde, ostao da propagiram stihove lične mantre. Prokleti sindikat… zaboravio sam na sindikat!
Uvek sam se plašio ljudi sa harizmom, a Pejović, inače autolimar po struci, širokih grudi, sada dolazi po mene, on je čist heroj radničke klase. On je čovek, on je ljubavnik, on je roditelj, on dere se na ženu i udara decu, ali druge komšije to hvale kao paradigme savršene pedagogije, on igra karte i gubi na sreći, jer dok zbraja četiri asa da uzme hiljadu dinara, njegova žena već pakuje kofere zajedno sa decom. Ipak on ostaje nepobediv, nenadmašiv, on je heroj… Dok ja… ja sam samo ljiga, analitičar prostote, samo jedna krvna žila zalutala u mozak, koja čeka da sve eksplodira dok ovaj svet, ovaj veliki um, simulira beskonačni lavež. On je tu on me progoni, on me opominje, čujem glasove iz ličnog Aušvica. Čujem majku što se buni, oca što proklinje, čujem baku koja plače, čujem nezadovoljstvo. Vidim sebe i druge sa likom sebe, a neke i bez lica, kako spremaju pse, a Pejović ustaje u svojoj pidžami, i gleda me mirno. Dere se nešto, dok usporeni psi laju, a ja sve prosmatram kroz vreme vodine prizme, i želim da se setim teških jezičkih sklopova, jer moje Ja, ne zatežu suviše brzo, te lance na kome su vezani psi, ali prekasno. Pejović dolazi da umre na bajonetima i očnjacima, moćan i mlad, iako mu bradu nagrizaju sede. I pada preda mnom, osmehom mrtvim, što u sebi nosi više života, nego mojih 40 godina surove patnje, pukog životarenja, i pitam se nad zagonetkom toga osmeha, koje je to klasje čije seme heroje žanje? Gledam i ne dolazim do odgovora, jer sudbina je samo bakarni most, pod snagom volje i surovi se obelisk da spaliti, i biti samo krst, samo metafora, za ono što moralo je, ali nikada neće biti.
Budim se iz sna.
Više neću piti u pauzama. Više nikada neću piti, osećam samo fragmente sebe, osećam samo delove, osećam Pejovića kako dolazi, tamni dim kuća od svih onih nepismenih što kažu da su ih orobile države, sve njihove jelke spaljene iz dvorišta, i vatra razgorena njihovim gnevom, sve to dolazi i prati Pejovića. Pejović iako čovek velikog trbuha, baca celokupnu crtu na mišićave ruke, kaljene poslom, i dolazi do mene i razvaljuje vrata, kakva razorna moć! Bledim, siv, malen, krtih kostiju, samo jedan lavež jednog psa, koji je zgazsnuo jer grla više nema, a ni snage da prožive stotine narednih noćiju. Samo jedno policijsko svetlo nad kapom i bradom, čoveka što trči, i nemirna savest dok je ne olakša smrt, jedna bicikla, točka što se još vrti, i jedno parče zida slova u novinama, za porodicu što još uvek plače.
Želeo bih da deda bude tu. Deda je znao mene pre nego što sam pao u Aušvic. Šta ja znam uopšte o Aušvicu? Ništa, ja sam bedno obrazovan. To je početak svih mojih jada. Pejović je običan radnik, ja sam trebao biti bolji od takvih, ali sam bedan. Deda se školovao. Jak motiv suzbijen slabijim motivom, koji će izaći na videlo na kraju usmene priče, kao deo reke velikih virova, koji snažno slamaju grane znane kao ljude, i potiču iz potoka malene ideje. Trebalo je biti drugačije.
Gledam se u ogledalu. Počinjem da mislim. Vidim da sam samo šuplja ljuska, i gledam one mrave na ulicama, gledam i ne mogu da verujem. Neko od njih živi život, neko od njih tamo diše. Neko od njih tamo nešto zna. Vrištim i mašem rukama pred ogledalom, i svom mahnitom napadu na svoju ličnost, uspevam da slomim ogledalo i isečem ruku. Puštam je da krvari, da pulsira, da drhti, osećaj je neverovatan.
Ja sam preplavljen uzbuđen. Ja sam najveći lopov Kaira koji se vraća na pijacu, gde je sa samo 12 godina ukrao svoj prvi nar, i trčao, trčao, i nijedno blago ovoga sveta mu draže nije bilo, nego taj jedan polet, kada je svoj duh ispoljio i zaista bio čovekom.
Moje telo je mirno. Krivim glavu ka vratima. Brojim korake, i imitiram boksere, pamtim noći i slomljene noseve. Pamtim devojke koje postale su žene, i odbile su me prvi put radi velikih snova, a odbile su me drugi put jer stvarnost odraslih i samih je požuda, mrtva i plitka, samo lubenica, prezrela i vodena, bez ikakvog slada, osim ponekog grama tečnosti da napuni želudac. Telefon počinje da zvoni.
Sedam na sto i skidam sako, otkopčavam prva dva dugmeta košulje, ruka je i dalje krvava, bacam pogled niz telo, sama košulja je umrljana krvlju, provlačim tu istu ruku kroz kosu, i znam da jedna linija crvenog budi zver moju, spremnu da ubije. Osećam se fantastično. Javlja se govorna pošta. Sekretar sindikata javlja da Pejović neće doći danas.
U meni se mešaju olakšanje i bes. Prvo, sada želim da lično zahvalim Pejoviću što nije došao. Odatle preskačem u bes. Zašto? Zašto da ne, ako on nije hteo meni doći ja ću doći njemu. Naravno da nije smeo doći, kako bi i mogao? Pejović, jadnik. Pejović od oca alkoholičara, bedne dece, ružne žene, bedan kartaroš, koga ceo kraj mrzi jer ne vraća dugove. Preko moje kičme je hteo da se sredi. Ma nemoj!
Sada ću ja njega naći! Sada ću mu lažne polomiti očnjake, on je taj pas koji laje, ali i dalje je pas, ja želim da budem zver, da grizem, da lajem! Videće on. Mahnit trčim hodnicima. Mahnit tražim Pejovića. Mahnit puštam da strah se prošeta obalom žala, i shvati kao prevaren čovek da kada padneš na kolena čitav svet se izduži za trideset stopa. Kada ceo svet poraste, tada je spreman da pusti i kandže i vrati se tamo u uzde, nekad gde bio je samo konj. Pejović!
Napadam ga! Udaram! Gura me od sebe. U sekundi vidim da to nije Pejović, i u apsurdu sebe, u apsurdu žrtve i moje promene spuštam ruke. Udara me jako i ja padam. Zatim se udaljava i odlazi. Negde daleko, negde dalje. Ostajem da ležim sam. Padam u nesvest polako, ali samo mi jedan voz misli prolazi pred urušene mostove svesti, pre nego što ga proguta talas koji se zove san.
Sve što čujem jeste lavež psa, on je moj unutarnji krik. Ja sam želeo, ja sam mislio, ali u stvari ja ništa ne znam. Čovek bez znanja ne može biti sebi gospodarem, on sanja o pučini i jarbolu, a ne zna napraviti splav. Sve se vraća sada, znam zašto sam tužan, želeo sam mnogo, ali ja… ja sam samo pas.
Istaknuta slika: http://www.besplatne-slike.net/zivotinje/pas/slides/pas-se-izlezava.html