Svetlana Radosavljević: Gordost

Није се Младен надао да је вредан странци, оно јесте се трудио, ишао на митинге, лепо говорио о шефу странке, портрет страначког вође поставио на зиду собе…

Расправа о његовом постављењу прође глатко, тако је речено из централе и, чему речи, он ће бити председник општине.

Требало је прво обући се као председник. То, наравно, подразумева маркирано одело, кравату у бојама странке, макар се баш и не уклапала, али мора се видети ко иза њега стоји. Уштеђевина коју је вредно годинама сакупљао, а коју је хтео да уложи у куповину стана у већем граду, би начета и поче се смањивати.

Како да председник долази у старом голфу који је и боју изгубио? Мора да има и ауто у складу са службом. Купио је и ауто, а уштеђевине остаде тек толико да сеф није празан.

– Знаш Јована, немам више времена да се виђамо, стално састанци, обавезе, боље је да раскинемо – рече Младен без имало љубави девојци из оближњег села с којом се забављао већ три године.

Јована је била вредна и скромна. Због лоше финансиjске ситуације у породици није завршила факултет, иако је била добар ђак. Била је задовољна послом трговца, радила је у селу у продавници брата од стрица. Сви су је хвалили, њено понашање је било за пример, свакога је са осмехом услуживала. Није било у ње неке раскошне лепоте, али била је довољно лепа, много лепша од Младена који се беше несразмерно угојио тако да му је глава дошла некако велика. Њихова веза била је складна, заједно су ишли у госте пријатељима, заједно у цркву и на веће скупове.

– Али Младене, шта да радим, како ћу даље – са сузама у очима упита Јована младића, држећи дрхтавом руком његову хладну, намирисану руку.

– Добра си ти девојка, наћи ћеш момка, ево Жарко по пет пута на дан купује шибицу само да би те видео! – набусито рече Младен.

– Стварно претерујеш. Жарко и ја смо од раног детињства другови. Њему је у кући досадно и дође да потроши време… – грцала је Јована, затечена одлуком вољеног.

Младен упали свој нови ауто и, не окренувши се, подиже прашину и оде. Јована остаде у сузама, болно јецајући због губитка човека којег је искрено волела. Није желела да верује да јој се све то догађа.

Дани су пролазили, а нови председник општине бивао је све чуднији. Купио је сат познате марке, на пиво са пријатељима није ишао, правдао се обавезама, а за то време седео је у канцеларији, како је назвао собу у кући, и примао странке, како је назвао дојучерашње пријатеље.

Кад га је мајка јутром будила и говорила – Ајде сине закаснит’ ћеш на посао, он се протезао и сањиво говорио – Само минут и устајем.

– Ти си Младене председник, а тај не касни на посао, како ће други, ако ти, главни, касниш!

Тада би Младен скочио, онако подгојен, и попут чигре би се брзо средио, бријао се, док би парфем, којим се мирисао, целу кућу испуњавао.

На послу је био одмерен, није хтео много да говори са подређенима, кратко би питао.

– Шта треба?

– Да потпишете ова документа, председниче.

– Ево потписано, пошаљи ми Зорана да га питам нешто – кратко би издао наређење финој госпођи која је била секретарица многим председницима пре овог, а вероватно ће бити и долазећим, јер они се баш брзо смењују, једва да се на име навикне, а оно већ други засео у фотељу.

Зоран је био саветник новог председника, знао је шта се прича у згради општине и ван ње, али је остао на сталној функцији и био веома цењен, што му је народ показивао тако што му се обраћао за све и свашта. Остао је доследан својој странци и кад је губила и кад је добијала изборе.

– Е мој Младене, политика је као ватра, ако се приближиш сувише изгореће те, а ако се одаљиш смрзнут ћеш се, а ти види како ћеш – говорио би филозофски Зоран.

Младен, убеђен да све зна и све може, поче се све ређе састајати са страначким лидерима и поче да се оглушује на неке захтеве које му је странка задавала као партијске задатке. Запосли ближе, па и даље рођаке, такав је ред, то је и пре њега било, а биће и после исто.

Јована је туговала, у сузама легала и у сузама устајала, али то не омекша човека којем је власт била једино важна. Никада више није свратио да је поздрави.

– О председниче, па како сте, баш ми је драго што вас видим – чекајући у ходнику рече му дугогодишња пријатељица, шалећи се и са осмехом.

– Здраво, ево видиш како сам, сви ‘оће нешто, ‘оће да им испуњавам жеље као да сам Деда Мраз, е па не може то, нек’ се сналазе како знају, нема помагања – разгалами се Младен дрско и не запита пријатељицу зашто је дошла.

Момак који је седео на клупи и две старије госпође видевши нерасположеног председника одустадоше од уласка у његову канцеларију, понижени, напустише ходник сагнутих глава, без иједне речи.

После неких двадесетак минута, љут на самога себе Младен оде до толета на другој страни ходника, а кад се врати, ваљда беше мало боље расположен, обрати се пријатељици која је са још две особе била у ходнику.

– Извини, ‘ајде уђи у канцеларију – позва је сасвим другим гласом од претходног, оним обичним познатим гласом.

– Зашто Младене „извини“ па ја чекам пред Зорановом канцеларијом, нисам ни пошла код тебе!

– Добро, како хоћеш – поцрвеневши, Младен затвори врата, свестан да је оставио ружан утисак на особу са којом се дружио и за коју је знао да га уважава.

После много оваквих и сличних догађаја о председнику почеше да круже приче да ће га странка сменити.

Томе у прилог ишао је и расцеп у странци. Лидери су се посвађали и као лоша браћа поделили чланство. Тај расцеп за собом повуче и председника општине и он се врати свом прошлом, невидљивом, животу који је сада био још тежи, јер у њему више није било ни уштеђевине, ни Јованине љубави. А подсмех средине натера овог гордог човека да се пресели у други, мањи, град и да тамо покуша да се поново пронађе у некој новој животној причи.

Светлана Радосављевић рођена 23. 01. 1966. г. у Поповцу. Основну школу завршила је у Лепосавићу, а гимназију у Звечану. Вишу педагошку школу у Приштини. Радила је у селу Борчану као наставник разредне наставе, потом у Сочаници, где и сада ради на истом послу. Свој посао воли и каже да од деце треба учити. Са супругом Драганом има четворо деце. Бака је троје унучади, на шта је посебно поносна. Писањем се бави у слободном времену и из хобија. У многим часописима објављивала је кратке приче и песме, неке од њих су награђене, неке објављене у заједничким збиркама. Њена прва самостална збирка „ Завичајне приче “ је уједно и њен првенац. У 2013. г. учествовала је на књижевном конкурсу ,,Тома Радосављевић“ и добитник је прве награде у домену кратке приче.