Вече је било тихо и мирно само је ћук уједначено певао сетно. Као да је хтео да каже ова је ноћ моја и певаћу то што хоћу. Непрестано је понављао песму а ноћна тама се побринула да подржи ћука и не ода место боравка. Стана мирно слуша ћука а мисли јој заокупљене данашњим догађајем.Враћа у мислима слику а срце јој се стеже.Плакала би али и тога је било доста, неће се ништа променити,неће време да се врати.Свитац се лагано светлуцајући приближи девојци а њој се озари лице и помисли ,,Он је срећан јер лети“. Милош је у авиону а ја са свицем и ћукоm самујем. Могла сам да седим поред њега, да се одселим и све оставим из себе, све…
– Стано, дођи да ми даш лек! – зачу се дозивање из суседне собе.
Стана остаде тиха и уздахом само одговори на позив није се ни померила. Помисли још колико ће слушати ово запомагање, хоће ли издржати. Три месеца је поред болесног очуха а он ништа боље. Милош је звао, молио је да дође и да очуха пошаље у дом. Анте, њен очух, није био сагласан с тим и надао се опоравку. Стана је поштовала ту одлуку а у себи се јела јер је знала да и момку недостаје. Разговори телефоном постајали су краћи и осећало се удаљавање, које је све више болело. Дуговала је очуху ту пажњу, он је то заслужио.Од Станине треће године био је ту за њу и њену мајку. Оца се није сећала, погинуо је на градилишту у Москви. Стана је дошла из Лондона да помогне у лечењу очуха полубрату. Мислећи да ће се болест брзо стабилизовати а она вратити послу и Милошу, момку с којим је већ две године. Његов син Исидор је отишао у затвор није било никог да брине о немоћном човеку. Стана је била у лошим односима са полубратом јер оно чим се он бавио није водило никуда.Шверц цигарета је био забрањен а Станин полубрат је добро пролазио и није се плашио да ће бити ухапшен. Новац који је зарадио потрошио је на коцку и тако живео од очеве пензије. Стана је отишла са својим момком у Лондон и тамо се запослила у посластичарници. Живели су код Милошеве тетке и планирали да своју везу озваниче браком. Веза је била права волели су се искрено. Од данашњег разговора Стана је страховала да ће све отићи низ воду али није очекивала толику драму. Милош је био чак дрзак кад јој је саопштио да је прошло три месеца и да он више неће губити време да ће потржити нову девојку. Станин очух је успео да намакне омчу каиша око врата и да је уцени ако га остави обесиће се. Стана није могла да замисли да на души носи очуха који јој је био други отац и коме дугује много тога. Милош није разумео њену одлуку да остане уз човека који јој није битнији од њега и да га замоли да се стрпи док не договори смештај у Дому за старе. Bолела је Милоша а поштовала очуха није хтела да повреди ни једног ни другог. То је било немогуће.
– Стано пролази време додај ми лек! – тишим гласом позва болесник.
Одвојила се од отвореног прозора а ноге су јој биле тешке и као да је остарила. Тетуравим кораком оде до трпезарије и узе лекове како би их дала очуху. Узео је лек а онда је замолио Стану да седне на столицу поред кревета. Ту је често седела и читала му дневну штампу. Био је официр у пензији али и поред шлога није одустајао да се интересује за битне догађаје.Те слике су јој личиле на њено рано детињство кад би он седео и читао јој бајке а она се смејала кад имитира страшног вука.
– Сутра иди у Дом и договори да ме сместе па како ми буде …опрости за данашњу слабост и себичност нисам имао снаге да останем сам. – Антон је говорио као некад чак и јасније. Шлог је оштетио и центар за говор па је спорије изговарао речи. Данашњи стрес као да је помогао болеснику као да је пробудио старог официра у њему. И у погледу је било бистрине што Стану обрадова, понадала се да ће кренути на боље.
– Антоне то је твој избор. Али ја сам овде. Чуо си шта ми је Милош рекао, тако да не мораш одлучити ако не желиш у дом. – смиреним гласом прибрано рече Стана. – Остаћу с тобом.
– Требао сам раније да одлучим и да ти одеш са Милошем. – теже изговарајући речи Антон заплака.
– Антоне молим те не само сузе то је сувишно ништа се не мења. – готово и Стана да поново заплаче.
Стана стави руку на његово раме и продрма га у знак подршке. Ћутали су да не причају јер их је то трошило а није ништа мењало. Отишла је у своју собу узела мајчину слику прислонила је на груди и чврсто је стегла. Тај стисак је била она потреба да некога загрли да јој неко пружи љубав а да ли то хладна слика може? Питала се да ли је поступила исправно да ли би јој мајка опростила да је отишла са Милошем и оставила човека који је био велика љубав њеној мајци. У борби са тешком болешћу мајка је битку изгубила а Анте је био нон стоп уз жену коју је волео. То му Стана не може заборавити никада. Спремила се за спавање пожелела лаку ноћ Антону који већ беше заспао. Таблете су деловале. Загледала се у то лице које је сад било без грча, опуштено. Личио је на уснулог дечака иако су биле касне шездесете. Коса му је и даље била густа и таласаста а лице избријано, одавао је господствен изглед. Одједном јој се учини да му лицем затитра осмех тешко подиже руку и као да хтеде да узме неку невидљиву руку. Промрмља Јело, Јело а рука немоћно клону. Видело се да сања, дозивао је по имену њену мајку. Задрхтала је и схватила да је морала да остане да би свака друга одлука била погрешна. Тај добри човек је заслужио да се због њега жртвује. Оставила је упаљену стону лампу како би могла да провери стање болесника.Д уго није могла заспати а онда се предала сну и пробудила се тек око осам кад је неко звонио на вратима. Навукла је пењоар и кренула до врати није ни погледала у отворена врата суседне собе. Прва комшиница је стајала на вратима и држала малу ванглу пуну зелене салате.
– Добро јутро ја сам те пробудила, жао ми је, како је Анте? – брзим говором Мица исприча шта хтеде.
– Уђи Мицо. Још спава Анте, нисам улазила у собу, пићемо кафу заједно.
Стана уђе у купатило како би се посредила, кад зачу врисак старије жене. Срце јој се следи, брзо изађе из купатила и виде Мицу бледу ослоњену на шток од врати болесникове собе.
– Анте је умро. – промуца Мица.
Стана утрча у собу и виде бледо лице и широм отворене плаве очи како беживотно зуре у плафон. Врисну и рукама покри лице да не гледа покојника.
Анте, зашто Анте, зашто? – заплака као дете уз врисак . Мица се прибра и даде јој чашу воде.
Кад се прибра и схвати окрутну стварност Стана склопи очи покојнику и покуша да скрсти руке Антине али из руке испадоше две сличице. На једној је био Исидор а на другој она у мајчином крилу. Узе слике и заплака још болније. По први пут је осетила тежину окрутне самоће, није више било те заштите коју јој је очух пружао. Бедем који је штитио сада непомично лежи и путује тамо где је руке пружао својој Јели. Сахрану је организовала сама, полубрат је у пратњи два полицајца дошао опростио се од оца хладно, јер се у последње време нису слагали. Стана га је искрено жалила и неутешно плакала. Плакала је и за мајком коју је пре пет година испратила у рај. Тада је Анте тешио и говорио да је Јела била добра и праведна и да ће почивати у рају. Сад је сама и кајала се што је помињала Дом, можда је тај разговор био кобан. Хоће ли Милош пристати да се помире и сачека је док прођу четрдесет дана, хиљаду мисли јој се врзмало по глави а одговоре није знала. Поспремила је кућу, слике понела са собом и пошла даље у неизвесност сама. Са Милошем се није могла чути. Променио је број телефона. Био је то велики губитак у једном дану. Осећала се скрхано. Била је сама, сама и немоћна да било шта промени, мора даље од нечега, мора живети. Газдарица посластичаре је звала и рекла да обавезно дође и настави са радом. Била је захвална тој дивној францускињи што је разумела ситуацију у којој није било другог решења. Да је Милош дан касније дошао и да је све било другачије, лакше би поднела смрт другог оца. Али живот има своје законе а смрт време, које се мора поштовати. Сат, минут, секунд. Тако је и са рођењем. Кад се време испуни започне живот и тако се и заврши. Мислила је о томе не би ли олакшала себи и помирила савест и реалност. После четрдесет дана, авион је летео за Лондон а Стана је са сузама у очима гледала на сивило које се губило како је авион узлетао. Сузе су биле вреле јер је у Лондону нико неће сачекати на аеродрому а нико је није испратио ни са нишког. Имала је увек страх од летења а сада се није ни сетила да је у ваздуху и да авион лети. Бојала се живота и неизвесности, бојала се самоће која ће је сачекати и пожелети јој добродошлицу.