Bila jednom jedna žena koja je mnogo volela da čisti. Zapravo, ona je najviše od svega na svetu volela upravo to – da čisti. Ta aktivnost joj je pričinjavala najveće zadovoljstvo, i ako bi bila sprečena da je sprovodi, plašila se da bi se to negativno odrazilo na njeno mentalno i fizičko zdravlje. Ponekada je pokušavala da zamisli kako bi izgledao takav dan koji bi provela daleko od pajalice, sredstva za dezinfekciju, mirišljavih deterdženata za pranje i uklanjanje masnih naslaga. Te plastične boce pune raznobojnih tekućina bile su za nju lepše od najskupocenijih parfema, a zvuk usisivača i mašine za posuđe činio joj se kao najčarobnija melodija čiju slavu ne bi pomračila ni Deveta simfonija. Sve ostalo je padalo u drugi plan, spram ove neobične ljubavi. Šoping je nije interesovao i obavljala ga je nevoljno, tek da bi imala šta da preslaže po ormanu, da pegla pod konac i zaneseno udiše miris omekšivača u vazduhu.
Tako je u radosti ta žena provodila svoje dane. Svaki komad nameštaja caklio se visokim sjajem, a stan je izgledao kao iz Bajke o ženi koja je volela da čisti. Ta njena ljubav i pasija su dovele dotle da je nehotice počistila i svoje ukućane. Jedan po jedan, a bilo ih je mnogo, osipali su se, poštujući njenu želju da se posveti uglancavanju životnog prostora. Jedan po jedan, skupljali su svoje stvari da ne bi smetali i besmisleno zauzimal prostor. Uklonili su se da ne kvare perfekciju. Jer znamo, kad je nešto perfektno, to je perfektno baš tako kako je, i treba puno volje da se ne naruši uspostavljena ravnoteža.
Kada je ostala sama, žena je stidljivo sebi priznala da joj je laknulo. Njena kuća postala je poligion najrazličitijih aktivnosti operacija čišćenja. Šprintala j razdragana u veselju i prala podove, zidove, plafone. Letela je po stanu kao vesela ptica, preporođena, i mislila kako je lepo kad čovek može da radi ono što voli punim plućima, bez zadrške. Kad može da radi to strasno, da se prepusti do srži svog bića, i pevala je na sav glas, dok je ribala zidove, ormane, tavanicu, tepihe, podove…
I tako jednoga dana, ne bi tačno mogla reći kada, došlo je do nekih neznatnih promena. Kao da su se zidovi istanjili od silnog ribanja i kao da se tavanica na nekim mestima izlizala, te je počelo da prokapava. Žena je morala još brže da riba podove , a naročito tu upornu prašinu, i čistila je i čistila u revnosti, i vitlala je krpama ko u groznici. Jer ako je nešto iz dubine duše prezirala bila je to ta prašina, ta odvratna pokvarena tvar, i dok je gledala kako čestice plutaju zrakom ko kakvi kopneni planktoni, dolazilo joj je da čupa kosu i vrišti, te je morala još brže, još žešće da sustiže i uklanja ovu morbidnu pošast.
Naravno da usled toliko posla nije stizala da prima prijatelje, a nažalost i svaki dodatni angažman nije dolazio u obzir u vanrednim okolnostima, zato je napustila posao i posvetila se samo tom zahtevnom zanimanju. Dani su leteli a ona to nije primećivala. Obavljala je svoju dužnost, jer je smatrala da je svak na svetu pozvan da obavlja neku dužnost. Ona se osećala pozvanom: čistila je, čistila, čistila i čistila. Čistila je i nije osećala glad, žeđ, ni umor. Konačno je imala svoju misiju. Ribala je, glancala, šmirglala, gulila, ljuštila, a jedno je vuklo drugo – struganje, brisanje, guljenje, glancanje. Od tog silnog pohoda kuća se naherila, a žena je svakoga dana bivala sve tanja i manja i bleđa. Na kraju su obe bila samo tanane ljušture.
Taj mesec grad će zapamtiti po nevremenu biblijskih razmera. Takvu oluju nisu pamtili ni najstariji žitelji prestonice. Biće da je nisu pamtili ni oni već upokojeni. Od kad se beleže vremenske prilike tako mračna stihija vazduha i vode nije se obrušila na grad.
I kad je, posle tri dana neprestane pošasti, nakon što se sve smirilo, raznosač doneo mleko na adresu Žene koja je volela da čisti, našao se u velikoj nedoumici. Već je pomislio da je šašav. Trljao je oči i vrteo se oko sebe kao da traži pomoć. Da, nesumnjivo, to je bila ta adresa, tu je godinama isporučivao mleko, to je taj skver, tu je trafika, levo je bakalnica, a eno ga čak i ruinirani kombi na uglu. Jedino na mestu gde je bila kuća, nije bilo ničega. Nije bilo niti kuće, niti ostataka, dasaka, cigli, nije bilo ni vlasnice. Pored nogu raznosača mleka, ležala je samo mala pajalica. Sem toga, sve je bilo perfektno očišćeno.
Tanja Milutinović
Tanja Milutinović, rođena u Beogradu. Diplomirala na Filološkom fakultetu u Beogradu, na Grupi za srpsku književnost i jezik.
Dobitnica sledećih nagrada: Druga nagrada na regionalnom konkursu za najkraću priču časopisa „Akt“, 2013; Druga nagrada za kratku priču na konkursu satire i humora „Živojin Pavlović Žikišon“, 2011; Treća nagrada za poeziju na konkursu Ulaznica u Zrenjaninu, 2011; Prva nagrada Narodne biblioteke Bor za kratku priču, 2007; Druga nagrade za poeziju na konkursu „Rade Tomić“, 2007.
Pesme, priče i eseje objavljuje u periodici: Savremenik, Sveske, Gradina, Književni list, Književne novine, Polja, Koraci, Mons Aureus, Ulaznica, Zlatna greda, Časopis »Priča«, Putevi kulture, Večernje novosti (Kulturni dodatak), Politika (Kulturni dodatak), Međaj, Ulaznica, Trag, Treći trg, Akt, Sent, Avangard, Dometi,Nova zora, Književnik (Banja Luka), Eriden (Rijeka), Irin Pirin (Bugarska), i dr.
Zastupljena u Antologiji najkraće priče na srpskom jeziku pod naslovom Zrnca, u izdanju Male klasične biblioteke Izdavačkog preduzeća Legenda iz Čačka;
Zastupljena u Antologiji ljubavne lirike srpskih pesnikinja ”Gramatik” kao i u mnogim zajedničkim zbornicima kratkih priča i pesama.
Zbirka pesama Šetnja po sobama; zbirka kratkih priča (rukopis) U mreži i zbirka pesama (rukopis): Korablja.
