Redakcija Vesna Laudanović
Vesna Laudanović
OČI KAPETANA JANKOVIĆA
Deda Mile, oficir Kraljeve vojske, sklapajući poslednji put svoje umorne oči u Londonu 1966. godine, otišao je sa ovog sveta, a da nije uspeo da svojim životom venča sudbinu za njeno davno obećanje. Naprotiv, sve što je ponelo njegovo prezime, rasulo se po svetu. Kada je silom ratnih neminovnosti 1941. godine morao da napusti zemlju i emigrira u Englesku, život mu je oduzeo mladu, tada vrlo lepu ženu, našu baku Leposavu, a sa njom i jedno tek prohodalo muško dete i jedno nerođeno čedo pod srcem. U času rastanka nije mogao znati da će pogled na uplakanu blagoslovenu ženu i crnokosog dečačića, sina Slobodana, grčevito priljubljenog uz njenu suknju, biti poslednja slika sreće koju je njegov vid upamtio.
Deda nikada nije video svoju ćerku Veru, moju majku, koja se rodila dva meseca nakon njegovog odlaska u Englesku. Samo je još jednom video svoga sina Slobodana. Nikada nije video unuke i nikada više njegova noga nije kročila na srpsku zemlju. Umro je otvorenih rana i potpuno sam, ne znajući tada da je njegova čežnja posejala seme po tuđem tlu. Neoplakan i usamljen, njegov grob je ubrzo utonuo u zaborav tuđinske ravnodušnosti.
Dedinom smrću završilo se poslednje poglavlje jednog vremena. Sklopile su se korice romana čiju sadržinu, njegov život u emigraciji, nikada nismo pročitali. Malo toga smo saznali, mnogo više smo naslućivali i osećali. Od njegove tuge do njegove smrti nije prošlo mnogo. A od smrti do novih značenja njegovog života još i manje. Dovoljno za nagoveštaj smisla. Za razumevanje puteva kojima će otići njegova deca i unuci i dovoljno za razumevanje strašnog rata koji će kasnije opustošiti zemlju za koju je umro.
Danas, kada kao jedan od poslednjih izdanaka njegove loze razmišljam o putevima kojima se kretala krv Jankovića vrela, ja, jedini koga život nije odveo sa otadžbinskog tla, ali ga je nevidljivim sponama vezao za rasejanu braću i sestre, zastao sam zadivljen pred građevinom života: potomstvo kapetana Mileta Jankovića živi u tri evropske zemlje, ali slika njegove familije ipak stoji u jednom ramu.
Da je to tačno shvatio sam pre deset godina ugledavši prvi put lice i oči svoga brata od ujaka, Mileta Jankovića, koji je iz Geteborga jednog letnjeg predvečerja sa svojim ocem sleteo na surčinski aerodrom. On je tada imao osam, a ja deset godina. Kao da sam ugledao sebe. Nije to bila uobičajena sličnost dva dečaka približnog uzrasta. Naprotiv, za razliku od mene on je bio bledo, negovano, otmeno dete, obučeno u belo i skupoceno. Ja sve to nisam. Pa ipak, svi su odmah mogli prepoznati da smo braća. Bila je to ona ista veza, vidljiva na staroj maminoj fotografiji na kojoj se ona i njen brat Slobodan, deca od četiri i pet godina, drže za ruke i ukočenog, nepoverljivog stava, poziraju fotografu gledajući ga odozdo stisnutih usta, dok ih majka, naša baka Lepa, rukama, kao krilima, drži na okupu. Potpuno ista sadržina u očima. Nebrojeno puta sam tu istu poruku iz očiju i pre i posle ovog susreta, analizirao na starim porodičnim fotografijama.
Čudno i divno je to kako su rasejane duše sposobne da se vole udaljenom čežnjom. Jednom posebnom i neistrošivom ljubavlju, koja nema, ili retko kad ima priliku da se ostvaruje, ali ni da se menja. Ali, isto tako, ako joj život pruži takvu priliku, ona postaje detinje neumerena i preterana u izlivima kao da se tek rodila. Mnogi Jankovići, naročito oni “švedski”, bili su primeri ovakve eksplozivne ljubavi. Kao da su u svakom susretu sa nama, ovde u Srbiji, kao u novom izazovu, nastojali da obore sopstveni rekord. Moje riznice prepune su tih darova. Retki susreti rođaka nosili su snagu dugo nakupljanih i odlaganih emocija, koje su iz njih provaljivale kao iz gradonosnih oblaka čim bi dotakli tlo domovine. Ponekad je u tim trenucima izgledalo kao da su se u zadnji čas srećno spasili i dočepali juga bežeći od ledenog zagrljaja tuđe zemlje. Da su Srbiju voleli kao majku, videlo se po tome što su u svojoj radosti postajali deca.
Ali nisi baš svi Jankovići bili kao ova većina, koja je pronašla alhemijsku formulu kojom svoju nostalgičnu čežnju pretvara u radosni ringišpil. Voljom sudbine, moja sestra Jelena napustila je zemlju uoči otpočinjanja građanskog rata u Jugoslaviji i, vođena nevidljivom rukom promisli, zaustavila se u Londonu, u gradu u kome je pre pola veka bila deo tada nemogućeg sna jednog nesrećnog i usamljenog čoveka, njenog dede. Njenim odlaskom upoznao sam prirodu jedne druge ljubavi. Ljubavi, koja je živom čežnjom izgradila most nad nepreglednom vodom odvojenosti. Postali smo dve obale koje se zovu, ali se ne vide. Moja sestra više nije mogla ovamo, a nama je bilo nemoguće tamo. I uprkos tome, Engleska je, videlo se to odmah, na neki način već bila Jelenina zemlja. Bila je to bez obzira na svu tugu koju je osećala zbog rastanka i daljine. Kada nas je prvi put nakon odlaska pozvala sa Ostrva, rekla je da se ne oseća tuđinkom. Sasvim sigurno nije ni bila. Blizančice, Anu i Sandru, prve unuke naših roditelja, još uvek nije dotakla čeznja porekla. One još dugo, a možda i nikad neće osetiti taj prastari bol. Prvo sunce su ugledale u zemlji koja ne liči na Srbiju. Pa ipak, fotografija na kojoj se devojčice drže za ruke i u nepoverljivom stavu posmatraju fotografa odozdo, dok ih Jelena prikuplja k sebi, isto kao i ona stara mamina sa nama, kao i bakina sa mamom i ujakom Slobodanom dok su bili deca, slika je tri para jednakih očiju. Crnih, dubokih, upornog pametnog pogleda, pomalo ranjivog. Jeleni sam u jednom odgovoru na pismo u šali rekao da toj trojci sa slike jedino nedostaju kapetanski činovi.
Baka Lepa nije dočekala da vidi svoje praunučice. Srećni čas smrti sačuvao je njeno srce da joj još jedna tuga ne obremeni dušu. Umrla je pre Jeleninog odlaska i pre rođenja Ane i Sandre. Da je mogla da ih vidi, sasvim sigurno bi prepoznala onu istu iskru u crnim očima, koja je nekada davno, u cvetanju mladosti, odlučila o njenom životu. A možda je, ko zna, prateći Jelenu kao nevidlljivi putnik, zajedno s njom otišla tamo odakle je godinama pozivana…
Kada je posle nekoliko godina nakon bakine smrti i Jeleninog odlaska u Englesku rat provalio kapije razuma i razgoreo strah i nesreću u Jugoslaviji, meni je bilo dosuđeno da ispit zrelosti polažem pod jezivim zvukom sirena koje najavljuju vazdušnu opasnost. U to vreme bio sam jedini potomak časnog oficira u njegovoj zemlji. Jedini od Jankovića, svedok apokalipse koja se rodila i eksplodirala iz nerazuma, slepila i oholosti ljudi koji su nekada olako odlučivali o drugim ljudima. Pitanja koja je istorija otvorila pre pedeset godina, a zatim naglo zatvorila i potopila u nepravedni zaborav, sve oćutane uvrede i nezarasle rane, sve pokidane veze krvi i ljubavi, sav bol nepravde, pretvoren je u gorivo građanskog rata. U to doba, srećom, ukupno rasejanje Jankovića, spasilo ih je stradanja i učestvovanja u ludom bratoubilačkom piru… Daljine su ih sačuvale. Udaljenost od mržnje im je spasila život.
Ali, i ovaj rat je ostao iza nas. Bog ni ovog aprila nije zaboravio da nam vrati proleće… Mir se vratio svima, i onima čija je duša drhtala godinama i onima kojima je zadrhtala tek juče. Na dan sastanka potomaka Leposave i Mileta Jankovića u staroj kući u Šumaricama, sijalo je sunce, zujao je hor pčela u cvetovima obližnjih majskih trešanja, pevale su ptice i čula se graja komšijske dece, koja nisu znala ni da je bio, ni da je prošao rat. Bila je to divna scenografija za spas duša koji je nastupio.
Moj ujak Sloba, koji je u dalekom Geteborgu proveo gotovo četiri decenije života, spustio je tog jutra buket poljskog cveća na sliku pokojnih roditelja i prosuo krupne suze. Iste one koje su mu ostale u grlu, njemu golobradom junoši, kada je 1965. godine krenuo da traži zlato u nepoznatoj reci Severa. Imao je gotovo isto onoliko godina koliko i njegov sin Mile danas, kada je bez novca i hrane teretnim vozom zagazio u zemlju Švedsku i zamolio je da bude njegova.
Njegova sestra Vera, moja majka, tog dana prvi put je zagrlila Anu i Sandru i zaplakala. Njene oči, kao oči njenog oca, naviknute da ne vide i nemaju one koje vole, nespretne sa suzama, postidele su se nepriznatih osećanja i nezaustavljivih potoka suza… Ali tog dana plakanje je bilo zdravlje.
Jelena je ćutala, tvrdo i zakopčano kao uvek, skrivajući krupne kapi u uglovima očiju, a ja sam plakao za majkom, čiju sam ranjivost ugledao prvi put. Slutio sam da postoji, ali ona nikada nije dozvolila da je vidim. Možda nije želela da postanem običan vojnik života. Možda je želela da budem kapetan kao njen otac. Sve se, međutim, promenilo sa tim suzama. To zajednicko plakanje kao da je spralo davnašnju uvređenost i bol nedostajanja.
Na dan sastanka dedinih potomaka, maja 2000-te, posle svega, nastala je fotografija, dokument. Nekoliko pari okupanih crnih očiju nije više držalo fotografa na nišanu. Rascvetala trešnja i nestvarno plavo nebo u pozadini, nežni dekor slike, ukrasio je novu blagost u očima, novorođeni mir koji je nastupio. Kao da mu je posle pola veka trebalo još samo nekoliko suza pa da se ostvari u našim dušama.
…I kao da je davna želja skrivena u očima kapetana Jankovića konačno našla svoju zadnju adresu. Toga prolećnog dana stigao je njegov davni zagrljaj poslat sporom poštom vremena koje svemu zna meru.
Vesna Laudanović je rođena u Beogradu 1957. godine. Živi u Kragujevcu gde je 1987. godine diplomirala na ekonomskom fakultetu. Piše poeziju, priče, pripovetrke i dramske tekstove. Sarađuje sa književnim časopisima. Nagrađivana.
Njene priče uvrštene su u više zbornika:
„Najkraće priče 2009“, „Najkraće priče 2011.“, zbornik „O malim i velikim stvarima“ (2012.) kao i zbornik „Najkraće priče 2012“, svi IK „Alma“ iz Beograda, zatim u zbornik ,,Vršačko pero 2013“ KK iz Vršca, u zbornik književnog časopisa „Scena Crnjanski“ („58. majski susreti“ 2013.) istoimenog KK pri „Đuro Salaj“ AD, Beograd, u almanah za 2013. „Večiti ram“ umetničkog udruženja „Milutin Alempijević“ iz Frankfurta na Majni.
Njene pesme uvrštene su u sledeće zbornike poezije:
„Novi mostovi“, 2012, časopisa “Avlija“ iz Rožaja (1. nagrada na međunarodnom konkursu), „Sinđelićeve čegarske vatre“ 2013. udruženja pisaca „Glas korena“ iz Niša, „Jutro nad Ozrenom“ (2013) Književnog kluba „Sokolovo pero“ iz Soko Banje, „Šumadijske metafore“ 2013, Mladenovac, „Među 10 najboljih“ na književnom konkursu opštine Ljig – The Best of Trava, „Garavi sokak 2013.“ KK „Miroslav Mika Antić“ iz Inđije, „Izvornik“ 2013, književnog kluba „21“ iz Smederevske Palanke, povelja književnog kluba „Rujno“ iz Užica, za najlepšu ljubavnu pesmu u 2013.
Njen kratki satirični roman „Izborni proces“ našao se i među izabranim kandidatima za nagradu „Zlatni omnibus 2012.“ izdavačke kuće „Smart Studio“ iz Beograda.
E-mail : [email protected] ili [email protected]
Istaknuta slika: http://www.besplatne-slike.net/razne-slike/slides/kapljice-vode-vise.html
