Redakcija Vladimir Bulatović
KAKO SAM POSTAO ASTRONOM
Jednu svoju devojku upoznao sam u javnom toaletu.
Pošto sam promašio muški i ušao u ženski toalet ugledao sam je straga kako popravlja drečavu šminku i namešta korset na svojoj jednodelnoj, šljokastoj haljini ispred popucalog i umazanog ogledala. Nasmešio sam joj se stidljivo. Ona mi je uzvratila širokim osmehom, otkrivši svoje žućkaste zube. Ušao sam u vodom ispolivanu kabinu i razmišljajući kako je verovatno više nikada neću videti završio stvar zbog koje sam prethodno preznojavao pola sata. Međutim, na izlazu me je sačekala, prišla mi i rekla: „Ja sam Roksanda. Možeš li da mi platiš upotrebu WC – a?“
Nakon toga smo otišli na Kalemegdan. Tamo smo kokicama hranili golubove i gledali kako penzioneri igraju šah. Držali smo se za ruke a povremeno bih je i zagrlio u visini njenog uskog struka. „Znoje ti se šake.“, rekla mi je, brišući maramicom svoja mokra leđa.
Seli smo na kamenu ogradu, vrelu od celodnevnog sunčevog pira. Posmatrali smo betonsku gustinu Novog Beograda. Dajući tome izuzetnu važnost objašnjavao sam joj odakle dolazim, kao da smo sa različitih meridijana. „Vidiš ona tri dimnjaka što se naziru u pravcu železničkog mosta? E, tamo su ti „blokovi“. Među njima je i moje gnezdo!“ Zadigla je rukom svoju poput gara crnu kosu i podmetnula mi pod nos svoj modri vrat obrastao paperjastim dlačicama. Omirisao sam je kao šunku i zatim je gricnuo nekoliko puta ispod uveta.
Potom sam je vodio na purenjake. Mljackali smo i cvrčali ustima čisteći toplim, junskim vazduhom zube. Ona je pojela dva purenjaka više.
Spustili smo se niz Balkansku prema Železničkoj stanici. Tamo je čekala šesto jedan, za Surčin. Dok sam joj njušio usne i milovao vrhom nosa njene tamne jagodice neki musavi klinci su nam zviždali i dobacivali.
Jedva je ušla u prepun autobus. Pomogao sam joj da uđe tako što sam je nogom nagurao na samim vratima koja sam rastavio kao harmoniku. Htedoh da potrčim za autobusom i mašem joj, ali videh one klince kako mi se keze i plaze sa zadnjeg prozora. Okrenuh se zato i krenuh kući peške preko Železničkog mosta.
Prođe mesec dana, a ja ne videh Roksandu. Redovno smo se dopisivali preko sms poruka.
Pisao sam joj ljubavne poruke. Nadenuo sam joj niz romantičnih imena: Negrina, Purenjašica, Surčinčica… Sebe sam potpisivao, mada nemam belog konja, uglavnom sa: „Tvoj princ!“ Kao odgovore sam uglavnom dobijao „smajlije“. Nisam sumnjao da ne zna da čita, jer su moja pisma govorila univerzalnim jezikom ljubavi.
Prošao je i drugi mesec, a ja ne videh moju Roksandu. Naravno, nastavio sam sa slanjem romantičnih poruka. Nazad sam dobijao „samjlije“ i po koji znak interpukcije.
Trećeg meseca sretosmo se slučajno u gradu. Iz usta joj je mirisalo na jetrenu paštetu. Lagao sam je da obožavam miris njenih poljubaca koji „plene poput šumskih jagoda!“ Šetali smo Knez Mihajlovom i gledali izloge. Često je zastajkivala i nameštala flastere na stopalima. Žalila se da su joj cipele tesne i da su joj napravile krvave žuljeve na peti. Rekao sam joj da ću je poljubiti u žulj i da će je proći nakon toga. Ona me je zbog toga poljubila u čelo i rekla mi da sam ja njen „princ“!
Odveo sam je u poslastičarnicu gde je pojela žito sa šlagom, šampitu i popila dve čaše boze. Zatim smo se spustili niz Kameničku ulicu, prošli parkom ispred Ekonomskog fakulteta i straga prišli Železničkoj stanici. Prepoznala je neke žene u mraku parka što su stajale u grupi i nešto se cerekale. Na autobuskom stajalištu je opet bila ogromna gužva. Zamolio sam vozača da je primi kod sebe u kabinu. Dao sam mu za to dvadeset dinara bakšiša. Potom sam opet peške krenuo kući. Uz Balkansku prema Brankovoj i mostu, pa polako ka Novom Beogradu.
Sledećih nekoliko meseci nisam video Roksandu. Nije mi odgovarala ni na moje poruke. Pretpostavio sam da nema kredita. Sa romantičnim porukama sam nastavio još intezivnije. Nazivao sam je i upoređivao sa „kometom“. Pošto sam je retko viđao meseci su mi bili dugački poput godina. Poput komete ona bi bljesnula osvetljavajući moje uvek vedro ali samotno nebo i zatim nestajala sa obzorja bez traga i glasa.
Ni nakon pola godine nisam video svoju devojku.
Zato se u martu odlučih na put. Krenuo sam za Surčin.
Stigavši tamo pitao sam neke ljude, nalakćene na metalnu ogradu, da li poznaju Roksandu. Oni mi odgovoriše sleganjem ramenima i glasnim zevanjem. Sretoh usput i dve devojčice, drugarice, jednu debelu i drugu mršavu, kako preskaču lastiš. Debela je mahnito skakutala kao da gazi mrave, zatežući lastišom tanke i koščate drugaricine noge. Pitao sam ih da li poznaju Roksandu. Nisu me ni pogledale.
Provedoh čitav dan u Surčinu, ali ne nađoh svoju devojku.
Kući sam se vratio umoran i bezvoljan. Htedoh da napišem Roksandi ko zna koju po redu ljubavnu poruku. Nisam znao kako da je započnem…
Izašao sam napolje i seo na klupu ispred zgrade. Tamo sretoh komšinicu, staricu koja umesto razgovetnog govora koristi krkljanje slično staroj šivećoj mašini. Dok mi je ona nešto „štektala“ kroz svoje zube, zagledan u tamu neba pogledom sam tražio komete. Prepoznao sam „Velika kola“, „Mala kola“ i još nekoliko grupa zvezda kojima nisam znao nazive.
Te prijatne, prolećne večeri odlučih da kupim Zvezdani atlas. Želeo sam da naučim nazive svih skupina zvezda, svih galaksija i svega što se vidi na nebu. Samo zato da bih našao odgovor na pitanje kud se izgubila moja kometa, moja Roksanda. Da li još plovi beskrajnim, nebeskim prostranstvima i hoće li ikada više obasjati moje vedro i samotno nebo…
Vladimir Bulatović, rođen 1979. godine u Beogradu gde živi i radi.
Napisao zbirku priča ”Izmišljeno ali istinito” 2010. godine. U pripremi mu je nova zbirka priča.
Objavljivao u časopisu ”Avlija” i zborniku ”Novi mostovi / Нови мостови” (Rožaje).
Istaknuta slika: http://www.besplatne-slike.net/razne-slike/mesec/slides/mesec-kroz-krosnje-drveta.html
