Redakcija Vladimir Bulatović
Vladimir Bulatović
ZAOKRUŽENOST
Kada god se vraćam kući sa posla prvo o čemu razmišljam jeste da li se vide svetla kroz prozore od mog stana. To mi je navika još iz školskih dana. Prozori se inače nalaze na strani ulaza u zgradu i gledaju ka dečijem parku iz čijeg pravca dolazim. Upaljena svetla u stanu daju mi znak da me neko dočekuje. Neretko razmišljam šta bi se desilo kada ne bih zatekao upaljena svetla? Da li bih se popeo gore? Ili bih se vratio odakle sam došao…
Moja učionica u školi u kojoj radim gleda ka nekim sivim, musavim četvorospratnicama. U pauzi, do dolaska sledećeg učenika, volim da sedim pokraj prozora. Razgrnem prašnjave zavese, sedim i ćutim. Posmatram prozore na zgradama. Ne razmišljam ko živi po tim stanovima, niti razmišljam kakve se sve ljudske sudbine odigravaju tamo. Samo i isključivo brojim stanove sa upaljenim svetlima. Brojim dok ne stignem do pedeset. U slučaju da izbrojim neki prozor manje ili više, ponovo započinjem brojanje. Svakodnevno održavam ritual. To mi daje sigurnost da ću zateći upaljena svetla i u svom stanu te večeri. Magičnost brojeva zaokuplja mi pažnju godinama. Šta god da brojim mora biti zaokruženo: deset, dvadeset, pedeset, sto. Ukoliko nije brojanje započinjem iznova, do zaokruženosti.
Povremeno, takođe na pauzama, odšetam do zbornice. Volim usput da sretnem i ponekog kolegu, talentovanog za razumnost. Da popričamo malo na hodniku. Onako, neobavezno. O vremenu. Ili o fudbalu. Cenim kada mi se takav kolega požali. To znači da oseća. Da misli o svom životu. Neki i preteruju. Gutaju mi energiju, nesvesno. Pojedine kolege pak stalno govore da su dobro. Niko na ovom svetu ne može neprestano biti dobro. Ni ovaj svet nije uvek dobar. Lep jeste, ali nije konstantno dobar. Ukoliko je kolega u žurbi volim da ga tapnem rukom po ramenu. Prijateljski. Ljudski. Kontakt rukom mnogo mi znači. Daje mi osećaj prisnosti. Dodirujući druge ljude prenosimo na njih svoju dobru energiju. Retko nervozan čovek želi da zagrli, da dotakne drugog čoveka, nesvesno tako štiteći bližnjeg od nervoze koja ga iznutra često razjeda.
Kada stignem u zbornicu odmah sednem do prozora. Navika da sedim pokraj prozora drži me gde god da se zadesim. Prozori u zbornici okrenuti su ka trgu. Tamo se nalazi spomenik, jednostavne konstrukcije. Nepoznati, brakti junak sa puškom u ruci stoji polu sagnut. Izliven je od bronze. Posećuju ga često vrane. Te graktave i tamne ptice poput lešinara nadleću grad ispuštajući sablasne zvukove. Dok mahnito skaču po bronzanoj glavi deluje mi kao da su ljute na spomenik, i kao da im on smeta iz nekog samo njima poznatog razloga. Zamišljam često kako se junak odjednom budi iz svog teškog, istorijskog sna i potom ih rasteruje bajonetom koji mu krasi vrh puščane cevi.
Dok gledam iz zbornice malo zgrada imam na vidiku. Malo je i prozora za brojanje. Ukoliko je zbornica prazna, samo sedim i ćutim. Ponekad umesto profesora naiđe čistačica Verica. Pitam je za bolesnu majku. Volim kad se raspriča. Znači da mi veruje da je ne pitam tek onako. Svi imamo roditelje, ostariće i oni. Značiće nam da nas pitaju za njihovo zdravlje, čak i ako to bude tek onako.
Od moje škole do autobuske stanice postoji jedan taman prolaz. Stalno izbegavam da prolazim njime. Idem zato okolo. Potrebno mi je par minuta više da stignem. Ukoliko žurim na autobus rizikujem da zakasnim. Ne mogu da se naviknem na tamu, na mrkli mrak. Otac mi je stalno govorio, kad sam bio mali, da je jedina razlika između dana i mraka ta što se po mraku ništa ne vidi. Logično. Mnogo je logičnih stvari u životu koje nam ni malo ne pomažu da prihvatimo realnost onakvom kakva je. Noću ostavljam obavezno upaljeno svetlo u hodniku. Devojci se pravdam time što u mraku sobe uvek izubijam noge na ivice od nameštaja na putu do kupatila. Ne smem da joj kažem da se plašim senke provalnika, ili neke izmišljene nakaze. Ako sam pred spavanje gledao sa njom prethodno horor film (ni sam ne znam zašto podražavam sopstveni strah!), nema šanse da odem do toaleta u toku noći. Trpeću sve do jutra. Onako muški, gotovo junački.
Svoje slobodno vreme provodim sedeći pokraj prozora u trpezariji. Uglavnom ćutim i posmatram, kao i uvek što činim. Uhvatim sebe kako nesvesno tapkam stopalom o pod ili kuckam rukom o drvenu ploču stola. Samo ponekad tiho zašištim neku melodiju. Onu sa kojom tog jutra ustanem iz kreveta. Sa prozora mog stana vidim na stotine prozora. Brojim ih. Jednom sam izbrojao tri stotine i pedeset prozora. Nekoliko puta sam se vraćao sa brojanjem. One bliže meni lako je izbrojati, problem su oni udaljeni, jedva vidljivi. Potrebna je jaka koncentracija da bi se toliki prozori izbrojali bez greške. Pokatkad brojim prozore sa spuštenim roletnama. Pokatkad sa podignutim. Zavisi od inspiracije. I nikad, gotovo nikad ne razmišljam o ljudima koji žive iza tih prozora. Ne smišljam njihove živote niti zamišljam njihova lica, njihova imena i njihove životne sudbine. Sve to mi je mnogo naporno. Umarajuće. Valjda zato samo brojim. Kao da se od brojanja, za razliku od razmišljanja, nikada ne mogu umoriti.
Jedno veče, u sred mog brojanja, čitav blok ostade u potpunom mraku. Prvo što sam pomislio jeste da se uopšte nisam uplašio. Međutim, misao da se nisam uplašio me je uplašila. Pomisao da hodam po mračnom stanu ka dnevnoj sobi gde držim sveće zakovala me je za stolicu. Kroz prozor jedva primetne behu ivice zgrada, kao i tamne mrlje koje su se po danu pretvarale u drveće sa gustim, treperavim krošnjama. Sa parkinga povremeno bi zapištao po neki alarm u ritmu blinkanja farova i migavaca automobila, menjajući banalne melodije i jednostavne ritmove. U svakoj drugoj situaciji brojanje alarma bilo bi mi neprihvatljivo. U tim trenucima držalo me je podalje od opasnih misli o mraku koji me je polako, poput nemani, gutao. Kako bi koji alarm zapištao ubrzo bi ga vlasnik automobila isključio verovatno sa neke od terasa koje su se jedva nazirale. Brojanje je zamenilo razmišljanje i traženje objekta brojanja. U mraku je sve to delovalo kao nemoguće. Ipak, mnogo hrabriji ljudi od mene, na desetine njih, otprilike u isto vreme, razgrnuše mrak. Kao po dogovoru počeše da pale lojanice. Upaljačima, šibicama, možda cigaretama. Slabo vidljiva i treperava svetlost poče da se nazire kroz mnoge prozore iz tamom okovanih stanova. Vratih se brojanju. Izbrojah ih deset. Dvadeset. Tridesetidva. Ponovo. Deset. Dvadeset. Tridesetijedan. Ponovo. Deset…
Ljudi na kraju uvek pronađu način da pobede mrak. Za koji minut stigla je sruja u novobeogradskim blokovima.
Vladimir Bulatović, rođen 1979. godine u Beogradu gde živi i radi.
Napisao zbirku priča ”Izmišljeno ali istinito” 2010. godine. U pripremi mu je nova zbirka priča.
Objavljivao u časopisu ”NIN”, ”Avlija” i zborniku ”Novi mostovi / Нови мостови” (Rožaje).
Istaknuta slika: http://www.besplatne-slike.net/arhitektura-gradjevine/slides/oblakoderi-grada-vidjeni-sa-velike-udaljenosti-nocu.html
